"OVO NE OBJAVLJUJTE NI ZA ŽIVU GLAVU!" Amerikanci su se uspaničili, tražili su da HITNO PROBUDIM MILOŠEVIĆA, a onda...

Suret koji je zaboravljen, a koji se odigro pre više od 20 godina u Predsedništvu Srbije, otkrio je mnoge stvari o Slobodanu Miloševiću, Madlen Olbrajt, koje javnost nije do tada znala. Tog januara 2001. na kafi su se sreli tadašnji predsednik Srbije Milan Milutinović i jedan od naših najpoznatijih karikaturista Predrag Koraksić Koraks.

Došao je i taj petak. Podne. 

"Pred vratima kancelarije - predsednik, rukujemo se i ulazimo u kabinet. Veliki radni sto, zastave, grb Srbije, crne kožne fotelje, na zidovima umetničke slike, nema političkih portreta... Šta želite za piće? Kafu po dogovoru, kažem ja. Predsednik se interesuje za moje prezime, kaže retko je i neobično. Odgovaram da sam Čačanin i da u selu Gornja Gorevnica ima petnaestak kuća Koraksića. Predsednik pita za koren mog prezimena, kažem da su Koraksići došli iz Hercegovine i da se, možda slučajno, jedan grčki kaluđer zoograf zvao Koraks, pa sam ja to uzeo za pseudonim. Onda se predsednik raspitivao kako sam počeo i šta sam studirao. Kažem - arhitekturu, a posle treće godine posvetio sam se karikaturi. Radosno uzvraća da je i on, istina samo mesec dana, proveo na arhitekturi, a onda otišao na prava. S pravom posle mogu gde god hoću, priseća se Predsednik svoje davne odluke", opisao je Koraks njihov razgovor.

A onda je u jednom trenutku odlučio da pita ono što ga je najviše zanimalo - kako je bivša vlast reagovala na ono što radi.

"Predsednik kaže da sam ga nekoliko puta grohotom nasmejao. Kaže da su jedni drugima, kikoćući se, poturali pod nos moje crteže. Iz njegove priče shvatio sam istinu koja me porazila - oni su se smejali tome kako je ko od njih nacrtan, kao da im poruka karikature nije bila važna. Napravili ste nekoliko epohalnih karikatura, kaže predsednik. Imao je svojevremeno ideju i predložio kolegama iz političkog vrha da država zakupi jednu stranu 'Njujork tajmsa' i da na njoj objavljuje Koraksove karikature. Odustao je kad su svi graknuli na njega. I sad misli da je to bila dobra ideja. Kažem, zar to ne bi bilo licemerno? Zašto, pita se predsednik. Podsećam ga na priču koju sam čuo od Gordane Logar, kako je Milošević na primedbu da ovde nema slobode medija gurnuo pod nos Ričardu Holbruku moju karikaturu sa pitanjem: Da li je ovaj list zabranjen, a ovaj karikaturista uhapšen? Predsednik Milutinović to potvrđuje i kaže da je bio lično prisutan", ispričao je Koraks.

Koraks ga je potom upitao Milutinovića da li piše dnevnik, da li "beleži ponešto za istoriju".

"Počeo sam svojevremeno da pišem, ali to je veoma naporan posao. Savetovao me jedan stari političar da, ako to hoću, onda moram da beležim svaki dan, makar samo jednu rečenicu. Na primer šta sam tog dana ručao. Jedno vreme sam vodio dnevnik, a onda sam pomislio 'šta ako se neko dočepa mog dnevnika?' To nije nimalo naivna stvar. Ni Milošević ne vodi dnevnik. Onda sam odustao, priznaje predsednik".

A onda su prešli na ozbiljne teme - Dejton i Rambuje.

"U Dejtonu je bilo gusto, upoznaje me predsednik. Dolaze uspaničeni Amerikanci, kažu 'Bosanci se popišmanili i neće da potpišu, a nama treba bar dva potpisa'. Traže Miloševića. Kažem spava. Šta sad da radim? Ipak odem i probudim ga, skače 'k'o oparen', odjuri kod Tuđmana i ubedi ga da potpiše. Tako sam spasao Dejton", posvedočio je Koraks šta mu je Milutinović ispričao.

Dotakli su se i Medlin Olbrajt za koju je Milutinović rekao da je prijatna osoba, i da nije kao što se priča.

"Zna li ona srpski, pitam predsednika. Ne govori, ali sam sto posto siguran da sve razume. Pevala mi je uspavanku na srpskom. Jeste li zaspali, pitam. Predsednik kaže da nije. Na kraju smo pričali o još nekim važnim stvarima koje nisu za novine. Predsednik me je molio da to 'ni za živu glavu' ne objavljujem. Dok me je ispraćao, na vratima je ponavljao - 'ni za živu glavu, ni za živu glavu'", opisao je Koraks svoj susret sa Milutinovićem.

(MONDO)