Lekarka Marija koju su porađale kolege je proživela akušersko nasilje o kome je odlučila da progovori.
"'Šta želiš da mi kažeš', pitao me. Samo što nije počeo da plače sa mnom.' Znam šta mi pričaš, ja sam se godinama borio protiv toga, ali ne mogu sam. Žao mi je što si tako prošla kao naša koleginica'", reči su kojima joj se obratio lekar. Nakon što je rodila devojčicu Marija V. (29) je otišla na privatni pregled, ne želeći da se vrati u bolnicu ni lekarima koji su je porodili.
"Nije stvar da li sam koleginica, otišla sam tamo kao porodilja", kaže Marija uvodeći u priču s jeseni prošle godine. "Probaj to da zaboraviš. Misli samo na svoje dete. Što se više budeš vraćala, biće ti gore", dovršava dijalog sa ginekologom koji joj se odmotava u glavi.
Odlučila je da ne tuži. Shvatila je, kaže, da od toga nema ništa. "Znam koliko se pokrivaju. Samo ću da izgubim svoje živce, svoje vreme, možda se nikad neću ni zaposliti". Sagovornica ima 29 godina. Završila je medicinu. Na stažu je ostala u drugom stanju. Kako je opisala na društvenim mrežama, gde je odlučila da prekine tišinu i svojoj tuzi simbolički označi kraj, bila je lepo prihvaćena trudnica. 'Eh, da su im sve takve', govorili su joj prilikom kontrola, aludirajući na njeno lepo raspoloženje. Porodila se 14. septembra. Veče uoči toga stigla je u bolnicu. Vodenjak joj je već bio pukao. Porođajne muke su trajale do 15.40 narednog dana. Ipak, to nisu rane koje je najviše peku.
"Porođaj mora da boli. Ali to ophođenje me boli najviše. Nije imalo podrške ni za vreme porođaja ni posle. Ubeđuju me da nemam bradavice ni mleko, da ne znam da dojim, neće da mi pomognu, kažu da sam nesposobna, dolaze sa ogromnim špricom, izvlače mi bradavice, ono boli. To prvo tuširanje... kao da sam neka krava, pa me izveli na pašu? Sa otvorenim vratima se tuširaš, svi te gledaju, tuda prolaze. Sve me to boli."
Iako (nazaposleni) lekar postala je žrtva akušerskog nasilja. Dodaje da nije jedina. Slušala je priče o doktorki koja ju je porodila. Nije joj palo na pamet da će se u porođajnoj sali sresti. Marija živi u obližnjem malom mestu, ali je u porodilištu u velikom centru bila okružena mnogim poznatim licima. Neki od njih su je učili medicini, neki su učili sa njom - profesori i kolege. "To što rade nema veze sa onim što se priča studentima", govori sa gorčinom o iskustvu koje je doživela.
I lekar i žrtva
Naširoko opisujući navodi da su je štipali kako bi podigla noge. Bila je, kaže, previše umorna da bi to mogla sama. Potom su primenili silu. Pljeskali su je, kaže, po rukama jer je bila glasna. Obraćali su joj se neuvažavajućim tonom, pretili joj, baš zato što je koleginica. "Sad će videti kako će da prođe", čula je više puta. Nisu joj verovali kada se žalila. Kaže i da su se toliko puta smenili i ignorisali njene pozive upomoć, da je došlo dotle da joj buše prokinut vodenjak. Nisu bili upućeni, kaže, što joj kao budućem lekaru opšte prakse, čemu se i dalje nada, zvuči potpuno nedopustivo.
Bebu dugo nije videla, nije znala ni da li je dobro. Uplašila se i da je neće videti. Zbog čega je, opisuje, u ranama, i dalje krvareći, tumarala prostorijama u potrazi za detetom. Ni tu joj nisu dali da je uzme. Kaže i da je bila previše slaba, te da bi možda i pala u tom času.
"Nisu znali da mi je pukao vodenjak. Nemaju pojma kad im je koji pacijent došao, šta je sa njim. Na prođaju su morali da vide da je bebi slomljena ključna kost. To je trebalo da mi se kaže odmah. Bebu ne presvlače po nekoliko sati. Ne donose mleko porodiljama koje nemaju svoje, kao što sam čula da u drugim bolnicama rade, u Jagodini, u Beogradu. Ne, ja moram onako u krvi da ga tražim. Ne ponašaju se u skladu sa tim da sam prvorotka, ne uzimaju u obzir da ja ne znam ni kako se presvlači beba ni kako se hrani. Imala sam sreću što je sa mnom bila žena koja se porodila treći put, pa mi je ona pomogla. Nisu hteli da mi donesu bebu. Morala sam u bolovima da trčim i krvarim kroz hodnik da bih je videla. Ni tad nisam mogla da je uzmem zato što je babica videla da sam gotova da se onesvestim od bolova. Ali me bolelo što nisam mogla da je uzmem. Bili su joj pukli kapilari u očima. Pitala sam kad će da se povuku, doktorka mi je rekla da joj je pupčanik verovatno bio oko vrata. Ja sam se šokirala.
'Sigurno da je to. Posle ćemo da vidimo šta su napisali', rekla joj je. Gleda u papire, pa kaže: 'Nisu ništa napisali, ne mogu da verujem. Ne brinite se, proći će'. Da tako neku stvar ne napišu, to nije smelo da se desi. Udarali su me po ruci, štipali me. To ja smatram nasiljem. U prolazu me tresnu po ruci: Ne deri se! Onda mi kažu: 'Ne možeš da se držiš za rukohvate, podigni noge sama'. Žena u tom stanju, u tim bolovima i sa tolikim stomakom ne može da se savije da podigne svoje noge, a da je u potpuno ležećem položaju", navodi živa sećanja od pre samo osam meseci.
Danas su dobro
Kaže Marija da je beba sada dobro, te da prelom ključne kosti brzo zarasta. Kaže i da je ona danas dobro. Dok su se loše stvari dešavale, nije bila svesna njihovog značaja. Porođaj joj je bio težak, morala je da primi indukciju. Međutim, odmah je odreagovala, zbog čega veruje da je mogla da se porodi ranije. Naponi joj nisu dali mira, a ni lekari. "Doktorka je dolazila kad je čula koliko se derem, i rekla da se ne napinjem. Pa, ne napinjem se namerno, to kreće, ne mogu da suzbijem."
Imala je tu nesreću da se istog dana, kaže, porađao neko "važniji" od nje. "Svi su morali u salu i ostavili me tu. Njih 20. Posle upoznajem tu ženu. Divna je. Plakala je kad me videla. Zato što me čula iz sale pored. Ne krivim je, krivim njih", objašnjava navodeći da to nije bila jedina reakcija koja joj je otvorila oči. "Posle me čistačica krišom pitala kako sam. Rekla mi je da ne pričam nikom da je bila. Iz kog razloga? Ja tad shvatam da ja nisam bila kriva, nego da to prosto nije bilo normalno."
Sada je odlučila da gleda u budućnost. Želi da rodi i drugo dete. Kaže da je oduvek htela dvoje. Poručuje da će se narednog puta poroditi drugačije. "Ili kod kuće ili uz pratnju muža", izgovara kao da se zaklinje. Budući lekar opšte prakse, zdravstveni radnik, a sada majka i supruga, razočarana je u svoju profesiju, duboko potresena i tužna zbog onog što je doživela. Želi da nastavi dalje, jer ne vidi drugu mogućnost. A čak ni iz svoje pozicije - prezrene koleginice - nije želela da ćuti.
(MONDO/Telegraf)
