Uz ime Aleksandre Mihajlović (54) danas stoje brojne titule i zvanja - književnica, profesorka srpskog jezika u pančevačkoj gimnaziji, uskoro doktor nauka, supruga, majka, još malo i baka, a toliko toga je stalo u njen život pre nego što je postala sve nabrojano po čemu je većina danas poznaje. Malo ko, sem njoj najprisnijih ljudi, zna da je prvih godinu dana života provela u Zvečanskoj. Njeno rođenje, umesto da bude najsvetliji trenutak života njenih roditelja, zbog verskih razlika, postalo je problem.

Njen otac bio je iz Srebrenice. Musliman, iz ugledne muslimanske porodice Selmanagića. Majka Jelena je bila iz popovske porodice Blažića, iz Bratunca. Međa je već bila određena, iako devedesete ni na vidiku nisu bile.

Samo njeno začeće već je počelo da biva popriličan problem u takvoj sredini i sa srpske i sa muslimanske strane. Dodatnu “sramotu” stvarala je činjenica da je njen otac bio profesor njenoj mami u Građevinskoj školi. Iako su obe porodice bile stabilne i finansijski moćne, neke stvari se nisu mogle prihvatiti.

"Kada se sve obelodanilo, moja mama je hitno prebačena u Beograd kod moje tetke, zato što je tetka bila uvaženi stomatolog, teča joj je bio profesor - doktor na Medicinskom fakultetu, oftalmolog. Međutim, svi su mamu pritiskali da ja idem na usvajanje. I to je najbolniji deo za nju. Ona nije mogla nikakav potez da napravi. Bila je nezaposlena, jako mlada, trudnoća koja nikome nije odgovarala, dete koje će se roditi neprihvatljivo sa obe strane, pa je mama bila prinuđena da me ostavi u Zvečanskoj", priseća se Aleksandra.

Da je zaista bila Božji dar, i to onaj namenjen za velike stvari, označio je i dan njenog rođenja - Božić. Majka Jelena nikad nije pomislila da odustane od svoje bebe zauvek, i samo njena duša zna kako joj je bilo dok je, bez ičije podrške, pokušavala da nađe način da ponovo uzme svoju ćerku u naručje, a koja joj je iz istog bilo nasilno istrgnuta.

"Preko teče mama se zapošljava u Pančevu u vodovodu. Tada uzima sobicu, mene uzima iz Zvečanske i krećemo nas dve neki svoj životni put. Onda se tu pojavljuje i moja tetka, mamina rođena sestra, koja ju je donekle podržavala, moj ujak, koji se okrenuo kad je video da je mama vrlo dosledna u tome da me hoće, ali je moj deda je bio jako ljut, ali me je na kraju i on prihvatio", priča Aleksandra.

Instagram/printscreen/aleksandra_mihajlovic1 Aleksandra Mihajlović

Sa 16 sam krenula pešaka za Sarajevo da upoznam oca

Otac joj je dao prezime, ali uskratio sve drugo. Selmanagići je nikad nisu prihvatili, Blažići su je vaspitavali, ali je u njoj oduvek tinjala potreba da sebe spozna u celosti, a susret sa ocem bio je taj delić koji nedostaje. A onda je sa 16 godina odlučila da se poznanstvo sa njim desi bez obzira na svaki ceh.

"Mama je reagovala vrlo burno, mislila je da mi taj susret nije potreban. Bila je uplašena, možda se plašila nekog mog emotivnog loma, možda malo i sebičnost. Na kraju i deda, i svi ostali su me pitali da li mi nešto fali, je l' u nečemu oskudevam, pa imam potrebu da upoznam oca. Ja sam uspela ujaku da objasnim da je taj nedostatak oca jedna psihološka kategorija, onaj elektrin kompleks. I to traganje za ocem je normalna stvar, to ništa nije nauštrb nekoga", navodi Aleksandra.

Krenula je pešaka od Pančeva do Beograda ka Sarajevu, želeći da svima dokaže da zaista želi da ga vidi. Kada su shvatili da je vrag odneo šalu i da je njena volja nepokolebljiva, ujak joj je pomogao da stigne do očeve kompanije, gde se susret i desio.

"Ušla sam u njegovu kancelariju, a on je sedeo za jednim velikim konferencijskim stolom. Prišla sam i predstavila se, a on je rekao: ‘Sanjao sam te. I bio je to divan jednodnevni razgovor. Nadala sam se da će se to drugačije rasplesti i da ćemo ostvariti neki kontakt. Kraj razgovora je bio divan, emotivan, dirljiv, sjajan, uz veliko obećanje da ćemo da se redovno viđamo i da ćemo biti u kontaktu. Nadala sam se tome, ja sam onaj večiti optimista koji se nada svemu najlepšem. To piše na ‘Zapričavanju‘ - Veliki sam vernik, verujem u čuda‘. Ja sam se, u stvari, nadala čudu. Nažalost, nije bilo tako kako sam se nadala. Oca, tako, prvi i jedini put viđam sa svojih 16", seća se Aleksandra.

Na promociji knjige sam upoznala brata i sestru

Ima dve polusestre po ocu sa kojima nije u kontaktu, koje ne znaju, ili ne žele da znaju za nju, iako bi Aleksandra jako volela da ih upozna. Takođe, sa očeve strane, ima brata i sestru po tetki, sa kojima je susret bio kao smišljen i opisan u romanu ili filmskom scenariju.

"Nakon što sam izdala svoj prvi roman, otišla sam u Sarajevo i htela sam da pošto poto to bude jako lepa i jako velika promocija, jer - Sarajevo je grad koji je večno u mom srcu. Došlo je i mnogo ljudi iz Bratunca i Srebrenice. Počela sam da potpsiujem knjige, pogled mi se podigao i ugledala sam čoveka koji jako liči na mog starijeg sina Konstantina. Prišao mi je i rekao: ‘Znao sam da ćeš me prepoznati‘. A to je bio moj brat od tetke, rođene sestre moga oca, Emir, sa suprugom Lejlom i rođenom sestrom Amrom. Kliknuli smo odmah i danas smo veoma bliski", dodaje ona.

Aleksandrin otac je umro 2011. godine. Pokušala je da ga kontaktira i nekoliko godina pre toga, ali taj razgovor pamti kao jedan od mučnijih u svom životu. Kada je saznala da je na samrti, odlučila je da mu pošalje pismo, na koje nije dobila odgovor.

" ‘Zapričavanje‘ počinje mojim pismom ocu, zato što sam čula da je teško bolestan i da su mu dani odbrojani. Nadala sam se da postoji ta kosmička ravnoteža i da ćemo se mi najzad videti i da ćemo se najzad, a prošle su mnoge godine, ispričati negde, i stoga sam mu poslala pismo, želeći, očekivajući, nadajući se susretu, ali nije se desio. Čitajte u knjizi šta je dalje bilo", mistično završava Aleksandra svoju emotivnu životnu ispovest.

Pisanje kao nasušna potreba

Aleksandra je do sada izdala pet knjiga - 3 romana, jednu knjigu za decu, zbirku poezije, a uskoro će publici predstaviti i enciklopediju posvećenu srednjevekovnim srpskim Vladarkama.

"Prvi roman je “Zapričavanje, zavaravanje, zavirivanje”, drugi nosi naziv “Kroz prstohvat cimeta” i govori o kraljici Nataliji Obrenović, čiji duh luta iznad Srbije i čeka jednog Srbina kojem će iznedriti svoju priču kao majka, kao kraljica i kao žena. “Sofijine mudrolije sa Markom Kraljevićem” su knjiga za decu, ali mnogi odrasli mogu mnogo da doznaju iz nje. Želela sam da razbijem mit da je Marko hiperbolisani epski junak, on je zapravo Mrnjavčević i jedan od bitnih naslednika krune Nemanjića. “Juče sam imala susret sa sobom je zbirka poezije” i “Minijature” su poslednji objavljeni roman, a jedna od okosnica romana je i lik Barbare Frankopan, žene Zmaja Ognjenog Vuka", zaključuje Aleksandra Mihajlović.

BONUS VIDEO:

"DECI POSTAJE NORMALNO TO DA VAM NEKO PRETI BOMBOM!" Profesorka Dimitrijević o mogućim motivima za lažne dojave o bombama u školi kurir televizija

(MONDO/Blic Žena)