KAKO JE DANAS BITI ŽENA: Ne propustite novi podkast od 8. marta na Kurir Youtube kanalu

Žene koje se odluče za rad u muškoj profesiji često se suočavaju s izazovima i predrasudama koje proizlaze iz tradicionalnih rodnih uloga i stereotipa. Ipak, njihova hrabrost i odlučnost pokazuju da su sposobne da se izbore s bilo kojim zadatkom, bez obzira na unapred uvreženo mišljenje.

• Kada je mene i braću otac prvi put odveo na Sabor trubača u Guči 2002. godine, niko od nas nije svirao nijedan instrument, a već sledeće godine smo bili na sceni. Kralj trube Boban Marković tada mi je poklonio svoju trubu i nazvao me trubačkom princezom. Za mene je to bilo nešto posebno. Pritom, u tom trenutku ja imam neku staru trubu, koja uopšte nije bila toliko funkcionalna. Tek sam kasnije shvatila koliko je bilo značajno da od Bobana Markovića dobijem njegovu ličnu trubu i taj nadimak. To je za mene bila odskočna daska koja me je podigla u tom trenutku i probudila me u razmišljanjima gde sam, šta sam, šta ja radim. Jer, meni je truba bila igračka koju sam zavolela i s kojom sam mislila da se rastanem nakon ozbiljnijeg koncerta. Međutim, nakon toga kreću nastupi, sećam se, ja kao detence u 4. razredu sam imala preko 100 opravdanih izostanaka u školi.

Njena virtuoznost na instrumentu nije samo pokazala njenu veštinu, već je i izazvala poštovanje i divljenje njenih kolega muzičara. Pre toga, međutim, u svojoj karijeri, Danijela se suočavala i sa mnogim predrasudama.

• Da, svakako, bilo je predrasuda. One su danas definitivno razbijene. To pokazujem i svojim primerom, a i činjenicom da sve više devojčice nose koferčiće sa trubom, umesto torbice. Ranije, kada vide devojčicu da svira, pomisle, a, ona samo drži trubu. Mnoge kolege su me gledale kao smetnju u poslu, a ne kao dete kome je potrebna podrška. Bilo je predrasuda, bilo je i komentara, i prijatnih i neprijatnih, ali svi su oni nestali iz mog vidokruga, jer ja sam vežbala, radila na sebi, napredovala sam i to je odgovor na sve to.

Danijela je danas školovani muzičar. Završila je Akademiju umetnosti u Novom Sadu. Međutim, u startu nije bilo baš tako.
podkast

• Bili smo atrakcija i prerasli smo u profesionalce. U startu niko nije poznavao note, svirali smo na sluh. Ja sam čak četiri godine svirala na sluh, šta čujem, to i odsviram. Međutim, shvativši da je to nešto čime želim da se bavim, poželela sam da idem u muzičku školu. Mi smo 2003. osnovali orkestar, a negde 2012. ja sam krenula u nižu muzičku školu u Kraljevu, gde sam završila i srednju muzičku školu, zatim sam upisala akademiju u Novom Sadu i završila sam takođe. Mislim da je veliki uspeh to što orkestar Danijela postoji 20 godina na čelu sa jednom ženom. Nije uvek bilo lako da se to održi, i nađe zajednički jezik.

Njeni nastupi su postali inspiracija mnogim mladim ženama koje sanjaju o trubi, ali se možda boje izazova koji ih čekaju. Kaže da je kao žena u u muškoj profesiji, shvatila da mladi samo treba da prate svoje snove i želje.

•  Već 20 godina ja sam jedina devojka koja predvodi trubački orkestar i koja je nastupala je u Guči. U poslednje 2-3 godine već imamo devojčice koje sviraju i nadam se da će se popeti na tu scenu.

Ona nije samo uspela kao trubačica, već je postala i zagovornica inkluzivnosti u muzičkoj industriji. Zato nas njena priča podseća da talenat i strast nemaju pol.

•  Ti nastupi moje braće i mene u početku su stvarno bili atrakcija. Ljudima je bilo interesantno da vide decu kako sviraju, pri tom devojčicu na čelu orkestra, što je tada bilo nesvakidašnje. Danas svojim radom i nekim uticajem u tom svetu muzike, motivišem devojčice da krenu da sviraju, da se bave onim što žele i što vole, bez obzira što to nije tipično u Srbiji.
• Podkast realizuje WMG sa nemačkom fondacijom Konrad Adenauer i holandskom fonadacijom Eduardo Frei.
  
  

Skeniranjem (slikanjem) kamerom telefona ovog QR koda stižete do prve epizode podkasta Biti žena koja će biti dostupna od 19.00.