Pročitajte pre svih: Izvod iz Draškovićevog romana

Nada se Veljko Vujović da je taj martovski dan njegov dan, prilika da bude bolji od svih drugih fotoreportera i snimatelja, drhti od uzbuđenja, od ushićenja ili zebnje, kakvu nikad do tad nije osećao, pred njim, anonimnim, još i ćopavcem, iz daleke hercegovačke zabiti, u prestonici Jugoslavije i Srbije, a on to posmatra i sklika, sa zastava isecaju petokraku, kao u Bukureštu, pre dve godine, najpre su tamo ubili komunističke zastave, pa onda diktatora i diktatorovu suprugu, danas je Bukurešt u Beogradu, razmišlja Veljko, po očima svoje lajke snima uzavrela lica oko spomenika ubijenom knezu, ubijenom pre više od sto godina, ubijenom od Srba, a ne od Turaka, iako on, gologlav i u bronzi, dok jaše pomamnog ata, prema Stambolu, ispruženim kažiprstom desne ruke pokazuje Turcima kuda da odu iz Srbije, ali ovog podneva kao da mladi knez, mrtvi knez, upire prstom u neku drugu silu, koja je sa svih strana opkolila trg i njega i naređuje joj da se povuče, pa se Veljko Vujović, pod tim utiskom, iako je polubogalj kraće i zgrečene leve noge, napadno hramljući, i sav čudno nakrivljen ka ramenu o kome nosi torbicu, zatrčava prema licima maskama što vire ispod šlemova, pod oružjem, zaleće se prema istim takvim licima na konjima, u oklopnim transporterima, kraj dresiranih pasa što čuče pored nogu svojih vodiča, primiče im se on i nišani, škljoca, nišani, škljoca usred huke oko kneza, oko konja, kako Srbi kažu, znoj rosi Veljkovo čelo, a i ona zdrava noga kao da se grči od pokliča Bando crvena, bando crvena, pokliča desetina hiljada ljudi, on cilja objektivom lajke ka terasi pozorišta, da mu ne promaknu ni govornici koji hrabre i razjaruju narod u obruču, iako im je svim strah u glasu, svima pa i onom koji uzvikuje Tresti, tresti, tresti drvo tiranije, ne zna Veljko ko je on, ne zna ni ko su ostali što se smenjuju za mikrofonom koji krči, on je samo jednom, izbliza, video kolovođu bune, čije ime skandiraju na trgu, svašta se naslušao o tom čoveku, ne oseća prema njemu mržnju svog oca, ali ni posebnu naklonost, pokušava da ga uslika, u objektivu lajke lik mu zamućen, tamna su lica i ostalih govornika, na trgu ključa kao u kazanu, Nećemo rat, uzvikuju mnogi, Idite ustaše, uzvikuju, Bando crvena, skandiraju svi, Idemo na Bastilju, na Televiziju Srbije, prolomi se trgom, a Veljko opazi da je mrtvio konjanik, mrtvi srpski knez, stegao zastavu sa rupom tamo gde je bila bila zvezda petokraka, i pomisli da je on, mrtav, uzviknuo i Hoćemo kralja, pa pozvao svoj narod i da udari na Bastilju, tako je pomislio , slika on kneza sa tom zastavom, i grozd mladića na kneževom konju, oni, a ne knez, komanduju, a Veljku, odjednom, žao zvezde petokrake, pod njom je rođen, pod njom je učio i odrastao, ražali mu se na sebe, na svoj život, na oca Gavra, ali ta žalost ne potraja drugo, jer mu se, iznenada petokraka prikaza kao hidra što se sprema da zadavi i njega i sve oko kneza, petokraka je na kapama i šlemovima trupa, na čeličnim oklopnim transporterima, na opašacima napadača, petokraka je, čak, na čelu jednog belog konja, koga Veljko opazi i krenu da to uslika, škljoca u prazno, ispucao je ceo film, brzo uzima aparat nikon, nišani, Nećemo rat kliče trg, Idemo na Bastilju, i Veljko zausti da podrži taj zov najborbenijih, ali se uplaši, zgrada Televizije je daleko, baš daleko, on je bogalj, stići će tamo poslednji, a on danas svuda mora biti prvi i najbrži, njegove fotografije moraju, napokon, da objave i beogradske i novine, i pariske, i moskovske, i američke, svi glavni svetski listovi i televizije danas su na ovom trgu, dosta je on slikao za male listove po Hercegovini i u Sarajevu, danas se mora probiti u vrh, popeti u visine, mora, ama neće moći ako ovaj narod zaista krene ka zgradi Televizije, psuje, u sebi, kolovođu pobude, šta će, ludak da radi pred Bastiljom, predsednik Marko Lazić dobro je proučio knjigu iz Bukurešta, neće on, kao Čaušesku, ostaviti otvorene kapije televizijske tamnice, neće on biti Čaušesku, opasao je sigurno, svoju Bastilju trupama, i iznutra utvrdio mitraljezima i topovima, nećemo na Bastilju, umalo ne uzviknu Veljko, spreči ga dim, neki mladići spaljuju zastave sa petokrakom, kao da su veštice koje prže na lomači, gori platno, on slika, i suzi, da li od dima, samo od dima, ili i zbog tuge koju krije i odbija od sebe, ova lomača bi njegovog oca ubila, srce bi mu prepuklo, za njega je mrtvi maršal Tito još živ, Jugoslavija nije ni srpska greška ni hrvatska tamnica, ne priznaje Gavro ni da je petokraka oborena i u Rusiji, i u čitavoj ruskoj Evropi, da je srušena u Sloveniji i u Hrvatskoj, jedino se još drži u Srbiji, i u Bosni, i u Crnoj Gori, i u Makedoniji, ali sve je to Srbija, kako misli većina Srba, ko to na balkonu pozorišta spominje cveće, ko to na trgu peva o miru i ljubavi, začudi se Veljko, pa zatetura prema jednoj devojci koja nosi struk prolećnog cveća ka uniformi i vučjaku pored iniforme, hoće ona, uz smešak, da mu taj struk cveća zadene u rever ratnickce bluze, možda i da mladog ratnika poljubi, ali je dočeka njegova ispružena ruka i ledeni pogled ispod šlema, Veljko nišani da slika, vučjak zareža na njega, a dreser ga odgurnu kundakom i reče Bogalju, miči se odatle!  

Šta se sve dešavalo Draškovićevom junaku, Ćopavom Isisu tokom demonstracija i posle njih, pročitajte u ovom delu koje će se u knjižarama naći d četvrtka, 5. marta.