Srbiji kao zemlji koja ima dovoljno problema sa drastičnim povećanjem oboljevanja od kancera kao posledice NATO bombardovanja osiromašenim uranijumom i plutonijumom, svakako ne treba još i eksperimentisanje zdravljem sa GMO hranom, upozoravaju srpski stručnjaci. A ni GMO nije najveća opasnost koja preko hrane preti Srbiji.

"U zemljama u kojima se masovno koriste aditivi zabeleženo je povećanje kancerogenih oboljenja, tu nema spora", kaže za MONDO naš poznati onkolog-radiolog dr Slobodan Čikarić, profesor Beogradskog univerziteta u penziji.

Nabrojaćemo samo neke "drugare" štampane onim sitnim slovima i čuvenim "E brojkama" na pakovanjima: Citric acid (E 330), Vitamin B2 (riboflavin colouring / E 101), vitamin C (ascorbic acid / E 300); aspartame (E 951); beta-carotene colouring (E 160a) , xanthan (E 415)...

Prof. Čikarić, koji je i predsednik Društva Srbije za borbu protiv raka, ističe i da aditivi koji se genetskim inženjeringom dobijaju, svakako predstavljaju kancerogeni rizik za ljude.

"Problem je što se to ne vidi odmah. Latentni period, period u kom posledice mogu da se ispolje, je do deset godina za limfome a dvadeset za solidne tumore. Uz to, ne znači da će svi koji jedu GMO hranu i dobiti rak. A tu je i pitanje uticaja na ljudski genom", kaže prof. Čikarić.

Genetski modifikovani organizmi mogu uticati i na mutaciju ljudskih gena i ukoliko se to dogodi i prenese polnim ćelijama, možete imati malformaciju ljudskog organizma ne obavezno u sledećoj, već moguće i u trećoj ili četvrtoj generaciji.

SPAS U OBELEŽAVANJU HRANE?

Pa šta onda raditi? Kako biti siguran da ne kupujemo GM hranu? Jedan način je izboriti se za obavezno obeležavanje pa - "ko voli nek izvoli".

Trenutno je u 64 zemlje u svetu obavezno obeležavanje na pakovanjima genetski modifikovane hrane. Od toga je 28 u EU, zatim tu su Japan, Australija, Brazil, Rusija i Kina.

U SAD GM hranu označava samo nekoliko od 50 država. Pre mesec, dva odbačena je u Senatu nova verzija propisa (Biotech Labeling Solutions Act) koji je u javnosti poznatiji kao DARK Act (Deny Americans the Right to Know), i koju je protežirao republikanski senator Pat Roberts.

Predviđala je da nema obaveznog obeležavanja već da se kompanije u roku od tri godine oglase na kompanijskom sajtu ili omoguće brojeve telefona za besplatne informacije da li njihov proizvod sadrži GMO (čak samo sa "proizvod može da sadrži"). Američki agroprehrambeni kompleks (koji je samo u kampanju protiv obeležavanja GM hrane uložio više od 100 miliona dolara), kako bi rekli na Twitteru - "like this", ali je u Senatu presudio samo jedan glas.

U Evropi je situacija drugačija i tamo je u svih 28 članica obavezno označavanje GM hrane, ali ni tu nije stvar do kraja isterana na čistac.

Ako je sama hrana genetski modifikovani organizam, tu nema dvojbe - mora se označiti. Recimo, kada bi na police došao GM paradajz (flavr savr tomato) ili kukuruz, što do sada nije bio slučaj, morao bi da bude označen kao GMO na deklaraciji.

Isto je i sa industrijskom (procesiranom, obrađenom) hranom i njenim sastojcima - ako su napravljeni u celini ili delimično od GMO mora tako biti i obeleženo bez obzira da li se tragovi GMO mogu naći u finalnom proizvodu. Tako je od aprila 2004. godine.

Pravilo važi i za ukuse i aditive, ako su pravljeni od GMO - recimo kukuruza ili soje. Ali ako su pravljeni uz pomoć (a ne od) GMO, obeležavaju se samo ako se mogu naći u tragovima u finalnom proizvodu. Ne obeležavaju se kao GMO ni različite kulture mikroorganizama, noseće supstance (recimo za vitamine ili ukuse) ili procesna pomagala (većinom enzimi), jer se vode kao ne-hrana.

Do sada sve deluje manje-više ok, ali...

Iako hrana za životinje koja sadrži GM biljke ili sastojke od GMO, mora biti označena, sama hrana dobijena od životinja hranjenih GMO - a to su meso, jaja i mlečni proizvodi - ne mora biti označena kao GM hrana.

A u nekim zemljama Zapada krave jedu (samo) GMO. Kukuruz i soja su stočna hrana koja je sada već dostigla taj nivo da joj je sastav 80% od GMO, priznali su delegati britanske Nacionalne unije farmera na jednom od svojih skupova u Birmingenu u februaru ove godine.

Konot Mekvej iz lanca brze hrane Mekdonalds otvoreno je rekao da oni koriste govedinu od krava hranjenih GM hranom jer "je postalo sve teže i teže dobiti non-GM hranu u našem lancu".


Veliki britanski lanci marketa pokušali su pre nekoliko godina da uvedu non-GMO linije proizvoda, recimo kokoški i jaja, ali su do 2013. godine "izdali mušterije" i odustali jer nisu mogli da garantuju ga živina nije hranjena GM hranom.

Tesko (Tesco) koji se poslednji pridružio Asdi i Morisonsu, M&S, Sejnsburiju, Co-Op ( M&S, Sainsbury’s, Co-Op)... objavio je da zbog raširene GM soje ne može da garantuje da hrana u njihovom trgovinskom lancu napravljena od životinja koje nisu jele GMO.

Reakcija javnosti nije izostala, tim pre jer su se trgovci pozvali na "neminovnost" ali i tvrdili da kupci neće biti oštećeni.

"Tesko i ostali pogrešno obaveštavaju kupce tvrdeći da GM hrana koju jedu životinje neće ostaviti traga u proizvodima kao što su jaja, mleko ili pilići. To nije tačno. Nekoliko studija je dokazalo da GM DNK iz stočne hrani prenosi na mleko, mesto i ribu koju jedu ljudi, iako su naučnici do pre neku godinu tvrdili da je to nemoguće. To je potvrdila i državna Agencija za standard hrane, rekao je Peter Melčet iz Soil Association.

On je ukazao da se količina non-GM uvezene hrane u Evropu povećava iz godine u godinu jer supermarketi u Francuskoj i Nemačkoj izbegavaju GM hranu jer je njihove mušterije ne žele. Ne žele je ni Britanci, ali njihovi trgovci očito više vole "veću profitnu marginu".

A kako na to reaguju Nemci videlo se iz ultimatuma tamošnjih supermarketa koji je jednoglasno poslat Nemačkoj živinarskoj asocijaciji (German Poultry Association, ZDG) s kraja 2014. godine da od početka 2015. prestane sa upotrebom GMO kao hrane i sirovine za proizvodnju mesa i jaja.

POSTOJI LI BUDUĆNOST BEZ GMO

U prvom delu ovog teksta o GMO hrani u Srbiji istakli smo da je genetski modifikovana hrana uveliko na svetskim i evropskim policama, a samim tim sigurno je stigla i na naše.

Uz brak prebogatih globalnih hemijskih giganata i proizvođača semena, postavlja se pitanje da li uopšte postoji budućnost bez GMO.

"GMO kao tehnologija je 'došao da ostane' i svako ko misli da je moguća budućnost bez njega se grdno vara. Transgena tehnologija je nešto najbrže razvijajuće u istoriji ljudskih tehnologija. Iza toga je velika nauka, i veliki novac", kaže prof. Miodrag Dimitrijević, genetičar sa Fakulteta za poljoprivredu na Novosadskom univerzitetu.

Od sredine devedesetih do danas GMO seme je stiglo od nule na 180 miliona hektara u svetu, što je nekih 11 odsto površina koje se obrađuju.

Ali u poslednjih nekoliko godina osvajački pohod globalnih kompanija je usporen jer dobar deo sveta počinje da pruža otpor. Nije to prvenstveno zbog brige za zdravlje, već je u osnovi strateški ekonomski problem od koga bukvalno može da zavisi opstanak nacije.

"Čija je hrana u tanjiru, njegova je i ekonomska i politička moć. Ako neko drugi odlučuje o semenu, nema ni reči o slobodi i samostalnosti", upozorava naš genetičar.

Stranci u Srbiji već imaju 30 do 50 odsto semenskog tržišta. Država se drži po strani, a jedina brana potpunom gubitku domaćeg semena su kvalitet koji uspevaju da održe skrajnuti domaći instituti (poslednji u nizu ugašenih je Institut za strna žita u Kragujevcu) i navika ali i patriotizam seljaka.

"Naša nauka je najmanje finansirana od svih zemalja u Evropi i nemojte da mislite da to ovde nema efekta, i da nekom ne odgovara", kaže prof. Dimitrijević.

Koliko je GMO suštinski ekonomsko pitanje vidi se i iz aktuelnog tvrdog pregovaranja EU i SAD oko TTIP.

Svako malo iscure neke zabrinjavajuće informacije iz tabora pregovarača iz EU koji rade na Transatlantskom ugovoru o trgovini i investicijama (Transatlantic Trade and Investment Agreement, TTIP). Najveći problem je baš GMO, jer veliki globalni igrači iz agrohemijskog kompleksa pritiskaju vladu SAD, a ova evropske partnere da "harmonizuju propise", odnosno prihvate "slobodu" u trgovanju i proizvodnji GMO na svojoj teritoriji.

Na kraju se - vraćamo na početak. Kakva nam budućnost predstoji u svetu koji preti s još više genetskog inženjeringa, prof Slobodan Čikarić ne želi da prognozira, ali kaže da Srbiji kao zemlji koja ima dovoljno problema sa drastičnim povećanjem oboljenja od kancera kao posledica NATO bombardovanja uranijumom i plutonijumom, svakako ne treba još i eksperimentisanje zdravljem sa GMO hranom.

Znači, ostaje nam ona druga mogućnost. A to je da živite u Srbiji, gde još ima domaćeg non-GMO semena i proizvodnje i mesa i mleka, i da nađete pouzdanog malog proizvođača "iz zavičaja" ili okušajte šanse sa (manje ili više) ekološkim proizvodima na lokalnoj pijaci.

Srećno!