Porodica se preselila u Melburn, a deda Drago imao je najviše "poteškoća".
Ovo je priča o porodici poreklom sa naših prostora koja već godinama živi u Australiji, u Melburnu. Njihovu ispovest prenosimo vam u celosti:
Deda Drago je imao sreću, ili nesreću (kako se uzme) da ga život veže za suprugu Srpkinju. Preživeo je sve ratove devedesetih, hodajući po tankoj žici sukoba između Srba i Hrvata kao one akrobate sa dugačkom motkom.
Moj brat je prošao mnogo gore - supruga mu je otišla u „zenge” i on je morao natrag u Niš. Sada jednom godišnje ode na ćerkin rođendan u Kutinu.
Za pravo čudo u Australiji ti ratovi prošli su neočekivano mirno. Narod se ovde podelio mnogo pre nego što se raspala nesrećna zemlja. Svaki od njih je imao svoju crkvi, udruženje, prodavnicu, pa čak i naselje, u kome se osećao kao kod svojih.
Godinama uspostavljani red povremeno su rušili hrvatski ekstremisti, ali se ponovo sve vraćalo u „normalu”. Bili su komšije koji se vole i mrze u istom vreme. Onako kako obično biva kada ljudi ne mogu jedni bez drugih.
Kada smo dolazili u Melburn, od naših Srba dobili smo instrukcije - slobodno kažite da ste Srbi, ali izbegavajte reč „Jugosloven”. Međutim, kao pravi trgovac, ja sam išao kod svih, od „četnika”, preko „bosanaca” pa sve do „jugoslovena”. Svuda su me lepo primali, valjda zato što se sam mudro izbegavao sve diskusije o politici.
Samo jednom se desio incident dok sam prodavao knjige na zabavi društva „Bratstvo i jedinstvo”. Grupa Hrvata bacila je petardu u salu gde se igralo kolo. Sakriveni pod okriljem mraka pobegli su usput polomivši nekoliko šoferšajbni na parkingu. To je jedini „ratni sukob” koji pamtim.
Ali vrag, ni danas ne da mira deda Dragi. Kada četvrtkom dođe u knjižaru da za svoju zahtevnu suprugu kupi „Razbibrigu” uvek pokrene neku osetljivu temu.
Zna on da je kupac „uvek u pravu” pa hoće bar malo da na meni iskali svoj bes. Smeta mu to što u svoju kuću mora redovno da donese ukrštenicu na ćirilici. Sa druge strane, kao penzioner u ova krizna vremena, mora da pazi na svaki dolar.
Kod svojih Hrvata, koji u to vreme piju kafu u obližnjem šoping molu, ne može jer je „mešanac”. A da ode kod Jugoslovena, to mu ponos ne dâ.
U tom šoping molu, u jednoj prodavnici brze hrane na poslednjem spratu zgrade sastaju se penzioneri. I tu, takođe, vlada pomenuti red. Srbi sede za svojim stolom, Jugosloveni za drugim i tako redom. Nema mešanja, osim što padne po koje dobacivanje, i naravno međusobno ogovaranje.
I to traje godinama. Vole se i mrze u isto vreme. Kao što rekoh.
(Mondo/Politika)
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.