Ima tome oko godinu i po dana kako se slavonska opština Bukovlje naglo podmladila, pre svega Ježevik, selo sa šezdesetak stanovnika. Istovremeno, iz Slavonskog Broda je otišlo šestoro dece jer su se 33-godišnja Josipa i dve godine stariji Josip Marinović sa svojim mališanima, sada uzrasta od dve do jedanaest godina, odlučili da se iz grada presele na selo, gde su kupili staro imanje i uredili ga tačno onako kako su i zamislili - da bude samoodrživo, uredno i funkcionalno za ovu veliku mladu porodicu.
Shvatili su da mogu da budu potpuno zajedno, da zajedno ustaju, rade, obeduju i ležu ako se bave poljoprivredom. Tako su odlučili da iza sebe ostave svoj pređašnji način života: Josip je dao otkaz, prodali su kuću u gradu u kojoj su živeli osam godina i započeli novi život na selu, gde na ekološkim livadama i pašnjacima imaju stado od pedesetak ovaca i tri škotska goveda - dve krave i bika. Uz kuću su uredili baštu, a u dvorištu imaju i kokoške.
Obnovili su staro imanje, gde danas imaju pedesetak ovaca i tri škotska goveda.
Samo gazdinstvo su osnovali nekoliko godina pre nego što su se odvažili na ovaj veliki korak. U početku o poljoprivredi nisu znali baš ništa; Josipu je i vožnja traktora bila strana i prvi put ga je vozio kada ga je kupio u Lužanima.
Da bi njime prešao tih četrdesetak kilometara do Ježevika, zvao je prijatelja da ga poduči šta koja ručica znači i kako se koristi. Prve reakcije i u selu i među prijateljima bile su da nisu normalni, ali to ih nije odvratilo od namere. Sada su i Josipa i Josip zaposleni na svom gazdinstvu, koje su nazvali OPG J. J. Marinović, da ne bude zabune čije je ime prvo.
"Korak po korak učio sam da vozim traktor, kosim, baliram seno, radim sa priključcima i održavam mašine. To je dokaz da ne postoji posao koji čovek ne može da nauči ako ima volje i dovoljno je uporan", kaže Josip.
A on i Josipa bili su baš takvi - strpljivi i uporni. Danas žive upravo onako kako su oduvek i zamišljali, sa velikom porodicom, okruženi prirodom i životinjama, a umesto gradske buke budi ih cvrkut ptica. Gazdinstvo su gradili postepeno: nakon traktora kupili su priključke, balirku i prve parcele zemlje.
Prve životinje finansirali su sopstvenim sredstvima, a kasnije su koristili i dostupne mere ruralnog razvoja. Zahvaljujući jednoj od njih, uspeli su da kupe dodatnih osam hektara zemlje, povećaju stado i nabave opremu potrebnu za uzgoj.
"Nismo želeli da ulazimo u velike rizike niti da stvaramo dugove koje ne bismo mogli da podnesemo. Ljudi često misle da je više uvek bolje, ali mi na to gledamo drugačije. Ne želimo da imamo toliko ovaca da više ne možemo kvalitetno da ih pratimo. Kada gazdinstvo preraste mogućnosti jedne porodice, tada se gubi kontrola. Nama je važno da znamo svaku životinju, da primetimo ako nešto nije u redu i da joj pružimo odgovarajuću brigu. Naravno da želimo da napredujemo, ali ne po svaku cenu. Želimo da pošteno radimo, obezbedimo svojoj deci lep život i imamo dovoljno vremena koje možemo da provedemo zajedno. Kada sam prvi put čuo pesmu o Andriji Čordašu, koja kaže da nije srećan onaj ko puno ima, nego onaj kome malo treba, te reči su me baš dotakle i ta misao me uvek vrati na ono što je zaista važno. Nameravamo da radimo tako da ne zavisimo od podsticaja i finansiranja države, već da naša zarada bude isključivo od gazdinstva", ističe Josip Marinović.
Sa sinovima Gabrijelom i Jonom šumskim putem tera ovce sa jednog pašnjaka u Korduševcima na drugi. Ograđene su električnim pastirima, sa dovoljnim zalihama vode i hrane, i čuvarom Medom. Tu će biti do zime, kada se sele u štalu uređenu pored kuće.
Josipa i Josip su nastojali da organizuju gazdinstvo tako da ne budu robovi sopstvenog posla: imaju hranilice tako da ovce uvek imaju dovoljno sena i druge hrane, koriste automatske pojilice, a zimi imaju ugrađene grejače kako se voda ne bi zaledila. Ceo sistem napravljen je tako da funkcioniše i kada ne mogu stalno da budu uz životinje. Naravno, svakodnevno neko od njih obilazi ovce i goveda da proveri da li je sve u redu, ali nema panike i straha ako nekad i ne stignu.
"Imaš obavezu, kao i kod svakog posla, ali ne moraš da budeš zarobljen", poručuju Josipa i Josip Marinović.
BONUS VIDEO:
(Večernji list/MONDO)
