JEDAN od najtežih poslova - MIZERNO plaćen: Zašto je to tako...

"Koliko para, toliko muzike" moglo bi se reći da u Srbiji važi i u onoj oblasti u kojoj ne bi trebalo da bude improvizacije: fizičko-tehničkom obezbeđenju imovine i lica. Da li su firme bezbedne ako na obezbeđenje daju siću, razgovarali smo sa stručnjakom koji ima dvadesetogodišnje iskustvo, Aleksandrom Maksimovićem, predsednikom Grupacije za obezbeđenje pri Privrednoj komori Srbije.

Znači, u zemlji koja ima 600.000 nezaposlenih, nedostaje 10.000 "čuvara". Tu nešto nije u redu!

Maksimović kaže da agencije za obezbeđenje imaju stalno otvorene konkurse, čak dotiraju trošak dobijanja petogodišnje licence MUP-a (oko 30.000 dinara), ali interesovanje je slabo.

"Jednostavno, ljudi nemaju motiva. Ma šta ljudi mislili o tom poslu, davno je prošlo vreme nekog portira koji drema u kućici ispred društvenog preduzeća, to je odgovoran i težak posao, a plate su minimalne. Bukvalno minimalne, jer najveći broj službenika obezbeđenja radi za zagarantovanu minimalnu zaradu u Republici Srbiji. To je danas 155,3 dinara po satu i to sa nekim dodacima bude tridesetak hiljada dinara neto mesečno. A radi se prosečno 180 sati na poslu koji ima velika psihosocijalna opterećenja i u kojem čovek nema 'regularan' ni dnevni biološki ritam niti društveni i porodični život", objašnjava Maksimović.

Tu dolazimo do neverovatne situacije u kojoj Srbija "krši" prvo pravilo ekonomije - zakon ponude i tražnje. Ekonomija "1/1" kaže da ukoliko je tražnja velika, rašće i cena proizvoda/usluge.

"Problem je što je najveći poslodavac, odnosno naručilac usluga, u ovom sektoru država, tj. državne institucije i preduzeća. A oni javnim nabavkama odlučuju koga će angažovati, po sveopšte primenjenom principu najniže ponuđene cene. Takva cena koja pokriva polovinu ili dve trećine tržišta onda 'nosi' celo tržište, pravi svima probleme i generiše sivu ekonomiju", kaže Maksimović.

Grupacija za fizičko obezbeđenje i Udruženje za tehničku zaštitu pri PKS su predlagali da se odredi preporuka o granici ispod koje ide "neuobičajno niska cena" posla ali je to od nadležnih odbačeno kao kartelsko ometanje konkurencije, i suprotnost propisima EU.

A EU ima drugačiju formulaciju - ekonomski najprihvatljivija ponuda. A tu ekonomski podrazumeva tržišnu cenu znači ne može biti dampingovana.

Ovo firme za obezbeđenje ne pričaju olako niti "iz glave". Grupacija za obezbeđenje je napravila studiju koliko šta košta u obezbeđenju i iz nje proizlazi minimalna tržišna cena.

"Računica nije komlikovana i mogla bi da je izvede i svaka firma koja naručuje posao, kada bi bila zainteresovana. Ako je cena rada 155 dinara po satu, to je bruto 195 dinara, plus cena uniforme od tri do pet dinara po satu, plus prevoz 18 dinara po satu, pa obavezni godišnji odmor - 13. plata koja se deli na mesece od petnaestak dinara po satu... sve brzo dođe na 300 dinara. I to je 'proizvodna cena' bez ikakve zarade, amortizacije... A kako onda vi platite 220 ili 240 dinara i očekujete da će neko legalno raditi i dobro čuvati vaše ljude i vašu imovinu?"

Maksimović kaže da tu posla ima za inspekciju rada, jer MUP dobro radi svoj posao ali njega ne zanima taj deo problema već da li radnici imaju licencu, da li imaju uniformu... a objekat procenu rizika.

"Nije to tako teško pronaći. Sve fakture javnih preduzeća idu u Centralni registar faktura (CRF pri Ministarstvu finansija) i može se tamo videti kada je neko platio obezbeđenje objekta 220 dinara po satu. Pošaljete ekipu tamo i gotovo", kaže Maksimović.

A kako se daje cena od mizernih 220 dinara po satu?

"Pošto ne može da radi neko ko nema licencu, to se radi tako što za tu cenu radi 'moj čovek' koji je prijavljen na drugom objektu i za koga su (za 'tamo') plaćeni doprinosi. Pa koliko taj čovek onda radi mesečno, kada pokriva dva objekta? To je pitanje za inspekciju", kaže Maksimović.

On kaže da se kod privatnih firmi koje obezbeđuju agencije postiže nešto bolja cena, ali i da to još nije normalna tržišna cena.

"Tamo su ljudi svesni da bezbednost njihovih ljudi i imovine ima cenu i da dobra usluga, obučeni i opremljeni ljudi, tehnika... moraju da koštaju i da to ne može da bude dvestotinak dinara po satu."

ZAKON DOBAR, ALI...

Zakon o privatnom obezbeđenju donet je 2013. godine, s primenom od 2017, a ozbiljne izmene i dopune su urađene 2017. i 2018. godine.

Za sam zakon ljudi iz branše kažu da je u načelu dobar i da su izmene donele olakšanja - recimo lekarska uverenja za zaposlene više se ne obnavljaju na godinu dana, već na pet godina kao i za pripadnike državnih bezbednosnih službi.

Ali, ljudi iz struke kažu da bi još neke izmene trebalo da se urade, pogotovo kod "Procene rizika u zaštiti lica, imovine i poslovanja", koja je po zakonu obavezna za svaki objekat i svaki posao koji se ugovori.

"Problem je što zakon u odredbama kaže da procena mora da postoji ali ne navodi da je to obaveza vlasnika imovine ili organizatora usluge, manifestacije, dok se u kaznenim odredbama navodi da će ukoliko ne postoji, a sklopljen je ugovor o usluzi obezbeđenja, biti kažnjena agencija koja vrši obezbeđenje (bez izvršene procene) i to novčano do 500.000 dinara", ukazuje Maksimović.

Znači vlasnik i onaj koji bi trebalo da naloži i plati nema obavezu, a 'izvođač radova' obezbeđenja će biti kažnjen ako je nema.

"Recimo, javno preduzeće traži da mu radimo obezbeđenje, mi pitamo imate li procenu rizika koja je obavezna, kažu nemamo uradite je. Ali ona je kompleksna i košta, ali poslodavac nije predvideo da je i plati jer njemu 'treba samo obezbeđenje'. Kod neke manje firme možda i možete da uradite 'gratis' ali kod veće...", pojašnjava Maksimović.

A cena same procene nije mačji kašalj, radi se kroz 11 obaveznih oblasti - od fizičke i protivpožarne, do oblasti softverske zaštite - i može koštati od 50.000 - 100.000 dinara za manje firme, do nekoliko miliona za firme sa velikim brojem objekata. Ona se radi na nivou cele firme, pravnog lica, pa ako je u pitanju na primer "Maksi" sa stotinama prodavnica ili banka sa desetinama ekspozitura, mora se obići svaka i konkretno za svaku napraviti procena (bez obzira da li je u vlasništvu ili je u najmu) šta preti imovini i zaposlenima i plan kako da se obezbedi, koliko treba ljudi, koliko i koja oprema...

SLUČAJ "STANICA": OBEZBEĐENJE JE TU I ZBOG VAS

Maksimović se osvrće i na drugi veliki problem ljudi koji rade u sektoru obezbeđenja, pogotovo na one koji su "u prvim borbenim redovima", a to je loš imidž u javnosti.

Najbolji pokazatelj lošeg odnosa dela javnosti prema radnicima obezbeđenja je nedavni slučaj sa Autobuske stanice u Kragujevcu, kada je došlo do fizičkog sukoba radnika i jedne žene koja nije želela da plati peronsku kartu.

Tabloidi su tu, uobičajeno, potpuno izokrenuli priču i ocrnili radnika koji je samo radio svoj posao. A on je tamo da štiti objekat ali i ljude koji tu dolaze. Vest o incidentu je puštena uz fotografije i video snimke, ali ne one 'prave' već sečene da izgleda kako je radnik bez povoda i opravdanja na zemlju oborio ženu. Tek kasnije su se pojavili celi snimci, na kojima se vidi da je žena fizički napala radnika i da je pošto-poto htela da uđe na peron bez plaćene karte.

"A on je uradio samo ono što jedino sme - da sprovede propis. Da li je prekoračio neophodnu silu primenjujući zahvat, pokazaće istraga, ali žena koja je u više navrata nasrnula na službeno lice tu svakako nije nedužna žrtva. Ali nije ona završila u pritvoru iz koga je radnik pušten kada se posle četiri ili pet dana u tužilaštvu pregledao snimak i uzele izjave", kaže Maksimović.

A NA FUDBALSKOJ UTAKMICI...

Maksimović da je i drugi primer gde su "u bliskom susretu" građanin i službenik obezbeđenja - fudbalska ili košarkaška utakmica.

"Propis kaže da se uz kupljenu ulaznicu pokazuje i lična karta. A ako to neko želi da primeni onda sledi 'ko si ti da mi tražiš ličnu kartu', pozivanje na advokate i ljudska prava... sve do gurkanja i šutiranja. Ali, moramo da budemo svesni - sportski događaji na stadionima su priredbe zatvorenog tipa. Nisu obavezne, i onaj ko hoće da prisustvuje mora da se ponaša po propisima. Građani ove zemlje kao da imaju alergijsku reakciju na poštovanje propisa, ali ako žele red kakvom se dive u Holandiji ili Nemačkoj, onda i kod kuće mora da se poštuje procedura."

Ali nisu samo obični građani takvi, priseća se Maksimović, inače nekadašnji komesar za bezbednost Fudbalskog saveza Beograda, slučajeva kada su problem pravila i neka "imena".

"'Znaš li ti ko sam ja?' i 'Znaš li koga si zaustavio?' su relativno česta 'pitanja', ali radnik obezbeđenja ne bi ni trebalo to da zna. Sve što mu treba je propis koji sprovodi i i ljudi koji se po njemu ponašaju", kaže MAksimović.

NIKO NEĆE U REDARE

Izmenama zakona uvedena je funkcija redara na javnim manifestacijama, za koju se daje posebna licenca koja je manje "zahtevna" od one za službenika obezbeđenja za poslove fizičke zaštite lica i imovine.

Oni su svakako neophodni za manja takmičenja, priredbe, svuda gde se okupi dovoljno ljudi da mora neko da brine i o redu, ali još nije tolikog obima da postoji potreba za "pravim" službenicima obezbeđenja.

"Najjednostavnije, on kontroliše ali ne pretresa, nema dozvolu za upotrebu biber-spreja i sl. Njihova obuka je kraća i manje složena, licenca je jeftinija, ali i tu imamo problema sa kadrovima. Kako je njihovo angažovanje povremeno i kratko traje (koliko traje priredba), od toga se ne može nešto posebno zaraditi. Zbog toga imamo beznačajno mali broj licenciranih redara u zemlji. Evetualno ljudi koji već rade nešto pri objektu ili klubu, pa su uz taj svoj redovan posao i redari po potrebi", zaključuje Maksimović.