Zašto "pravi" Uber ne može da dođe u Srbiju

Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture nema nikave informacije o dolasku bilo koje nove kompanije koja bi se bavila takvom vrstom pružanja usluga kao što je Uber, kaže pomoćnik ministra za saobraćaj Saša Stojanović.

Naveo je da Ministarstvo poslednji kontakt sa predstavnicima te kompanije imalo pre tri godine, kada je razgovarano sa predstavnicima Ubera za Jugoistočnu Evropu. Oni su, dodaje, tada tražili informacije i pojašnjenja o zakonskim okvirima i uslovima obavljanja delatnosti prevoza putnika u Srbiji. Tada im je objašnjeno da, kao i danas (zakon je u međuvremenu nešto izmenjen), prevoz putnika može da se vrši samo uz posedovanje odgovarajuće licence i mogu se koristiti isključivo profesionalni vozači, odnosno licencirani vozači.

Upitan da li bi eventualni dolazak takve neke nove kompanije u Srbiju doveo do ponovnog nezadovoljstva taksista, Stojanović kaže da se ne radi o tome da li će se taksisti podići ili ne, nego da se radi o tome da svako ko želi da obavlja prevoz putnika (i u gradskim uslovima) mora da poštuje zakon kao što je to svuda u Evropi.

Srbija, kaže, sa svojim Zakonom o prevozu putnika nije ni iza ni ispred rešenja koja postoje u Evropi jer, naglašava, naprosto, niko ne može da obavlja delatnost bez odobrenja, odnosno licence.

"Jedino u čemu su najrazvijenije evropske zemlje, kao što su Nemačka i Engleska, na tom polju 'ispred' u odnosu na Srbiju, jesu prve sudske presude koje su donesene i koje zabranjuju poslovanje kompanija, konkretno Ubera i u Londonu i u sedam nemačkih gradova", rekao je Stojanović.

Očekuje da će i u Srbiji svaki tako detektovan nelegalan način obavljanja prevoza dobiti svoj sudski epilog, te da inspekcija na nivou grada treba da obavi kontrolu, da utvrdi ko se sve bavi nelegalnim prevozom i da primeni zakon.

KAKO JE UBER PROŠAO U SVETU

Uber je svetsku slavu stekao kao jedan od najuspešnijih globalnih "startapa", u sektoru saobraćaja svakako. Za nešto više od deset godina od "firme iz garaže" postali su gigant koji na Njujorškoj berzi i sa prepolovljenom cenom iz vremena pre inicijalne javne ponude u maju 2019. vredi oko 50 milijardi dolara, i koji ima 110 miliona korisnika.

Tolike pare zarađene su pre svega na "revolucionarnom" modelu organizovanja javnog prevoza, odnosno taksija, tako što preko aplikacije povezali obične (neprofesionalne) vozače i ljude kojima treba prevoz.

Vozačima je to, s početka, bila dodatna aktivnost, i formalno su mogli da voze koliko i kad hoće, ali se vremenom javila pojava da vozači "sa Uberom" voze kao osnovnu delatnost puno radno vreme. Od onog "vozim kad hoću" takođe nije ostalo ništa, jer Uber određuje i cenu vožnje ali visinu naknade vozaču, tako da onaj koji dnevno vozi više dobija i veći procenat vožnje.

Iako Uber, kao i neki njihovi konkurenti (recimo Lyft, kao i srpski CarGo), insistiraju da su "tehnloška a ne transportna" kompanija koja samo posreduje među vozačima i putnicima, svet je poslednjih godina razvejao takve "argumente".

Čak i u zemljama gde nema zakonskih prepreka da obični vozači, bez licenci za javni prevoz putnika i robe, učestvuju u transportu (kao što ih ima u Srbiji), shvaćeno je koliko štete donosi ova varijanta "tezgaroške" (engl. gig) ekonomije - od nebezbednijeg saobraćaja, preko narušavanja sistema transporta i prava radnika, do poreskih problema.

Otuda i niz sudskih sporova u kojima po svetu učestvuje Uber, prevashodno je je sada naširoko prihvaćeno da vozači koji koriste Uberovu aplikaciju jesu praktično zaposleni u Uberu, pa bi tako trebali da imaju i prava i obaveza kao i drugi zaposleni – garantovane minimalne plate, plačena bolovanja i godišnje odmore, sve do plaćanja poreza i sl…

Takav stav zauzeli su sudovi u Nujorku već 2013 godine, kada su u slučaju O'Connor v. Uber Technologies vozači dobili pravo na nadoknadu goriva i troškova održavanja vozila, a onda redom u centralnom Londonu 2016. (Aslam v Uber BV 2016.), gde im je priznato pravo na minimalnu platu i plaćeni odmor i dr.

Evropski sud je "presudio Uberu" za celu EU 2017. godine kada je rekao da je kompanija transportna a ne tehnološka, i da stoga potpada pod stavke transportnih zakona – znači dozvole, licence osiguranja, plaćanje eventualne štete u saobraćaju, radna prava...

Sve to, prema lokalnom zakonu, važi i u Srbiji, tako da "pravi" Uber, onaj model koji koristi obične vozače da obavljaju taksi prevoz (u nekim zemljama, poput Nemačke, koriste licencirane vozače), ovde ne može da dođe.