Hofman i Kiping predlažu u procesu donošenja digitalne strategije Nemačke da se uvede četverodnevna radna nedelja, odnosno 30-časovna radne nedelje kao puno radno vreme i punu platu, kao što je već isprobano u Danskoj i Finskoj.
Kažu da je sadašnji model – star decenijama i utemeljen na tome da muškarac radi puno radno vreme, a žena brine o kući i deci – pregazilo vreme i da više nema nikakve veze s realnim životom, piše "Večernji list".
U modernom društvu nam treba više vremena za negu svojih roditelja i drugih starijih osoba, za brigu o deci, više vremena za kulturu, rekreaciju, obrazlažu Kipping i Hofmann.
Iako sa ovih prostora to deluje futuristički, Nemci se ugledaju na Skandinavce i ne samo da idu na skraćenje radne nedelje već oprobavaju i kako bi moglo da se svim ljudima obezbedi osnovna plata.
Ovih dana Nemci kreću sa eksperimentom "univerzalnog osnovnog dohotka", takođe jednim eksperimentom koji je sa društvenog stanovišta dobro prošao u Finskoj. Više od 100 ljudi dobijaće 1.200 evra mesečno "na poklon", ne moraju ništa da rade u naredne tri godine. Cilj je da se vidi hoće li i dalje ostati motivisani za neki posao iako imaju pokrivene osnovne životne troškove.
U nekim zemljama već postoji skraćena radna nedelja, a i u Nemačkoj su se još 90-ih smanjivali radni sati.
Mašinbravari su u Nemačkoj, istina dobrovoljno, imali 28 sati rada nedeljno uz niža primanja, a i u drugim zemljama Evrope postoje eksperimenti sa smanjivanjem radnog vremena.
Taj argument će zasigurno postati odlučujući idućih godina, pogotovo sa dolaskom mladih generacija koje će sve više raditi “na daljinu” i koje žele drugačije da usklade rad i privatni život (work-life balance).
Zapravo smanjuje se i broj radnih sati, kako bi što više ljudi moglo da radi. Raditi manje po čoveku, da bi više ljudi radilo.
Uostalom već se od 1995. godine broj radnih sati je počeo da se smanjuje. U Nemačkoj je 1995. bilo 1528 radnih sati godišnje, a 2015. je broj radnih sati godišnje smanjen na 1371 sat. U Španiji je smanjen sa 1755 sati na 1691 sat, a u Francuskoj sa 1605 sati na 1482 sata. I u Italiji je broj godišnjih radnih sati smanjen, i to s 1856 na 1725. Međutim, u Italiji se radi 354 sata više nego u Nemačkoj i 243 sata više nego u Francuskoj gde je krajem devedesetih uvedena 35-časovna radna nedelja.
Kada je 2017. došao na vlast, Emanuel Makron se okomio na 35-časovnu radnu nedelju i hteo da je produži, ali ta radna satnica ušla je preduboko u srž života, da ju je gotovo nemoguće izmeniti.
Istina, ima privatnih kompanija koje se ne pridržavaju te satnice i uprkos tome što francuska država godišnje izdvaja oko 12 milijardi evra za one kompanije koje su uvele 35-časovnu radnu nedelju.
Iako italijanski zakon dopušta i 48-časovnu radnu nedelju, gotovo nigde nije duža od od 40 sati, a uglavnom je 36-časovna radna nedelja.
Slično je i u Španiji, Velikoj Britaniji itd. Zakon o radu trebalo bi da se menja i na nivou Evropske unije.
U Holandiji, na primer, već postoji četverodnevna radna nedelja sa oko 29 radnih sati sedmičmo, dok se u Norveškoj radi 33 sata nedeljno, te se ima 21 dan plaćenog odmora. U Danskoj se radi 33 sata nedeljno, a u Belgiji 35 sati.
U švedskom gradu Geteburgu, u domu za nepokretne uveden je probni rad od šest sati dnevno. Zaposleni su radili bolje jer su bili odmorni, ali je dom morao da primi na rad još 17 osoba, što je povećalo troškove za 1,3 milona evra. Na kraju se odustalo od eksperimenta.
Profesor sociologije rada na rimskom univerzitetu La Sapienza, Domenico De Masi, izračunao je da 1800 sati rada godišnje u Italiji u odnosu na 1482 sata u Francuskoj znači četiri miliona zaposlenih.
Odnosno kada bi u Italiji broj godišnjih radnih sati bio kao u Francuskoj, to bi značilo da bi moglo da se zaposli još četiri miliona ljudi, a kada bi se radilo kao u Nemačkoj, 1371 sat godišnje, Italija bi dobila 6,6 miliona novozaposlenih.
U Nemačkoj je 2003. uveden tzv. minirad ili rad s nepunim radnim vremenom za koji se ne dobija više od 450 evra mesečno, ali kompanije koje ga uvedu dobijaju porezne olakšice. Sada u Nemačkoj ima oko sedam miliona ljudi od 43 miliona zaposlenih koji tako rade.
Šef nemačkih sindikata metalurških radnika Hofman u razgovoru za "Zidojče cajtung" (Süddeutsche Zeitung) kaže da nije zbog koronavirusa pokrenuta promena radnih sati, već su do toga dovele strukturne promene u automobilskoj industriji. Idućih godina biće sve manje posla za ljude u proizvodnji automobila, pogotovo automobila na električni pogon, pa Hofman želi da se radi kraće, ali da radi što više osoba.
Kiping pak želi uvođenje obvezne radne nedelje od 30 sati za sve zaposlene.
Digitalizacija smanjuje potrebu za ljudskom radnom snagom, ali se povećava učinak onih koji rade kraće, pa društvo ipak postaje bogatije. Smatra da ukoliko ne dođe do promena u tom pravcu, mogu nastati još veće društvene razlike između onih koji rade i imaju visoke plate i nezaposlenih.
Međutim, promena radnih sati neizbežno će doneti i druge promene, "pa čak i uvođenje osnovne plate, plaćeni nerad".
(MONDO/Agencije)
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.