Na Veliki petak, 9. aprila 1999. godine, udružene snage terorističke Oslobodilačke vojske Kosova, regularne vojske Albanije i NATO-a predvođenog Amerikancima, koji su davali vazdušnu podršku, pokrenule su veliku ofanzivu na karaulu Košare, na granici tadašnje SRJ i Albanije.

Neprijatelj je bio višestruko nadmoćniji, pa se nešto više od 1.000 srpskih vojnika branilo od napada hordi koje su brojale između 5.000 i 6.000 Albanaca.

Naša vojska je odolevala napadima sve do 14. juna, kada se, po Kumanovskom sporazumu povukla sa Kosova.

Odbrana Košara sprečila je kopnenu invaziju na Srbiju i onemogućila prekid komunikacija među srpskim formacijama, slažu se vojni stručnjaci.

"Zid plača": U spomen heroja sa Košara

Najveći deo srpskih snaga na Košarama činili su vojnici na redovnom odsluženju vojnog roka, prosečne starosti između 19 godina i 20 godina, a borili su se i Srbi dobrovoljci iz inostranstva i Kozaci.

Poginulo je 108 srpskih vojnika, od kojih 18 oficira i podoficira, 50 redovnih vojnika, 13 rezervista i 24 dobrovoljca, među kojima i jedan ruski dobrovoljac. OVK je priznao gubitak 200 boraca, ali ih je najverovatnije poginulo mnogo više, a zvanično su poginula i dva NATO vojnika, Francuz i Italijan, kao i jedan državljanin Alžira. Uništeno je pet albanskih tenkova.

HEROJI KOŠARA: Da li je sve bilo uzalud?

Komandant odbrane Košara, pukovnik u penziji Ljubinko Đurković, rekao je ranije da je ta bitka simbol herojske odbrane srpske vojske. "Košare nikada nisu pale", svedočio je on i dodao da se srpska vojska povukla po Kumanovskom sporazumu.

Sećao se i da je tokom NATO bombardovanja, samo 12 vojnika dva dana i jednu noć odbijalo napad 250 albanskih terorista, koje su na kraju jurišem naterali u povlačenje. On je odbranu Košara uporedio sa Kumanovskom bitkom u kojoj su oficiri jurišali sa vojnicima, kao i sa odbranom Beograda u Prvom svetskom ratu.