Radomir Putnik je rođen u Kragujevcu od oca Dimitrija, učitelja, i majke Marije, za koju je bio vezan do kraja njenog života i koja je na njega imala mnogo jači uticaj od oca.

Prezime Putnik nastalo je kada se vojvodin deda Arsenije doselio sa Kosova u Belu Crkvu u Banatu. Kada su ga pitali kako se zove, tada sedmogodišnji Arsenije je odgovorio da je on "putnik u nepoznatom pravcu", pa su ga nazvali Putnik.

Radomir Putnik je osnovnu školu i srednju školu završio u Kragujevcu. Bio je dobar đak, ali je, i pored toga što je bio odmeren i učtiv, voleo da se društvu nametne kao prvi i da se njegova reč sluša.

Nije voleo veliko društvo i za prijatelje je birao skromne i one koji su ga slušali kao vođu.

Celog života je bio skroman, nije se hvalio svojim uspesima.

Tečno je govorio nemački jezik,svirao je gitaru i pevao, kada bi ga roditelji zamolili.

Presudan uticaj na odluku da izabere vojnički poziv ostvario je vojvoda Stevan Knićanin.

Posle završene gimnazije, upisao je 1861. godine Vojnu akademiju u Beogradu, koju je završio 1866. godine, kao osmi u klasi

Isticao se u znanju vojničke taktike, strategije, geografije, u poznavanju oružja i artiljerije, a bio je iodličan crtač, dok su mu velike strasti bile jahanje i gimnastika.

Prvo ratno iskustvo doživeo je u činu kapetana druge klase 1876. godine u Prvom srpsko turskom ratu. Njegov ratni put počeo je porazom u bici kod Kalipolja, uz velike gubitke, ali taj poraz je bila lekcija koju nikad nije zaboravio.

Putnik se u bici kod sela Adrovac, kada se situacija činila bezizlaznom pojavio na čelu bataljona sa isukanom sabljom i tako podigao moral vojnika, te je srpska vojska krenula u kontranapad i odbila neprijatelja

Budući vojvoda se tada sukobio sa starijim oficirima i stao na stranu svojih vojnika i tu osobinu je zadžao do kraja karijere.

Pošto se pokazao kao sposoban i hrabar oficir i odličan komandant sa velikom stvaralačkom inicijativom, Putnik je brzo unapređen u čin majora.

Putnik je u Drugom srpsko-turskom ratu, koji je počeo krajem 1877. godine, komandovao Rudničkom brigadom prve klase, i dao značajan doprinos oslobođenju Niša. Njegova brigada je učestvovala i u oslobođenju Grdelice i Vranja, a zatim je gonila Turke ka Bujanovcu, gde je završila svoj pohod zbog premorenosti. Putnikova vojska je potom napredovala do Gračanice i Lipljana.

U Srpsko-bugarskom ratu, koji je izbio 1885. godine, kao artiljerijski potpukovnik komandovao je Dunavskom divizijom i doživeo poraz.

Posle tog rata obavljena je reorganizacija zanemarene obaveštajne službe i taj zadatak je poveren Putniku, koji je težio da operativni podaci služe Generalštabu, a ne za upotrebu u političkim obračunima.

Kada se kralj Milan Obrenović odrekao trona u korist svog sina Aleksandra Obrenovića i kada je promenjen ustav, demokratske struje su zahvatile sve segmente srpskog društva, pa i vojsku.

Putnik je bio lojalan kruni, ali nikad nije umeo da se ulaguje kraljevima, ni Milanu ni Aleksandru, i gadili su mu se oni oni koji su to činili. Takvo Putnikovo držanje su oba kralja su smatrali za antidinastičko, jer su navikli da se pred njima oficiri postave snishodljivo.

Zato je 1893. godine smenjen sa mesta pomoćnika načelnika Glavnog generalštaba i postavljen na čelo ispitne komisije za čin majora, što je bio siguran znak nemilosti.

Penzionisan je u okrobru 1896. godine, a bivši kralj Milan je tvrdio da je Putnik penzionisan zbog učešća u zaveri protiv kralja Aleksandra.

Po ubistvu kralja Aleksandra, Putnik je tri dana nakon ustoličenja kralja Petra Karađorđevića vraćen u vojnu službuu činu generala i postavlje je na mesto načelnika Glavnog generalštaba i na tom mestu je neprekidno ostao dvanaest i po godina.

U Prvom balkankskom ratu (1912-1913) Putnik se zalagao za stvaranje saveza balkanskih hrišćanskih država, koji bi bio okrenut protiv Turske. Računao je da će se turske snage nalaziti na položajima oko Ovčepolja. Pogrešio je u proceni, čime nije mogla da se realizuje njegova zamisao da se prikupe snage triju armija koje bi zadale konačan udarac Turcima.

Vojni stručnjaci, međutim, smatraju da je Putnik u osnovi dobro procenio situaciju, i da je od Prve armije, koja se kretala moravsko-vardarskim pravcem, napravio veoma jaku i disciplinovanu armiju, koja bi mogla da porazi tursku Vardarsku armiju, bez obzira na njen položaj. Sama potvrda razmišljanja vojnih stručnjaka je dokazana je bitkom kod Kumanova u kojoj je pobedu odnela srpska vojska.

Konačan poraz Vardarskoj armiji Putnik je naneo u Bitoljskoj bici, gde je taktički glavninu snaga poslao preko Velesa, a sporedne snage preko Kičeva prema Resnu, i time potpuno iznenadio tursku komandu.

Putnik se pred Drugi balkanski rat (1913), na zahtev vlade, obavezao da neće učiniti ništa čime bi dao Bugarskoj razlog za objavu rata.

Time se odrekao bilo kakve strategijsko-operativne inicijative.Uprkos tome, dobro je procenio situaciju i zaustavio bugarske napade iz više pravaca (bregalničkom, krivorečkom, sofijsko-nišavskom i timočko-podunavskom) i organizovao protivnapad u saradnji sa srpskim saveznicima u Drugom balkanskom ratu. Ishod te operacije je bila pobeda u Bregalničkoj bici i kapitulacija Bugarske.

Nakon završena dva Balkanska rata i albanske pobune, broj poginulih srpskih vojnika se popeo na 37.500 i Srbiju su zahvatili veliki unutrašnji problemi.

Posle ubistva austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu, očekivao se napad austrijske vojske već 25. jula, kada je izdat ukaz o mobilizaciji.

Odziv vojnih obveznika je bio visok, jer je u to vreme patriotsko raspoloženje među narodom bilo na vrhuncu, nakon pobeda u prethodnim ratovima. Mobilizacija boračkog i neboračkog sastava je završena za 12 dana i bilo je mobilisano 450 hiljada ljudi.

Putnik je bio na lečenju u austrijskoj banji Glajhenberg i naređeno mu je da se vrati u Srbiju.

Pripreme za odbranu zemlje vršene su po njegovim planovima, u čijoj je izradi vojvoda Putnik sarađivao sa svojim zamenikom, generalom Živojinom Mišićem.

Cerska bitka je već prvog dana bila potencijalno dobijena zahvaljujući Putnikovoj odluci da rezerve snaga blagovremeno prebacuje na najugroženije delove fronta, i da zatvori pravac između Šapca i Valjeva

Istoričari smatraju da je vojvoda Putnik, iako bolestan, pokazao veliku pribranost, smelost i elastičnost tokom vođenja operacija. Neki mu zameraju što nije brže prebacio jedinice sa severnog fronta, ali on nije imao informacije o pokretima austrougarskih trupa na tim položajima.

Udeo vojvode Putnika u prvoj savezničkoj pobedi je nemerljiv. U ovoj bici srpska vojska je odnela pobedu zahvaljujući njegovom blagovremenom prilagođavanju situaciji.

Bitka na Mačkovom kamenu, u kojoj je srpska vojska poražena, bila je do tada bila najmasovnija borba na Srpskom frontu.

Poraz srpske vojske nije bio prouzrokovan Putnikovim naređenjima, nego tehničkom superiornošću austrugarske vojske, lošim obaveštajnim radom srpske službe, kao i nedostatkom opreme za brdsko ratovanje i municije svih kalibara. Tek tokom ovih borbi se videlo koliko je Putnik bio u pravu kada se zalagao za nabavku brdskih topova, još pre balkanskih ratova. Faktor koji je bitno uticao na razvoj bitke je bio i taj što je Putnik prekasno dobijao izveštaje o borbama oko Mačkovog kamena, zbog čega nije mogao da pravovremeno izdaje naređenja.

KOLUBARSKA BITKA

Srpska vojska je uoči Kolubarske bitke brojala 253.884 čoveka, 426 topova i 180 mitraljeza, dok je Austrougarska u okviru Balkanske vojske imala na raspolaganju oko 300.000 ljudi i 600 topova.

Kada je naređeno povlačenje i napuštanje Beograda, Putnika su nagovarali i pritiskali da to ne učini, a on je tada dao možda najbolji opis položaja glavnog grada, rekavši: "Nisam ja kriv što je prestonica postavljena na mestu gde treba da bude granična karaula".

Prvenstveno zahvaljujući Putnikovom komandovanju, Kolubarska bitka je dobijena oslobađanjem Beograda 15. decembra 1914. godine.

Zarobljeno je 42.215 vojnika i podoficira, 323 oficira, 142 topa i 2 aviona.

Vojvoda Putnik je tokom Kolubarske bitke vodio srpsku vojsku kroz najveća iskušenja.

Neprijatelj je, međutim bio nadmoćniji i srpska vojska se 1915. godine povlačila i Putnik je u novembru te godine imao svega dve mogućnosti - kapitulaciju ili povlačenje preko albanskih planina i crnogorskih planina ka albanskom primorju.

Izabrao je povlačenje i 25. novembra 1915. godine izdao je u Prizrenu svoje poslednje naređenje.

Zbog bolesti nije mogao da se kreće, pa je za njega napravljena improvizovana nosiljka u obliku vojničke stražare, koju su nosila četiri vojnika.

Sa dužnosti načelnika štaba Vrhovne komande smenjen je 8. decembra 1915. godine, a na to mesto je postavljen vojvoda Petar Bojović.

Oporavljao se na Krfu i patio je zbog usamljenosti, a vest da je smenjen primio je u februaru 1916. godine od blagajnika, koji mu nije isplatio dodatak koji mu je pripadao kao načelniku Vrhovne komande.

"Mnogo sam patio i mnogo sam mučen. Ali sve praštam - sve zaboravljam. Samo me boli to što sam sa položaja načelnika štaba Vrhovne komande uklonjen onako, kako ja ni svog rđavog posilnog nisam terao natrag u komandu. Da, ni posilnog dobar oficir ne tera od sebe ovako i na ovaj način. A mene, tek mene su uklonili kao najgoreg, jer je trebalo neko da plati ceh. I to me boli - i boleće me do groba", rekao je tada vojvoda Putnik.

Na Krfu je bio do septembra 1916. godine, kada je prebačen u Nicu, gde je ubrzo umro.

Posmrtni ostaci vojvode Putnika punih 10 godina nisu preneti u Kraljevinu Jugoslaviju, pa su se pobunili preživeli vojnici i njegovi učenici..

U Beograd je 6. novembra 1926. godine stigao kovčeg sa posmrtnim ostacima vojvode Radomira Putnika. Sahranjen je na Novom groblju, a na ulice je izašao čitav Beograd i na sahranu su došli i mnogi iz Vojvodine i ostalih delova Srbije

ZAOSTAVŠTINA

Putnik je ostvario veliki uticaj na razvoj srpskih oružanih snaga.

Brzo je shvatio da se oslobođenje od Turaka ne može potpuno ostvariti nametnutim reformama i hatišerifima, nego jedino oružanom borbom i zato je počeo pripreme

Bio prvi potporučnik u istoriji koji je pisao priručnik za obuku trupa. Na taj korak se odlučio 1868. godine. Od te godine se primećuje njegov uticaj na razvoj srpskih oružanih snaga.

Objavio je nekoliko knjiga o ratnoj veštini i vojnoj službi.

Putnik je donosio odluke od sudbonosnog značaja za srpski narod i državu i pokazao se kao nenadmašan strateg i krupna istorijska ličnost dorasla vremenu i iskušenjima koja su ga snašla

Bio je razborit i teško ga je bilo izbaciti iz ravnoteže.

Smatrao je da jevođenje rata pitanje i za državnike i za vojskovođe, i nikad nije izvršio nijednu odluku za koju nije dobio saglasnost vlade.

Privatno je bio miran, povučen i skroman čovek.

Izbegavao je da pojavljuje okićen odlikovanjima i govorio je da su "njegove dekoracije ispod mundira".

U Beogradu su po vojvodi Putniku nazvani bulevar i osnovna škola, a u Kanadi je jedna planina nazvana Putnik po slavnom srpskom vojvodi.