Bilo je veče, negde oko 19.30 sati, kada smo tata i ja krenuli na Slaviju da vratim knjige u biblioteku.Tada sam prvi put čula ONAJ zvuk – oglasile su se sirene za vazdušnu opasnost.
Pogledala sam u oca koji me je čekao ispred biblioteke u Ulici Svetozara Markovića pored Treće beogradske gimnazije, a u grudima me nekako sve stezalo, neki užasan osećaj, i poželela sam da se što pre vratim kući. Seli smo u automobil i krenuli ka Sarajevskoj ulici. Stigli smo za nepunih pet minuta. Utrčala sam u stan i odmah briznula u plač, tražila sam svoje patike, dok su mi se ruke tresle, htela sam što pre da odem negde da se sakrijem – ni sama ne znam gde, ali sam imala taj užasan osećaj da ne smemo da budemo tu.
Tog 24. marta 1999. godine nisam znala tačno šta se dešava, jer sam tada imala samo 10 godina, ali i već jedno loše iskustvo s ratom – kada smo početkom devedesetih bežali iz Hrvatske, i taj osećaj straha, nikada neće ispariti iz mog sećanja.
Prve večeri, kada je počelo bombardovanje, roditelji su me smirivali, a prestravljene komšije lupale po našim vratima i urlali da su nam podrumi u haosu i da ne znaju šta da rade, gde da se sakriju...
Tada je počela da raste još veća tenzija i jeza me je sve više obuzimala. Trčala sam po kući s jednom patikom u ruci, dok su nam vrata stana širom bila otvorena – kako bih što pre istrčala iz njega.
Nakon mog naleta panike i totalne histerije u zgradi, tata je ipak odlučio da ne idemo nigde i ostanemo u stanu, a ja sam počela da plačem. Spustio je roletne na prozorima i rekao: "Neću da umremo kao pacovi u podrumu". Te njegove reči isto nikada neću zaboraviti - u tom trenutku za mene su bile, jednostavno - previše strašne.
Nakon prvog dana, počela je i prava agonija – prve restrikcije struje, nema škole u koju sam obožavala da idem, nema izlazaka napolje (moja najveća noćna mora – kazni me kako hoćeš, ali samo nemoj da mi zabraniš da idem napolje!), nema hrane u prodavnicama, i stalno ONI ZVUCI koji su najavljivali vazdušnu opasnost...
Prošlo je nekoliko dana od početka NATO bombardovanja, a bombe su padale po celoj Srbiji. Gde i šta su protekle noći pogodili slušali smo ujutro na vestima, a kada bi nestalo struje palili smo neki prastari tranzistor koji je bio na izdisaju.
Kada je u centru Beograda bombardovan Generalštab, u noći između 29. i 30. aprila, sećam se kao juče da je bilo, jer sam živela odmah ispod Ulice kneza Miloša. Tata je otišao da prošeta psa, a ja sam ostala u stanu s mamom i sestrom koja je tada imala pet godina. Čula sam neki jeziv zvuk, huktalo je sa svih strana, izašla sam na terasu da vidim da li se tata vraća, a u tom trenutku, iznad moje Sarajevske ulice ugledala sam raketu i neku crvenu svetlost. Posle par sekundi čula se stravična eksplozija, a jačina udara odbacila me je nekoliko metara, pala sam na pod u kuhinji i krv je počela da mi lije niz lice. Iz sobe sam čula sestru kako plače i vrišti.
A onda je usledio moj najveći strah. Znam da je bomba pala nekoliko stotina metara od nas i znam da je moj otac otišao da prošeta psa. Mojih najgorih pet minuta života – nisam znala da li su preživeli, srce mi se stezalo, a onda se čulo zvono na ulaznim vratima i tu sreću nikada neću zaboraviti. Te noći, kada se situacija primirila, izašli smo ispred zgrade. Ulicom se širio smrad bombi, oblak prašine je prekrio automobile, srča i staklo na sve strane, komšije plaču i hvataju se za glavu.
Isto tako se sećam i kada je bombardovana zgrada Ministarstva unutrašnjih poslova kod "Gazele", što je malo dalje od moje zgrade, ali dovoljno blizu da čujem stravičnu detonaciju. Sećam se i kada su tatu priveli u stanicu jer je otišao u prodavnicu bez ličnih dokumenata, kako bi proverili da nije "postavljao lokatare". Tako su objasnili mojoj majci kada je došla u policijsku stanicu i donela njegovu ličnu kartu. Sećam se da su došli kući i da je posle samo pola sata pogođena zgrada ta ista zgrada MUP-a u koju su ga priveli na proveru.
Nedeljama sam bila prestravljena i uplašena, a iz tog mog straha, koji je počeo 24. marta, rodila se i jedna ideja.
Iako sam imala samo 10 godina, odlučila sam da svaki dan kupujem novine. Kada ih donesem kući prvo ih prelistam, pa dam roditeljima da pročitaju, a kada oni završe, opet ja uzimam i zatvorim se u svoju sobu. Sekla sam svaki članak iz novina koji se odnosio na bombardovanje, sekla sam sve fotografije svakog uništenog objekta u Srbiji, skupljala sam letke, mete, pa čak i kamenje koje je odletelo sa zgrada u mom kraju, i ubacivala ih u jednu veliku crvenu fasciklu. To sam radila iz dana u dan. Na kraju bombardovanja imala sam više od 500 tekstova i fotografija porušene i bombardovane Srbije, razrušenih mostova, bolnica, škola, povređenih ljudi... a imala sam samo 10 godina.
Ovo je deo mog sećanja na 1999. godinu. Od tada je prošla 21 godina, ali NATO bombardovanje nikada neću zaboraviti.
Mnogi su izgubili članove porodice, prijatelje, rodbinu, muževe, žene, sestre, braću, decu, kuće u kojima su živeli, sve. I zato se, svakog 24. marta, sećamo svih tragično izgubljenih života.
Vazdušni napadi na SRJ počeli su na današnji dan 1999. godine i trajali su 11 nedelja. U njima je, prema različitim procenama, poginulo između 1.200 i 4.000 ljudi.
NATO je izvodio napade na SRJ sa brodova u Jadranu, iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji, a u nekim operacijama učestvovali su i strateški bombarderi koji su poletali iz baza u zapadnoj Evropi i u SAD.
U bombardovanju, koje je trajalo 78 dana, teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture...
Nikad više da se ponovi i nikad da se ne zaboravi ta užasna 1999. godina.
Partizan izgubio u Istanbulu, crno-beli na 2-5: Fenerbahče ostavio crno-bele bez šansi
Teodosić promašio pobedu u Pioniru: Zvezda imala "+14" pa ispustila šampiona Evrope
Završena akcija spašavanja u Novom Sadu - 14 poginulih, troje povređenih, obratio se i Vučić
Crvena zvezda oštećena? Isplivao snimak sporne situacije: Ovako je PAO poveo, a sudije previdele jedan detalj!
"Da se rekonstruisala nadstrešnica, ovo se ne bi desilo": Vesić najavio da će utvrditi ko je stavljao pečate i potpise