Lanci za vrat su se još uvek koristili na Aboridžinima u Zapadnoj Australiji 1958. godine.
Mnoge savremene i razvijene države verovatno bi neke periode svoje mračne istorije da mogu izbrisale i na taj način oprale svoju prošlost. Posebno što većina takvih država danas drži svetu lekcije iz demokratije i ljudskih prava. Ako se osvrnemo na prošlost Australije, mozemo zaključiti da je njihov odnos prema starosedeocima, a mislimo naravno na Aboridžine, bio krajnje nehuman.
Iako propisi o njihovom korišćenju na taj način nisu postojali, lanci za vrat su se još uvek koristili na Aboridžinima u Zapadnoj Australiji 1958. godine, posle čega je ova vrsta kazne konačno ukinuta. Tokom prethodnih decenija, kako kažu svedoci iz Hols Krika, zatvorenici - Aboridžini vezivani su lancima za verandu policijske stanice.
Pod izgovorom da njihovo prisustvo u poljima ugrožava razvoj stočarske industije, pripadnici ovog naroda su nasilno zatvarni i to bez izuzetka. Majke, deca, očevi. Policija na konjima ih je hvatala i okivala lancima. Ovi okovi oko vrata su bili teški i preko dva kilograma. Bili su pričvršćeni katancima, ali pre 1905. godine bili su prčvršećni gvozdenim karikama koje da bi se uklonilie morale su se kidati čekićem i dletom dok bi zatvorenik položio glavu na nakovanj.
Ali to nije bilo sve. Posle zarobljavanja bi usledilo proterivanje sa teritorije, pa su tako okovani ponekad hodali i po 400 km. Ova surova praksa robovlasništva trajala je do 1958. godine.
Međutim, od strane vlasti vezivanje oko vrata se smatralo "najefikasnijim i humanim" načinom sputavanja zatvorenika jer im je "ruke ostavljalo slobodnim".
Lanci za vrat su obično bili pričvršćeni katancima. Ali pre 1905. godine, zatvorenici iz Vindema su imali lance za vrat pričvršćene gvozdenim karikama koje je bilo teško ukloniti. Okovi su kupovani od privatnih proizvođača iz Perta, a otvarali su se samo, kako piše u evidencijama policije, "čekićem i dletom dok je glava zatvorenika bila na kovačkom nakovnju". Proces je mogao da traje i 10 minuta.
Razlog za upotrebu lanaca za vrat bio je jednostavan: finansijska ušteda. Bilo je veoma malo policije u ogromnim oblastima Zapadne Australije – najveće policijske jurisdikcije na svetu – a postojeći zatvori bili su ruinirani i propali, pa su zatvorenici često i lako bežali. Policija je zbog toga podržala upotrebu lanaca, kao i uticajni stočari kako bi Aboridžine sklonili sa svojih polja za ispašu stoke.
Meštani Kimberlija žalili su se da ljudi iz grada Perta udaljenog 3.500 km nemaju pojma šta se kod njih dešava. Međutim, od strne vlasti vezivanje oko vrata se smatralo "najefikasnijim i humanim" načinom sputavanja zatvorenika jer im je "ruke ostavljalo slobodnim".
Međutim, 1905. godine, izveštaj dr Voltera Rota iz kraljevske komisija o stanju domorodaca izložila je Zapadnu Australiju kritikama širom sveta zbog lošeg tretmana Aboridžina. Policijski propisi dozvoljavali su lance oko gležnjeva dok je zatvorenik u zatvoru, ali propisi vezani za vezivanje oko vrata nisu postojali. To je bila, kako je rekao je Rotu jedan vladin svedok, "nezvanično prihvaćena praksa u poslednjih 30 godina".
Nakon Rotovog izveštaja, okovi za vrat su zabranjeni. Međutim, kada je gnev javnosti utihnuo, prevladala je praktičnost i oni su - samo godinu dana kasnije, 1906, vraćeni u upotrebu.
Ali nisu samo Aboridžini bili vezivani oko vrata. Tokom 1880-ih, muškarci i žene iz okoline grada Bruma takođe su bili porobljeni, okovani i primoravani da rone za bisernim školjkama. Tokom 1930-ih i ljudi iz okoline Vindama za koje se sumnjalo da boluju od lepre bili su vezani lancima i primorani da pešače 500 kilometara kako bi bili zatvoreni u Bungarunu.
U maju 1953. u stanici Moola Bulla, vladinoj stanici u okviru koje se nalazila i škola za aboridžinsku decu, jedanaestogodišnji dečak je izvestio da je učitelj Robert Džonson rekao deci da su se "previše igrali" pa im je stavio okove oko vrata. Deca su sa lancima oko vrata satima stajala, sve dok se jedan od očeva nije pojavio i zahtevao da se lanci uklone. Jedan svedok je otkrio da to nije bio izolovan slučaj: sa okovima je video još tri dečaka, jednog devetogodišnjeg, a druga dva od samo šest godina. Učitelj Džonson je potom smenjen.
Namera ove kazne bila je jasna: ako se ponašaš loše i ti ćeš, kao i tvoji roditelji, bake i deke, završiti u lancima.
Okovi za vrat su ukinuti krajem 1958. nakon nacionalne i međunarodne osude, posebno od strane sveštenstva i sindikata, i pojave policijskih kombija.
(Mondo/Nacionalna geografija)
