GROBOVI U BLIZINI IGRALIŠTA, PO ULICI LEŽE MRTVI! Olena Zelenska o invaziji: Izgubili smo 200 dece, RUSIJA NEMA MILOSTI!

Prva dama Ukrajine Olena Zelenska je u velikom intervjuu za Vog ispričala je kako je doživela početak ruske agresije, šta je rekla deci, koje dogagađe i priče nikada neće zaboraviti i kada je prvi put zaplakala. 

"Oni sve vide, kao i svako dete u Ukrajini. Naravno, ovo nije nešto što deca treba da vide - ali deca su veoma iskrena. Ne možete ništa sakriti od njih. Dakle, najbolja strategija je istina. Razgovarali smo o svemu sa mojom ćerkom i sinom. Pokušala sam da odgovorim na njihova pitanja. Mnogo pričamo, jer reći ono što boli, ne ćutati u sebi — to je dokazana psihološka strategija. Funkcioniše. Rat je odmah spojio lično i javno. I to je verovatno fatalna greška tiranina koji nas je napao. Svi smo mi prvo Ukrajinci, pa onda sve ostalo. Hteo je da nas podeli, da nas razbije, da izazove unutrašnju konfrontaciju, ali to je nemoguće uraditi sa Ukrajincima. Kada je neko od nas mučen, silovan ili ubijen, osećamo da smo svi mučeni, silovani ili ubijeni. Ne treba nam propaganda da bismo osetili građansku svest, i da bismo se oduprli. Upravo taj lični bes i bol, koji svi osećamo, momentalno aktivira žeđ da delujemo, da se odupremo agresiji, da odbranimo svoju slobodu. Svako to radi na način na koji može: vojnici sa oružjem u rukama, nastavnici nastavljajući da predaju, doktori izvode složene operacije pod napadima. Svi su postali volonteri — umetnici, restoratori, frizeri — dok varvari pokušavaju da preuzmu našu zemlju. Videla sam da ovo budi najdublja patriotska osećanja u našoj deci. Ne samo kod moje dece već kod sva dece Ukrajine. Odrastaće u rodoljube i branioce svoje otadžbine", priča Zelenska.

Napominje da u početku nije bilo vremena za emocije jer je trebalo voditi računa o deci, njihovim emocionalnim stanjima.

"Trudila sam se da budem samouverena, nasmejana, energična, objašnjavajući im da moraju da siđu u podrum i da zato ne mogu da upale svetlo. Pokušala sam optimistično da odgovorim na njihovo pitanje: 'Kada ćemo videti tatu?' 'Uskoro.' Tih prvih dana nadala sam se da ćemo možda moći da ostanemo sa njim. Ali kancelarija predsednika je postala vojni objekat i mojoj deci i meni je bilo zabranjeno da tamo ostanemo. Naređeno nam je da se preselimo na bezbedno mesto - ako je u Ukrajini sada moguće da nađemo bezbedno mesto... Od tada sa Volodimirom komuniciramo samo telefonom", rekla je ona.

Na pitanje sa kojim izazovima su se posebno suočile žene u Ukrajini, ona kaže da bi želela da svi ljudi na svetu shvate da su Ukrajinke živele mirnim, modernim životom, kao što žive čitaoci Voga u svakoj zemlji.

"U stvari, oni su bili vaši čitaoci, jer postoji Vog Ukrajina. Nisu pripremali skloništa za bombe za raketne napade. Ali od prvih dana, nakon što su ruske rakete počele da pogađaju stambene zgrade u različitim gradovima, postalo je jasno da Rusija nema milosti za mirne živote. Svi Ukrajinci su prestali da se osećaju bezbedno. Morali smo da naučimo kako da na zvuk sirene brzo okupimo najmilije i siđemo u metro ili najbliži podrum. Do trećeg dana rata, jedno ukrajinsko dete je rođeno u skloništu za bombe. A posle toga hiljade žena su morale da se porađaju u skloništima, jer videli smo šta može da se desi porodilištima poput onog u Mariupolju, koje su Rusi bombardovali. Problem je i sa lečenjem dece, posebno onih sa ozbiljnim oboljenjima. Majke i bake već mesecima žive u bolnicama sa takvom decom. A sada svi moramo da ih vodimo u inostranstvo na lečenje. Žene su morale da napuštaju okupirane gradove — kao što su Buča i Gostomel, rizikujući svoje živote pod vatrom — sa decom i starcima, često peške, često bez muškaraca, jer muškarci ne bi bili pušteni od strane okupatora. I sada dok su ovi gradovi deokupirani, znamo više o tome sa čim su se ukrajinske žene suočile: potpuna nesigurnost, pretnja nasiljem. Ovde međunarodna istraga mora da da svoju reč", rekla je Zelenska.

Prema njenim rečima u ruševinama Mariupolja se nalaze desetine hiljada žena sa decom.

"A može se samo zamisliti kroz kakvu noćnu moru prolaze tražeći hranu pod stalnom vatrom već mesec dana, jer humanitarna pomoć nije dozvoljena. Oko četiri miliona žena i dece je migriralo i sada su u drugim zemljama. A biti migrant je teško i psihički i fizički. Zato što morate početi iznova", rekla je ona.

Kako je živeti kada ne možete da nosite ni svoju ličnu odeću? Kako objasniti detetu zašto ne spava u svom krevetu? Da li je postojala posebna ženska priča – među toliko mnogo – koju biste mogli ispričati?

"Mogu da ispričam na desetine takvih priča. Na primer, posle deokupacije Kijevske oblasti, čuli smo priču o lekarki Irini Jazovi, koja je ostala u Buči. Spasila je komšije i strance, koji su tražili zaklon i kojima je bilo potrebno lečenje jer su dobili prostrelne rane. Anestezirala ih je i previla. Čak je pomogla da se porodi beba — bez svetla, vode i gasa, u kući koja je bila pod vatrom. Priču o njenim svakodnevnim hrabrim delima sada su ispričale komšije koje joj duguju život. Postoji i priča o majci u Kijevu - Olgi, koja je pokrila svoju dvomesečnu ćerku kada je raketa pogodila njenu stambenu zgradu. Ili priča o černjigovskoj učiteljici Nataliji, koja je živela sa 30 dece (od kojih je jedno bilo njeno) u podrumu. Hranila ih je i negovala, a zatim našla vozilo i pod vatrom (jer je Černihiv od samog početka bio pod vatrom) ih odvela na bezbedno mesto", ispričala je Zelenska.

O tome da li je postojao rani napad koji joj se činio indikativnim koliko daleko su Putin i ruska vojska spremni da idu i da li je postojala granica za koju je mislili da je pređena rano, Zelenska kaže:

"Granica o kojoj govorite je pređena prvog dana — prvog! Rusija je tada (kao i sada) lagala kada je rekla da cilja samo vojna mesta. U stvari, 24. februara u njihovim napadima ubijena je civilna dispečerka gasne službe po imenu Svetlana u Čugujevu, koja je jednostavno radila svoj posao. To je bio prvi dan! Narednih dana smo izgubili decu. Poginuli su od fragmenata granata u svojim rodnim mestima. Izgubili smo više od 200 dece. Blokirani, uništeni Mariupolj je naš strašni bol. To se nastavlja. A Kijevska oblast je postala užasna – to smo videli dok se ruska vojska povlačila. Svet je naučio ime Buča. Ovo je jedan od nekada lepih gradova u blizini glavnog grada - ali isti užasi se mogu videti u desetinama sela i gradova u Kijevskoj oblasti. Ljudi ubijeni na ulici. Ne vojnici, već civili! Grobovi u blizini igrališta. Ne mogu to ni da opišem. To me ostavlja bez teksta. Ali to je neophodno videti."

Prva dama Ukrajine kaže da je sa ruskom opsadom Mariupolja postalo jasno da Rusija ne samo da ispaljuje rakete, već i bombarduje iz vazduha.

"Jedna od bombi pala je na pozorište u kome se krilo više od hiljadu ljudi. Tu je umrlo oko tri stotine ljudi. Znam, na primer, jednu porodicu koja je izgubila sina, ćerku i unuku. U životu su ostali samo baba i deda i najstarija devojčica. Kako žive posle toga? Tražili smo da zatvorimo nebo iznad nas da Ukrajinci ne izginu. Ali NATO je to smatrao direktnim sukobom sa Rusijom. Pa, mogu li sada da kažem da je Rusija sama kriva za dalje pogibije? Retoričko pitanje. Pitate da li je ovo pravi potez za Sjedinjene Države. Kažem — a to ne važi samo za Sjedinjene Države — dajte oštar odgovor na akcije agresora ili će agresor biti podstaknut da krene. Rusija zna da Zapad neće pokriti nebo, a ta činjenica je podstiče na zločine. Demokratski svet mora biti jedinstven i dati oštar odgovor i time pokazati da u dvadeset prvom veku nema mesta ubijanju civila i zadiranju na tuđu teritoriju. Videla sam karikaturu NATO i svetskih organizacija kako gledaju kako pada kuća na kojoj je ispisano UKRAJINA. Možda je ovo bilo preterivanje—jer Ukrajina zaista dobija oružje. Ali i nama je potrebna zaštita! Tačno je da se takva zaštita daje onima koji su otišli u inostranstvo. Milioni naših žena i dece sada primaju pomoć i od vlada i od miliona običnih ljudi u Evropskoj uniji. Za ovo sam beskrajno zahvalna", kaže Zelenska.

Napominje da niko u Ukrajini ne veruje nijednoj izjavi agresora i sitiče da se deeskalacija još ne vidi. Kaže kako su se Rusi povukli iz Kijevske oblasti, ali su pojačali napade u Donjeckoj i Odeskoj oblasti. O tome šta obični građani mogu da učine da pomognu Ukrajincima, Zelenska kaže:

"Glavna stvar je da se ne naviknete na rat — da ga ne pretvorite u statistiku. Nastavite sa protestima, nastavite da zahtevate da vaše vlade preduzmu akciju. Ukrajinci su isti kao i vi, ali pre nešto više od mesec dana naši životi su se radikalno promenili. Ukrajinci nisu hteli da napuste svoje domove. Ali mnogima njihovi domovi su uništeni. Ukrajinci su se dugo kretali bez viza unutar Evrope — mnogi su mogli da putuju i putovali su. Većina naših ljudi je već bila u inostranstvu. Ali nisu planirali da budu izbeglice. Dakle: Tretirajte ih kao svoje. Glavno o čemu sanjaju ove majke i deca je da se vrate kući, da ponovo spoje svoje porodice. Zato im pomozite da se prilagode, molim vas – kući, na poslu, u školi za decu – dok se ne vrate. Takođe, svi u svetu treba da znaju da Rusija vodi masovan informacioni rat na svetskoj sceni. Bilo koju informaciju od njih treba tretirati sa oprezom i kritičkim razmišljanjem. Poslednjih dana videli smo nekoliko proruskih akcija u Nemačkoj, Grčkoj i drugim zemljama u znak podrške ratu. To rade Rusi. Normalan Rus bi trebalo da se stidi samo postupaka svoje zemlje, zločina koje njena vojska čini. Nikada ne pozivam na nasilje. Ali onima koji podržavaju rat ne sme se verovati."

Kakav je vaš život sada?

"Sada živim na isti način kao i drugi Ukrajinci. Svi imamo jednu veliku želju: da vidimo mir. I ja, kao i svaka majka i žena, stalno brinem za svog muža i činim sve da mi deca budu bezbedna. Nadu mi daje moja porodica i moji sunarodnici: neverovatni ljudi koji su se organizovali da pomognu vojsci i pomažu jedni drugima. Sada su svi Ukrajinci vojska. Svako radi šta može. Postoje priče o bakama koje peku hleb za vojsku. Žele da približe pobedu", rekla je ona.

O trenutku iz prošlog meseca za koji zna da ga nikada nećete zaboraviti, Zelenska kaže:

"Otprilike nedelju dana nakon početka rata, telefonirala sam da saznam gde su mi rođaci i da li su živi. I u jednom trenutku sam shvatila da ne znam da li ću ih ikada više videti – one koje volim, moji voljeni ljudi! To je verovatno bio prvi put da sam zaplakala - prvi put da sam pustila svoje emocije. Nisam mogla da podnesem. Zauvek ću pamtiti svoje poznanike i prijatelje, sve muškarce i dečake u vojnim uniformama. Zauvek ću se sećati koliko su hrabre moje drugarice! Šta su ove žene – krhke i elegantne u vreme mira – u stanju da urade kada je okolo rat! Njihove priče me inspirišu. Tako sam ponosan na njih. I sanjam da ih ponovo vidim."

(MONDO)