Tek je izašla, a nova biografija Vladimira Putina autora Filipa Šorta je pravi hit. “Putin: Njegov život i vreme” otkriva samo nekoliko do sada nepoznatih priča iz života aktuelnog šefa Kremlja, ali u celini, u pravom trenutku, prilično efektno demistifikuje lik i rad bivšeg špijuna KGB-a, kao i njegove karakterne osobine.

Skidajući ih sa slojeva propagande i upoređujući lakirani javni portret Putina sa činjenicama iz njegovog stvarnog života, autor je ispunio san svakog dobrog biografa i književnog psihologa: umesto političke ikone, svetu je ponudio čoveka od krvi i mesa punog kompleksa, koji se, po šablonu manje-više svih agresivnih ljudi, nečega jako plaši, a najviše istine o svojoj ranjivosti. Vladimir Putin ima pažljivo odabran repertoar priča koje voli da priča o svom životu. Najdraža mu je ona o lažnoj mladosti i odrastanju u surovom kraju posleratnog Lenjingrada (sada Sankt Peterburga), gde je jurio pacove i ulazio u ulične tuče. Bio sam huligan“, često se hvali svojim mladalačkim mačizmom Vladimir Vladimirovič. Tu je i klasična postkomunistička priča o tome kako ga je majka tajno krstila protivno želji njegovog oca, odanog člana partije. Putin takođe voli lično priznanje o snazi koju mu je dao trening džudoa.

Profimedia Vladimir Putin i borilački sportovi

Putin je kao tinejdžer želeo da bude pilot. Pretplatio se na časopis o avijaciji i krenuo da sanja o poslu u Institutu civilnog vazduhoplovstva u Lenjingradu. Da je ostvario karijeru pod okriljem Aeroflota, današnji život u Ukrajini i Rusiji sigurno bi izgledao drugačije, ali on je kroz sovjetsku špijunsku seriju 'Štit i mač' navodno naknadno zavoleo svet agenata i represivnog aparata, a Putinov fokus se pomerio na službe bezbednosti.

“Najviše me je pogodilo kako se trudom jednog čoveka može postići ono što čitave armije ne mogu“, objasnio je svoje sklonosti sovjetskoj “Udbi“ u intervjuu uoči prvih predsedničkih izbora 2000. godine. Uprkos jeftinim floskulama, jasno da ga je KGB privukao u tamošnji milje sirovom i gotovo neograničenom moći.

Postoje mnoge knjige koje detaljno govore o tome kako se Putinov život odvijao: od ekstremnog siromaštva tokom njegovog detinjstva do godina u obaveštajnoj službi, a zatim i političke karijere koja će ga odvesti u Kremlj, odakle vlada Rusijom (i kao predsednik i kao premijer) 22 godine. Ali razumevanje pogleda na svet i onoga što pokreće ruskog predsednika postali su najvažniji elementi u Putinovoj strukturi ličnosti otkako je napao Ukrajinu. Šort je svojom knjigom odlično odradio posao upravo na ovom frontu, odbacivši gotovo sve servirane klišee o navodnim kvalitetima ruskog lidera. Među najpopularnijim tezama o Putinu je da je on strateg i vizionar koji svoje poteze planira decenijama unapred. Šort je empirijski dokazao upravo suprotno: da je Putin pragmatični makijavelista nemilosrdno fokusiran samo na svoje neposredne ciljeve. On je dobar u iskorišćavanju svojih mogućnosti, ali i izuzetno vešt u manipulaciji lojalnošću i u sirovoj, gotovo razbojničkoj upotrebi moći u ogromnoj ruskoj birokratiji.

Umesto željene slike o sebi u stilu ruskog Džejmsa Bonda, Putin je zapravo sivi i neugledni birokrata koji uvek deluje iz pozadine. I kao špijun, bavio se veoma dosadnim i monotonim poslom, u kome je njegova karijera uglavnom zavisila od udvaranja i odanosti visokim funkcionerima, a ne od nekih opasnih i tajnih operacija iz špijunskih serijala.

“Uvek je voleo da ostane u pozadini i posmatra druge, umesto da sam bude u centru pažnje“, piše Šort. Bio je disciplinovan, pragmatičan i sposoban da koncentriše svoju energiju na trenutne prioritete. U njegovu korist je išlo i to što je vaspitan da sakrije svoje emocije. Vreme koje je Putin proveo u KGB-u naknadno je potpuno mitologizovano, ali je stvarnost njegove karijere zapravo bila prilično tužna.

Najviši čin u KGB-u koji je dostigao bio je pukovnik, a njegov jedini inostrani zadatak bio je u nezahtevnom istočnonemačkom Drezdenu, među lojalnim sovjetskim saveznicima. Vrhunski špijunski operativci Moskve u to vreme delovali su u prestonicama zapadnog sveta, u Njujorku, Vašingtonu, Londonu, Parizu... Da nije bilo raspada SSSR-a, koji ga je traumatizovao i uplašio, i da nije pobegao bezglavo iz Drezdena sa veš mašinom u gepeku, Putin bi verovatno završio svoju špijunsku karijeru u sličnom tonu neprimetne ispodprosečnosti.

Vrata političkog uspona otključala su mu se zbližavanjem sa prvim izabranim gradonačelnikom Lenjingrada Anatolijem Sobčakom (verovatno po nalogu KGB). Kao Sobčakov zamenik, Putin je stekao reputaciju discipline, lojalnosti i odbijanja mita, što će mu dobro poslužiti u kasnijim godinama. Podjednako važno, počeo je da gradi mrežu saradnika od poverenja, kao što je budući premijer i predsednik sa jednim mandatom Dmitrij Medvedev, koji je prvo radio sa Putinom kao pravni savetnik u Lenjingradu.

Profimedia Vladimir Putin

Igor Sečin, bivši oficir GRU (vojnoobaveštajne službe), bio je prvo Putinov lični sekretar, a kasnije je postao predsednik najveće naftne kompanije Rosnjeft. Nije slučajno, obojica ljudi, zajedno sa drugima iz Putinovog užeg kruga, stekli su ogromna lična bogatstva tokom njegove vladavine. Kada je tadašnji ruski predsednik Boris Jeljcin pozvao Putina u Moskvu i izabrao ga za svog naslednika 1999. godine, Putin nije bio favorizovan zbog svog briljantnog intelekta ili (nepostojeće) harizme. Naprotiv, Jeljcin i njegovi savetnici su u Putinu videli pouzdanog mediokritetta koji neće izdati ostarelog predsednika niti krenuti za bogatstvom njegove porodice. Bili su u pravu u vezi sa ovim poslednjim: prvi Putinov akt na funkciji bio je potpisivanje ukaza kojim se Jeljcinu daje imunitet od krivičnog gonjenja. Na vlast je došao, moglo bi se reći, čisto komercijalnim dogovorom.

(MONDO)