Psiholozi su pokušali da razotkriju šta se krije iza Vladimira Putina, njegovog načina vođstva i ponašanja u javnosti.
Ruski pad u represiju pod Vladimirom Putinom dostigao je prekretnicu njegovom odlukom da napadne Ukrajinu. Tokom ove nezakonite vojne invazije u punom obimu, on je zapretio bilo kojoj zemlji koja pokušava da interveniše teškim posledicama, za koje neki brinu da bi moglo da bude nuklearno oružje. Neki su sugerisali da je Putinovo razmišljanje potpuno racionalno – proizvod proračunatog, oštrog realizma o globalnoj politici ili pokušaja da se stekne domaća snaga. Drugi veruju da su potezi očajni, divlji i preterani - dokaz dubokih, psiholoških mana, prenosi Real Clear Science. Ali šta je tačno psihologija iza Putinovog vođstva i šta možemo da uradimo da se suprotstavimo njegovim negativnim efektima?
Putinova ličnost
Putin ima stav "jakog čoveka“. On pokazuje očigledan nedostatak žaljenja ili kajanja zbog svojih neetičkih odluka i negativnog efekta koje one imaju na nevine ljude. On takođe ne prihvata odgovornost za negativne ishode i obično okrivljuje druge kada nešto krene naopako.
Šta nam ovo govori o njegovoj ličnosti? Iako nismo u poziciji da "dijagnoziramo“ političke lidere, a da od njih ne tražimo da polažu test ličnosti, psiholozi mogu da ih procene kroz opservacije ponašanja. Na primer, možemo da posmatramo govore, donošenje odluka ili intervjue tokom vremena. Ovo nije nužno loš pristup - neki ljudi lažu na testovima ličnosti.
Putin je autokratski i autoritarni politički lider. Višedecenijske studije u oblasti organizacione psihologije pokazuju da su takvi lideri skloniji da sami donose važne odluke. Oni takođe imaju tendenciju da budu više orijentisani na zadatke nego zainteresovani za opštu dobrobit svog naroda. Još jedan znakovit znak je da održavaju distancu između sebe i drugih – delimično kroz upotrebu kazni i pretnji.
Jedna nedavna studija o 14 autoritarnih državnih lidera, uključujući Putina i brazilskog predsednika Jaira Bolsonara, pokazala je da su oni bili manje prijatni (u smislu poverljivosti i altruizma) i manje emocionalno stabilni u poređenju sa manje autokratskim liderima. Takođe su postigli više rezultata na antisocijalnim, "mračnim osobinama ličnosti“, kao što su makijavelizam (manipulacija i obmana), narcizam (grandioznost, superiornost i pravo) i psihopatija (niska empatija, agresija i impulsivnost). Istraživanja takođe sugerišu da ih ove osobine čine manje kompetentnim i da ih drugi teže razumeju.
Posmatrajući Putina iz ove perspektive, mnogi dokazi upućuju na zaključak da on ima zabrinjavajuće antisocijalne tendencije. To je vidljivo u njegovom ponašanju prema političkim rivalima i međunarodnim liderima. Jedan jasan primer je da je, kada je prvi put sreo nemačku kancelarku Angelu Merkel, namerno doveo velikog psa na sastanak, uprkos – ili možda zato što je znao da se ona plaši pasa.
Drugi primer je trovanje i zatvaranje opozicionog lidera Alekseja Navaljnog. Bezosjećajno zanemarivanje pravilnog postupka i Navalnijevih ljudskih prava u skladu je sa mračnim crtama ličnosti.
Psihološke taktike
Dakle, kako možemo koristiti ovo znanje? Ono što je potrebno da bi se uhvatilo u koštac sa ratom je igra na dva nivoa. Morate se suočiti sa Putinom, ali morate se boriti i sa komplikovanim faktorima koje stvara mreža njegovih odnosa, na domaćem i međunarodnom planu. Ovo poslednje podrazumeva jačanje solidarnosti sa ruskim građanima i poštovanje njihovih normi.
Ovaj metod na dva nivoa je testiran pristup za rad sa ljudima sa antisocijalnim osobinama koji rade u korporativnim okruženjima. Na kraju krajeva, morate se pozabaviti lošim liderima, uzimajući u obzir i potrebe njihovih zaposlenih. Sa Putinom, moramo ozbiljno da shvatimo znake mračnih osobina ličnosti. Ne treba pretpostaviti da će konvencionalni pristupi diplomatiji ili pregovorima funkcionisati. Autokratski lideri sa mračnim ličnostima često odbijaju da veruju da treba da slušaju druge ili da se angažuju u rešavanju sukoba. Umesto toga, prikazi snage mogu bolje da rade.
Istraživanja o narcisoidnom liderstvu takođe sugerišu da davanje iskrenih povratnih informacija o ponašanju – kao što je pozivanje na laž – može pomoći da se takvi lideri drže pod kontrolom. Ali ovo ne bi trebalo da preraste u javno poniženje, koje bi lako moglo da pogorša stvari.
Imenovanje i sramota loših postupaka takođe može pomoći da se jasno stavi do znanja da će se Putin suočiti sa međunarodnom osudom za svoja domaća i međunarodna kršenja ljudskih prava. Iako se može činiti da to ne bi uticalo na autokratu, istraživanja sugerišu da politički lideri u čistim autokratijama mogu biti osetljiviji na takve kritike nego lideri u demokratijama ili hibridnim režimima. To je možda zato što im je na kraju više stalo do svog imidža u javnosti.
Naučnici raspravljaju o efikasnosti ekonomskih sankcija – poput onih koje se trenutno koriste protiv Putina. Pošto takve sankcije uzrokuju siromaštvo među običnim ljudima, one mogu dovesti do viših nivoa autoritarnosti jer se i lider i ljudi osećaju žrtvama međunarodne zajednice.
Umesto toga, moramo da prepoznamo deformišuće efekte vrste psihološke kontrole koju Putin želi da nametne svom narodu. Na primer, on žestoko kontroliše informacije kako bi uneo nesigurnost i strah među ruski narod. Ovo ih na kraju može naterati da podrže autoritarno vođstvo radi sopstvene "zaštite“. Jedan od načina da se smanji iskustvo pretnje mogao bi biti da se strateški radi na pokušaju poboljšanja socioekonomskih uslova za obične Ruse umesto da ih finansijski kažnjava.
Druga opcija je prepoznati i potvrditi one Ruse koji traže grupni identitet koji prevazilazi državni identitet koji je predstavio Putin. Dok Kremlj koristi propagandu da razlikuje Ruse od naroda koji su predstavljeni kao opasni – zapadni, liberalni, protestantski, katolički, muslimanski – ruska kultura i istorija su istorijski često pojačavali psihološku poruku da ljudska bića imaju više zajedničkog od onoga što nas razdvaja.
Oni koji su odgovorni za nasilje i korupciju autokratskog režima – a osuđeni na sudu – ostavljaju čuvarima odgovornog građanskog društva zadatak da iznova grade. Ako i kada se to dogodi, međunarodna zajednica bi trebalo da pokaže solidarnost, a ne ljutnju ili predrasude, da spreči tip straha koji održava nasilnu diktaturu. Autokratski politički lideri predstavljaju pretnju međunarodnoj stabilnosti. Malo je verovatno da ćemo moći da ih sprečimo da se pojave – ali možemo da iskoristimo naše znanje o njihovom funkcionisanju da ograničimo njihovu remetilačku moć.
(MONDO)
