I deveta uzastopna diplomatska misija državnog sekretara Entonija Blinkena na Bliskom istoku bila je neuspešna kao i prethodnih osam. Jedino što je Blinken uspeo da proizvede bila je poluzvanična, neiskrena i lažljiva izjava izraelskog premijera Netanjahua o zahvalnosti Izraela za vojnu podršku Bajdenove administracije.
Bio je to minimalni ustupak inače nepopustljivog Netanjahua, koji otvoreno lobira za republikanskog predsedničkog kandidata Trampa. Dok je za neke pristalice Demokratske stranke iz redova američke jevrejske zajednice to bio znak da se neće smatrati neprijateljima Izraela ako nastave da finansijski podržavaju kampanju Kamale Haris, za pripadnike palestinske dijaspore u Americi to je izazvalo dodatni gnev. Američki Palestinci i njihovi istomišljenici koji se ne slažu sa politikom bezrezervne američke podrške svemu što rade Netanjahu.
Ali pored toga što očigledno nije uspela da popravi razorne posledice Netanjahuove politike po kredibilitet predsednika Bajdena i predsedničku kampanju Kamale Haris, Blinkenova neuspela misija je razotkrila nesposobnost Sjedinjenih Država da nametnu svoja pravila igre igračima na Bliskom istoku koji primorao bi ih da deluju u skladu sa interesima američke nacionalne bezbednosti ili bar u skladu sa trenutnim predizbornim potrebama vašingtonske administracije.
Pred očima celog sveta pokazuje se kako izraelski premijer Netanjahu instrumentalizuje Sjedinjene Američke Države za postizanje svojih političkih ciljeva. Kontinuiranim terorističkim akcijama protiv lidera palestinskih organizacija i država u svom bližem i daljem okruženju, Izrael želi po svaku cenu da izazove direktno umešanost Irana u opsežne vojne akcije protiv njega samog, što bi nužno dovelo do sukoba između Irana i SAD.
Međunarodno pravni osnov za rešenje izraelsko-palestinskog sukoba je rezolucija 181 Generalne skupštine UN koja postulira uspostavljanje dve države, izraelske i palestinske. Arapske države usprotivile su se takvom rešenju i počele su rat protiv njega odmah po proglašenju države Izrael 1948. godine.
Izrael je dobio taj rat, kao i drugi rat 1956. godine, treći 1967. i četvrti 1973. godine, izvojevajući ubedljivu pobedu dok je okupirao velike teritorije susednih zemalja. Posle tako razornog iskustva, Egipat je 1979. zaključio mir sa Izraelom, a Jordan 1994. Vlada Jicaka Rabina je u Oslu 1993. zaključila sporazum sa liderom Palestinske oslobodilačke organizacije Jaserom Arafatom o uspostavljanju palestinske države u Zapadnoj obali i o međusobnom priznavanju. Ali Rabina je ubio jevrejski terorista i time eliminisao mogućnost da se Izrael uključi u implementaciju postignutog sporazuma.
Nema povratka izbeglica
Nakon više od pola veka otvorenog neprijateljstva prema Izraelu, deset država članica Arapske lige, pod vođstvom Saudijske Arabije, usvojile su 2002. godine dokument pod nazivom Arapska mirovna inicijativa. Arapske države predložile su normalizaciju odnosa sa Izraelom pod uslovom da se Izrael povuče sa okupiranih teritorija južnog Libana i sirijskog dela Golanske visoravni i da omogući palestinskim izbeglicama povratak u domovinu uz priznanje nezavisne palestinske države na Zapadnoj obali i Gazi sa istočnim Jerusalimom kao prestonicom.
Arapska liga, ovoga puta samo uz odsustvo Libije, obnovila je svoju inicijativu 2007. godine. Palestinska oslobodilačka organizacija prihvatila je inicijativu, dok je Hamas, koji je na vlasti u Pojasu Gaze od 2006. godine, bio podeljen od početka, pa se na kraju odlučio protiv toga.
Različite izraelske vlade dale su različite odgovore na ovu inicijativu u različitim okolnostima, od odlučnog odbijanja do deklarativne podrške. Ali ono što su izraelske vlade uradile pokazuje da je dosledan odgovor Izraela da odbije ovu inicijativu: nema povratka palestinskih izbeglica, broj ilegalnih jevrejskih naselja na okupiranim teritorijama stalno raste, Golanska visoravan je pod izraelskom okupacijom, kao i Zapadna obala, dok je Gaza posle 7. oktobra 2023. izložena totalnom uništenju...
Administracije predsednika Buša mlađeg i predsednika Obame uglavnom su o inicijativi govorile u povoljnom svetlu, ali nisu dovoljno podsticale njeno sprovođenje. Štaviše, pokušaji neokonzervativaca, duboko infiltriranih u sve američke administracije posle 1990. godine, da nasilno demokratizuju arapske zemlje - što je realizovano okupacijom Iraka 2003. i organizacijom Arapskog proleća 2011. u arapskom svetu doživljavaju kao akcije uperene protiv interesa arapskih država i svih njihovih inicijativa.
Šta je bio okidač za Hamasovu odluku da napadne?
Odsustvo jasne američke posvećenosti sprovođenju Arapske mirovne inicijative otvorilo je mogućnost predsedniku Trampu da sa svojim prijateljem i saradnikom Netanjahuom iznese novi mirovni predlog. U septembru 2020. godine u Vašingtonu je potpisan niz sporazuma o ekonomskoj i bezbednosnoj saradnji između Izraela, Ujedinjenih Arapskih Emirata i Bahreina. Reč je o takozvanim Abrahamovim sporazumima. Ujedinjene Arapske Emirate je na potpisivanje ovih dokumenata, između ostalog, podstaklo američko obećanje da će prodati 50 aviona F-35. Da bi naterao Maroko da se pridruži Abrahamskom sporazumu, Tramp je priznao da sporna oblast Zapadne Sahare pripada toj zemlji. Uklanjanje Sudana sa liste državnih sponzora terorizma dovelo je do toga da se Sudan takođe pridruži ovim sporazumima.
Iz perspektive Irana, koji podržava libanski Hezbolah, Hamas u Gazi i Hute u Jemenu, normalizacija odnosa između Saudijske Arabije i Izraela znači da Izrael, oslobođen napetosti u odnosima sa arapskim državama, može posvetiti sve svoje agresije i pažnje na Iran i njegove saveznike. Moguće je da je nagoveštaj iz Irana iskra koja je zapalila vatru Hamasovog gneva. Ali ne treba isključiti mogućnost da je neko sa izraelske strane signalizirao Hamasu da je pravi trenutak za napad kako bi Hamasova teroristička akcija Izraelu poslužila kao neposredno opravdanje za okupaciju Gaze.
Ko god da je na strani Hamasa smislio inscenaciju tog napada, obeleženog mučenjem, kidnapovanjem i ubistvom mnogih civila, izgleda da pokušava da pruži što više argumenata za strašnu izraelsku odmazdu koja je usledila. U poređenju sa svim intifadama i strašnim terorističkim napadima koje su izvele razne palestinske organizacije u prošlosti, teroristički napad Hamasa 7. oktobra mogao bi da ima najkatastrofalnije posledice po sudbinu Palestinaca.
Kakav je stav Bajdenove administracije po pitanju Arapske mirovne inicijative i Abrahamskog sporazuma?
U julu 2022. godine, u razgovorima sa najvišim predstavnicima Saudijske Arabije u Džedi i sa šefom palestinskih vlasti Abasom u Vitlejemu, predsednik Bajden je pomenuo samo Arapsku mirovnu inicijativu i rešenje o dve države. Abrahamske sporazume nije pominjao. Ali njegov savetnik za nacionalnu bezbednost Džejk Salivan je u januaru 2023. godine, u kontekstu strateške saradnje sa Izraelom, posebno pomenuo samo abrahamske sporazume, kao, uostalom, i na martovskom sastanku sa predstavnicima Izraela i UAE. To se ponovilo i u julu, kada je u razgovoru sa predstavnicima Ujedinjenih Arapskih Emirata u kontekstu tripartitne saradnje SAD-UAE-Izrael pomenuo samo Sporazume kao relevantan okvir.
U Salivanovim zvaničnim razgovorima se ne pominje princip dve države, rezolucija 181, koja legitimiše ovo rešenje, ili rezolucija 194, koja određuje povratak palestinskih izbeglica u Izrael. Ukratko, dok američki predsednik govori jedno, njegov najbliži pomoćnik zadužen za sprovođenje politike govori i radi nešto sasvim drugo. Da bi slika o nedoslednosti američke politike prema Bliskom istoku, a posebno prema Izraelu, bila potpuna, predsednik SAD, koji je deklarativni zagovornik Arapske mirovne inicijative i principa dve države, povećava vojnu pomoć Izraelu, omogućavajući nego da ostvari ciljeve suprotne onima za koje se predsednik deklarativno zauzima. Podrazumeva se da bi SAD objavile rat svakoj zemlji koja krši međunarodno humanitarno pravo, međunarodno ratno pravo i sve konvencije o zaštiti rada novinara i zaposlenih u Ujedinjenim nacijama u meri u kojoj to čini Izrael. Ali umesto sankcija za izraelsku vladu i oružane snage, Amerika im pruža svesrdnu pomoć i čak se angažuje u pokušaju da poništi odluke Međunarodnog suda pravde o hapšenju izraelskih zvaničnika.
Šta čeka Kamalu Haris?
Naravno, takva politika Bajdenove administracije nimalo ne olakšava položaj predsedničke kandidatkinje demokrata Kamale Haris. Budući da je Bajdenova potpredsednica, ona je takođe odgovorna za njegovu nedoslednu politiku prema Izraelu i prema Bliskom istoku u celini. Stoga nije nimalo iznenađujuće što je u svom govoru 22. avgusta na konvenciji Demokratske stranke u Čikagu ostala nedorečena o stanju izraelsko-palestinskih odnosa, iako je želela da bude eksplicitna i jasna.
Rekla je: "Da budem jasna. Uvek ću se zalagati za pravo Izraela da se brani i uvek ću obezbediti da Izrael ima sposobnost da se brani."
Ta njena izjava je zapravo ponavljanje mantre o pravu Izraela na odbranu, koju ponavljaju svi lideri kolektivnog Zapada. Naravno, razumno je zapitati se ko se zalaže da se Izraelu, ili bilo kojoj međunarodno priznatoj državi, uskrati pravo na samoodbranu.
BONUS VIDEO:
(Express/MONDO/Nevena Davidović)
· Reaguj
Polarni vrtlog donosi oštru zimu u Srbiju! Hladni talas donosi zahlađenje, evo kada počinje
Ovo je sastav Zvezde za Benfiku: Milojević izabrao tim, napašće Portugalce u Beogradu!
Lazar zbog stava o vojnom roku dobija pretnje, okršaj imao i sa čovekom u radnji! "Kazao je da sam izdajnik"
Beograd organizuje F4 Evrolige 2025. godine: Otkriveni detalji, samo je jedan grad protivnik!
"Novak je na oproštajnoj turneji od tenisa": Zabrinjavajući potezi Đokovića, nikad ovo nije uradio