Gledali kako kuća gori, nisu uspeli da izvuku decu: Godinama kasnije našli nešto morbidno, a onda je stiglo šok pismo

Na Badnje veče, 24. decembra 1945. godine, požar je zahvatio dom porodice Soder u Fejetvilu, Zapadna Virdžinija, Sjedinjene Američke Države. U to vreme, u domu su bili Džordž Soder, njegova žena Dženi i njihovo devetoro dece. Tokom požara, Džordž, Dženi i četvoro od devetoro dece su uspeli da pobegnu. Tela preostale dece nikada nisu pronađena. Preživeli članovi porodice verovali su do kraja života da su petoro nestale dece preživela.

Oko 1 ujutro izbio je požar. Džordž, Dženi i četvoro njihove dece uspeli su da pobegnu, ali petoro njih nikada više nisu viđeni. Džordž je pokušao da ih spasi, razbio je prozor da bi se vratio u sobu, pri čemu je povredio ruku. Kroz dim i vatru nije mogao ništa da vidi, jer su plamenom bila zahvaćena sva vrata u prizemlju: dnevna i trpezarija, kuhinja, kancelarija i njihova spavaća soba.

Brzo je shvatio da su Silvija (2) čiji je krevetac bio u njihovoj sobi, Marion (17), Džon (23), i Džordž junior (16), bili napolju, pobegli su iz svojih soba na spratu, pri čemu su im izgorele kose. Džordž je pomislio da su Mauris, Marta, Luis, Dženi i Beti još uvek na spratu, skrivajući se u dve sobe na krajevima hodnika, koji su bili odvojeni stepeništem.

Otac je požurio napolje, nadajući se da će moći da dosegne do njih kroz prozore na spratu, ali merdevine koje je uvek držao naslonjene uz kuću nisu bile u tom trenutku tu. Tada mu je palo na pamet da bi mogao da koristi jedan od svojih dva kamiona u kojima je držao ugalj, popeo bi se na njega i došao do prozora.

Ipak, iako su kamioni perfektno funkcionisali dan pre toga, nijedan od njih sada nije hteo da upali. Petoro njegove dece bilo je zarobljeno u dimu. Nije ni primetio da mu je ruka krvava niti da mu je glas promukao od vikanja.

Marion je otrčala do komšije kako bi pozvala Vatrogasnu službu, ali nije dobila nikakav odgovor. Komšija koji je video požar pozvao je iz obližnje krčme, ali opet nije bilo odgovora. Komšija je otišao u grad i pronašao vatrogasnog šefa F.J. Morisa, koji je pokrenuo sistem za alarmiranje.

Vatrogasna služba bila je samo dva i po kilometra daleko, ali su stigli tek u 8 ujutro, kada je dom Sodera već bio pretvoren u gomilu pepela. 

Džordž i Dženi su verovali da je petoro njihove dece stradalo, ali kratka potraga na Božić nije otkrila nikakve ljudske ostatke. Načelnik vatrogasne službe Moris je tvrdio da je vatra bila dovoljno jaka da potpuno sagori tela. Državni policajac je uzrok požara pripisao neispravnim električnim instalacijama.

Džordž je prekrio podrum slojem zemlje od pet metara, želeći da sačuva to mesto kao spomen-obeležje. Neposredno pred Novu godinu, mrtvozornik je izdao pet potvrda o smrti, navodeći kao uzrok "požar ili gušenje." Međutim, porodica Soder je počela da se pita da li su deca zapravo još uvek živa.

"Tokom požara, stalno sam gledala u prozore, ali nisam videla ni jedno od dece", rekla je Marion 1976.

"Nikada nisam osetila miris spaljene kože - kažu da se miris spaljene kože oseti na milje, ali ja to nisam osetila."

Jedan svedok je tvrdio da je video muškarca na mestu požara kako odnosi blok i sajlu za izvlačenje motora iz vozila. Da li je upravo on razlog što Džordževi kamioni nisu hteli da upale? Kasnije je priznao krađu, ali je negirao bilo kakvu povezanost s požarom.

Jednog dana, dok su članovi porodice obilazili zgarište, najmlađa ćerka Silvija pronašla je u dvorištu tvrdi gumeni predmet. Dženi se tada setila da je u noći požara čula tup udarac na krovu, nakon čega se začuo zvuk kotrljanja. Džordž je zaključio da je reč o napalm bombi poznatoj kao "ananas", kakve su se koristile u ratovima.

Ubrzo su počele da pristižu prijave o mogućim viđanjima nestale dece. Jedna žena je tvrdila da ih je videla kako vire iz automobila dok je požar još uvek trajao. Druga, koja je radila u turističkom kompleksu oko 80 kilometara dalje, izjavila je da ih je videla sutradan ujutru.

"Poslužila sam im doručak", rekla je policiji.

"U turističkom kompleksu bio je i automobil sa floridskim tablicama", dodala je.

Još jedna žena, zaposlena u hotelu u Čarlstonu, prepoznala je lica nestale dece u novinama i izjavila da ih je videla nedelju dana nakon požara.

U izjavi lokalnim vlastima, navela je:

"Decu su pratila dva muškarca i dve žene, svi italijanskog porekla. Ne sećam se tačnog datuma, ali cela grupa se prijavila u hotel i odseli su u velikoj sobi sa više kreveta. Stigli su oko ponoći. Pokušala sam da razgovaram s decom na prijateljski način, ali su muškarci delovali neprijateljski i nisu mi dozvolili da im priđem. Jedan od njih me je oštro pogledao, zatim se okrenuo i počeo brzo da govori na italijanskom. Odjednom su svi ućutali i više nisu obraćali pažnju na mene. Osetila sam da mi ne žele ništa reći, pa nisam dalje insistirala. Otišli su rano ujutro."

Godine 1947, u pokušaju da dobiju odgovore o požaru, Džordž i Dženi Sodder poslali su pismo Federalnom istražnom birou. Na njihovu žalost, dobili su odgovor od direktora FBI-ja, J. Edgara Huvera, koji im je napisao:

"Iako bih želeo da pomognem, čini se da je ovaj slučaj lokalnog karaktera i ne spada u nadležnost našeg biroa."

Huverovi agenti su dodali da bi mogli da se uključe u istragu ako dobiju dozvolu od lokalnih vlasti, ali su policija i vatrogasna služba Fejetvila odbile njihovu pomoć.

Nakon toga, Soderovi su angažovali privatnog detektiva C.C. Tinslija. On je otkrio da je osiguravajući agent koji je ranije pretio Džordžu bio član porote koja je zaključila da je požar bio nesrećan slučaj. Prema dostupnim podacima, taj čovek je nekada radio za Džordža i bio je jedan od potpisnika porodične polise osiguranja. Takođe, pre požara je povećao osiguranu sumu sa 1.500 na 1.750 dolara - bez znanja i pristanka porodice.

Tinsli je naišao i na neobičnu priču o šefu vatrogasaca, Morisu. Iako je tvrdio da nikakvi ostaci nisu pronađeni, navodno se poverio nekome da je u pepelu našao ljudski organ. Sakrio ga je u kutiju za dinamit i zakopao na zgarištu.

Kada su Soderovi iskopali kutiju, odneli su je direktoru lokalne pogrebne službe, koji ju je pregledao i zaključio da se unutra ne nalazi ljudski organ, već goveđa jetra, potpuno netaknuta požarom. Ubrzo su se pojavile glasine da je Moris sam zakopao jetru u ruševine, nadajući se da će pronalazak "nekih ostataka" ubediti porodicu da odustane od istrage.

"Šef vatrogasne službe je ili bio podmićen ili su jednostavno želeli da zataškaju istinu", rekao je Džon, najstariji sin porodice Soder, u jednom intervjuu 1984. godine.

Porodica nije znala tačno šta se dogodilo te noći, ali su bili uvereni da nešto nije bilo kako treba. Verovali su da je moguće da je požar bio samo paravan za otmicu njihove dece - možda ga je podmetnula italijanska mafija kao osvetu za Džordžove kritike Musolinija. Ili su deca mogla postati žrtve trgovine ljudima.

"Mislili smo da su otmičari možda želeli da odvedu sve nas. Moj brat i ja smo jedva uspeli da pobegnemo iz kuće", rekao je Džon tada.

Godinama nakon požara, stizali su novi tragovi i moguće informacije. Džordž je jednom prilikom ugledao novinsku fotografiju školaraca u Njujorku i bio uveren da je jedna od devojčica njegova ćerka Beti. Otišao je u Menhetn da je pronađe, ali su njeni navodni roditelji odbili da razgovaraju s njim.

U avgustu 1949. godine, porodica Soder odlučila je da ponovo pokrene potragu na mestu požara. Angažovali su patologa iz Vašingtona, dr Oskara B. Hantera, kako bi nadgledao iskopavanje. Tokom temeljne pretrage, pronađeni su različiti predmeti - oštećeni novčići, delimično izgoreli rečnik, ali i nekoliko kostiju kičmenih pršljenova.

Hanter je poslao kosti na analizu Smitsonijanskom institutu, koji je u svom izveštaju naveo sledeće:

"Ljudske kosti se sastoje od četiri lumbalna pršljena i pripadaju jednoj osobi. Na osnovu stanja pršljenova, procenjena starost ove osobe u trenutku smrti bila bi između 16 i 22 godine. Međutim, najstarije od nestale Soderove dece imalo je samo 14 godina, što ne odgovara stepenu skeletne zrelosti pronađenih ostataka."

Dalje u izveštaju stoji da kosti nisu pokazivale tragove izlaganja vatri, što je dodatno produbilo misteriju. Naučnici sa Smitsonijana su zaključili:

"Vrlo je neobično da u pažljivom iskopavanju podruma kuće nisu pronađeni drugi delovi tela. S obzirom na to koliko je požar trajao, očekivali bismo da pronađemo cele skelete svih petoro dece, a ne samo četiri pršljena."

Na kraju, zaključili su da su kosti najverovatnije dospele na to mesto tek kasnije, kada je Džordž nasuo zemlju preko zgarišta kako bi načinio spomenik.

Međutim, mišljenja o intenzitetu požara bila su podeljena. U intervjuu za "Times West Virginian" 2016. godine, vatrogasac je  izneo teoriju da su predmeti poput buradi s benzinom i motori možda povećali temperaturu plamena, što je moglo ubrzati kremaciju tela. Takođe, dodao je da je Džordž, nesvesno, nasipanjem zemlje preko pepela "stvorio efekat peći", što je moglo dodatno uticati na uništenje ljudskih ostataka.

Novinarka Stejsi Horn, koja je istraživala ovaj slučaj, ponudila je još jednu perspektivu u svom tekstu iz 2005. godine. Tada je istakla da je široko prihvaćena tvrdnja da je požar trajao svega 45 minuta zapravo obmanjujuća. 

"Požar je goreo celu noć i do narednog jutra. Kada su vatrogasci konačno stigli, zgarište je i dalje bilo vruće, pa su morali da ga pospu zemljom pre nego što započnu potragu. Štaviše, dva sata koliko su proveli na terenu nisu ni blizu temeljnoj istrazi - danas bi potraga za ostacima trajala danima, možda i nedeljama", napisala je ona.

Pitanja koja i dalje ostaju bez odgovora

Izveštaj Smitsonijanskog instituta doveo je do dva saslušanja pred državnom skupštinom u Čarlstonu. Nakon toga, guverner Oki L. Pateson i načelnik državne policije W. E. Barčet saopštili su porodici Soder da je njihova potraga "uzaludna" i proglasili slučaj zatvorenim.

Zvaničnici su verovali da je moguće, ili čak verovatno, da je porodica, obuzeta tugom, odbijala da prihvati realnost i uporno tražila znakove da su deca preživela.

No, Džordž i Dženi nisu odustajali. Postavili su veliki bilbord pored puta 16, sa fotografijama nestale dece i apelom za informacije. Počeli su da dele flajere i ponudili nagradu od 5.000 dolara za bilo kakav trag koji bi pomogao da ih pronađu. Nedugo zatim, podigli su nagradu na 10.000 dolara, nadajući se da će neko konačno progovoriti.

Novi tragovi i poslednje nade porodice Soder

Godinama nakon tragedije, porodica je nastavila da dobija uznemirujuće, ali i intrigantne informacije.

Jedna žena iz Sent Luisa tvrdila je da se najstarija ćerka, Marta, nalazi u samostanu u tom gradu. U Teksasu, posetilac jednog bara čuo je razgovor koji je nagoveštavao da požar na Badnje veče nije bio nesreća. Na Floridi je neko rekao da su deca viđena kod dalekog rođaka Dženi Soder.

Džordž je neumorno putovao širom zemlje, proveravajući svaki trag. Svaki put, nada bi se probudila, ali se kući uvek vraćao bez odgovora.

Misteriozna fotografija iz Kentakija

Krajem 1960-ih, više od dve decenije nakon požara, Dženi je primila neobičan koverat sa poštanskom markom iz Kentakija. Unutra je bila fotografija mladića u srednjim dvadesetim, a na poleđini je stajala poruka:

"Luis Soder. Volim brata Frenkija. Ilil Dečaci. A90132 ili 35."

Džordž i Dženi su bili šokirani - mladić na slici neverovatno je ličio na njihovog sina Luisa, koji je imao devet godina kada je požar izbio. Imao je istu tamnu kovrdžavu kosu, tamnobraon oči, pravilan nos i karakteristično podignutu levu obrvu.

Porodica je odmah angažovala privatnog detektiva i poslala ga u Kentaki da pronađe pošiljaoca. Nikada nisu dobili nikakav odgovor od njega.

U strahu da bi javno otkrivanje poruke ili grada iz kojeg je pismo poslato moglo ugroziti Luisa, odlučili su da sačuvaju informacije za sebe. Umesto toga, ažurirali su bilbord, dodajući na njega novu fotografiju.

"Ponekad ne mogu da zaspim noću, samo razmišljajući o njima. Ako su hteli mene, zašto su mi uzeli i decu?", rekao je Džordž 1968. godine za AP.

Godinu dana kasnije, Džordž je preminuo, nikada ne saznavši istinu.

Dženi Soder: Život u žalosti

Posle Džordžove smrti, Dženi se povukla. Postavila je ogradu oko kuće i počela da nadograđuje dom, dodajući nove zidove, kao da pokušava da se zaštiti od spoljnog sveta. Od noći požara, nosila je samo crnu odeću - znak žalosti koja nije prestajala. Tek nakon njene smrti 1989. godine, bilbord sa nestalom decom konačno je uklonjen.

Završne teorije i nerešena pitanja

Iako nikada nije bilo jasnog odgovora na ono što se dogodilo, preživela deca porodice Soder i njihovi potomci nastavili su potragu. Verovali su da je moguće da je lokalna mafija pokušala da regrutuje Džordža, ali da je on odbio. Možda su želeli da ga ucene, ali kada je ostao nepopustljiv, odlučili su da mu uzmu decu.

Jedna teorija kaže da su decu oteli ljudi koje su poznavali - možda neko ko je ušao u kuću kroz otključana vrata, probudio ih i rekao im za požar, nudeći im sigurno skrovište. Ako su preživeli tu noć, možda su kasnije bili primorani na ćutanje. A ako je Luis sa slike zaista bio njihov sin, zašto se nikada nije javio roditeljima?

Poslednja nada

Najmlađa preživela iz porodice Soder, Silvija, do kraja svog života verovala je da su njeni brat i sestre preživeli.

"Čitavog života osećala se kao da je jedino dete," rekla je njena ćerka Dženi Hentorn u intervjuu za "Independent" 2022. godine.

Ipak, Hentorn je bila skeptična da će istina ikada isplivati na videlo:

"Svako ko je znao šta se dogodilo, bio bi sada u godinama mojih bake i deke. Ako su deca bila živa i želela da ih pronađemo, sigurno bi se javila."

Tako je slučaj Soderovih, pun neodgovorenih pitanja, ostao misterija - senka jedne noći iz 1945. godine koja nikada nije potpuno izbledela.

BONUS VIDEO: