Nema sumnje da je krajnji cilj Vladimira Putina da ponovo apsorbuje bivše sovjetske države i uspostavi diktatorski uticaj nad Centralnom Evropom. Takođe postaje jasno kako planira da to uradi – da se kreće kroz ograničenja i mogućnosti sa kojima se suočava. Putin primenjuje konvencionalnu rusku stratešku logiku, modifikovanu da bi se prilagodio realnosti da je Rusija samo srednja sila u doba konkurencije velikih sila.
Putin je i realista. Carevi nikada nisu mogli samo da diktiraju Zapadu. Svaki sovjetski lider od Lenjina pa nadalje prepoznao je granice svoje moći. Putin je u najslabijem položaju od svih njih. Ima dobru vojsku, mnogo kupaca za naftu i gas i, u najboljem slučaju prijatelja u Pekingu na koga se doduše ne može osloniti ako nastupe teška vremena. I to je to. Putin mora da smisli kako da dobije ono što želi i izbegne geopolitičku izolaciju u sve više bipolarnom svetu u kome su SAD i Kina direktno konkurentne, što je situacija koja gura Rusiju ka statusu perifernog aktera. On mora da pronađe način da ospori transatlantsku odbrambenu bezbednost, forsirajući geopolitički kompromis. Putin testira Zapad. To će sigurno izgledati nepredvidivo. Putin čak ne može biti siguran ni kako se ovo završava.
Znamo, međutim, da Putin prihvata stav Aleksandra Dugina, političkog analitičara i stratega i glavnog organizatora Nacional-boljševičke partije, da je "Evropa - slobodna i mirna“ neprirodna, nerealna i neodrživa. U Četvrtoj političkoj teoriji Dugin opsesivno naglašava ideološki i civilizacijski rascep između evroazijskog prostora i Zapada. On je godinama insistirao da Ukrajina mora biti podeljena. Zajedno sa Igorom Panarinom, profesorom i politikologom koji je suprotan Zapadu, Dugin promoviše ideju lomljenja veštačke solidarnosti Evrope kombinacijom informacionog rata, federalizacije i promene režima kao opcije za razbijanje ukrajinskog naginjanja prema Zapadu. Ove prakse nisu ograničene na Ukrajinu i zemlje koje nisu članice NATO-a. One su korišćene da opravdaju podršku nacionalističkim partijama u Evropi i da potkopaju poverenje u društvene institucije među demokratskim nacijama.
Zašto je onda Putin rešio da jednom zauvek zauzme Ukrajinu? Delom i zato što Putinu ističe vreme. Konkurencija velikih sila umanjuje geopolitičku važnost Rusije jer joj nedostaju alati i resursi – na Pacifiku i drugde – da bude globalni igrač. Za Putina, prozor mogućnosti se smanjuje, a potencijal prinude Rusije u odnosu na Evropu mogao bi dramatično da opadne u narednim godinama. U međuvremenu, Evropska unija traži alternative ruskom gasu kako bi diverzifikovala svoje snabdevanje energijom i izvore. Dok Putin diskredituje demokratiju kao politički model, članice EU, Britanija, Sjedinjene Države i Kanada rade na sprečavanju širenja autoritarizma u Evropi.
Istovremeno, ovo bi mu moglo biti poslednje najbolje vreme. Putin veruje da je Bajden slab i nesposoban. U međuvremenu, njegovi dobri odnosi sa Pekingom koji deli njegov cilj da Evropa bude slaba, podeljena i zrela za eksploataciju, nikada nisu bili na većem nivou. S obzirom na ove okolnosti i razumevanje da će Putin, po svaku cenu, izbeći slabljenje Rusije, predvidljivo je da će njegova strategija imati za cilj da maksimizira geopolitičke rezultate Rusije. Putin je spreman da promeni druge režime — pregovorima ili silom ako je cena podnošljiva. Ipak, on bi više voleo da ova promena dođe po najnižoj mogućoj ceni i da maksimizira geopolitičke uloge u odnosu na EU, NATO i SAD.
Dok traži opcije, njegov horizont je daleko širi od Ukrajine. Na primer, bez obzira na to kako se ta kriza odvija, očekujte da će Putin staviti Belorusiju u džep. Putin će pronaći način da izmisli i orkestrira referendumski pokret koji će se završiti spajanjem beloruskog naroda u Rusku Federaciju. Bez obzira na ishod trenutne krize u Ukrajini, Putin neće napustiti region praznih ruku.
Dodavanje Belorusije Ruskoj Federaciji omogućiće Putinu da još ozbiljnije uznemirava Ukrajinu, preko cele njene severne granice. Sa ovakvim geopolitičkim akvizicijama, nema garancije da će deeskalacijom Rusija stati. Naprotiv, Putin će imati više prostora za sve veće pretnje.
Dakle, čak i ako Putin ne napadne Ukrajinu, kriza je daleko od kraja. On će nastaviti da se meša sve dok ga Zapad ne matira. I to moraju da urade ako SAD i Evropa ikada žele da ozbiljno skrenu pažnju na Kinu. Saveznici će morati da neutrališu Putinovo najopasnije oružje, uspostavljajući energetsku nezavisnost od Rusije i raspoređujući adekvatne konvencionalne i strateške snage za odvraćanje.
Vojno odvraćanje će zahtevati razvoj sveobuhvatne strategije za baltičko-crnomorsko područje. Povećana nestabilnost u širem crnomorskom regionu (uključujući Ukrajinu, Gruziju i Republiku Moldaviju) predstavlja pretnju istočnom frontu NATO-a. Ovo se mora rešiti. Sadašnje okolnosti obavezuju NATO da izradi plan u okviru Strateškog koncepta Alijanse kako bi se osigurale šanse za buduće pridruživanje Gruzije i Ukrajine.
(MONDO)