Ruski motivi za invaziju na Ukrajinu kreću se od bezbednosnih strahova do revizionističkih istorijskih tvrdnji da ukrajinski nacionalni identitet ne postoji. Energetska bezbednost je takođe od najveće važnosti – posebno odlučnost ruskog predsednika Vladimira Putina da obezbedi kontinuiran protok ruske nafte i gasa na evropska tržišta, uključujući ukrajinske naftovode. Ali Rusi su očigledno bacili oko na daleko veću nagradu, a to je izuzetno bogatstvo ukrajinskih resursa, uključujući neke od najvećih svetskih energetskih, mineralnih i poljoprivrednih dobara, piše Foreign Policy.
Sa izuzetkom poljoprivrede i uglja, mnogi ukrajinski resursi su ostali neiskorišćeni i neistraženi tokom sovjetske i većeg dela postsovjetske ere. U skorije vreme, Ukrajina je nastojala da poveća svoju ekonomsku i energetsku bezbednost razvojem ovih resursa i diverzifikacijom svog izvoza dalje od Rusije. Pokrenula je veliku privatizaciju nafte i gasa 2013. godine, ali je zaustavljena ruskom invazijom i aneksijom Krima 2014. i vojnom intervencijom u Donbasu.
Nakon što je pokrenula novu energetsku strategiju 2017. i ubrzala izdavanje dozvola za eksploataciju minerala prošle godine, potezi Ukrajine da razvija sopstvene resurse ponovo su osujećeni ruskom invazijom – posebno zato što se mnogi ukrajinski resursi nalaze u njenim istočnim regionima i ispod Crnog More, koje ili sada kontroliše Rusija ili su pod njenim napadom. Značajna poljoprivredna proizvodnja Ukrajine je takođe usporila nakon namernog ruskog granatiranja skladišta, poljoprivredne opreme i druge poljoprivredne imovine. Rusija je takođe zauzela mnoge ukrajinske luke, blokirala brodske rute i potopila nekoliko teretnih brodova koji su trebali da otpremaju ukrajinsko žito na svetska tržišta, piše Foreign Policy.
Najavljeni ratni cilj Rusije za osvajanje istočnih regiona i južnih obala Ukrajine nije slučajan. Ovi regioni – uključujući ukrajinski deo Crnog mora, koji sada u velikoj meri kontroliše Rusija – čine oko polovinu ukrajinske konvencionalne nafte, 72 odsto njenog prirodnog gasa i skoro svu proizvodnju i rezerve uglja. Većina kritičnih ukrajinskih minerala, posebno retkih zemnih metala koji su sada u velikoj potražnji, takođe se nalaze u Donjecku i drugim delovima Ukrajine koje je okupirala Rusija ili im preti okupacija. Brojne ključne poljoprivredne kulture koje snabdevaju svetska tržišta – uključujući pšenicu, kukuruz, ječam i suncokretovo ulje – beru se u istočnoj i jugoistočnoj Ukrajini. Rat je ne samo poremetio proizvodnju ovih resursa, već je i prekinuo snabdevanje vitalnim inputima, blokirao izvozne rute i učinio neizvesnim buduće investicije.
Zauzimanje Krima od strane Rusije 2014. i većeg dela ostatka ukrajinske obale Crnog mora ove godine znači da Moskva sada kontroliše oko 80 odsto ogromnih ukrajinskih nalazišta ugljovodonika na moru, uključujući više od 37 milijardi kubnih metara prirodnog gasa. Ukrajinska državna energetska kompanija Naftogas spremala se za probno bušenje u 32 bloka na moru, ali je te planove osujetio rat. Izgleda da Rusija kuje planove za integraciju ovih i drugih resursa u ruski lanac snabdevanja energijom, na koji se Evropa trenutno oslanja.
Rusko-ukrajinski odnosi su dugo bili oblikovani energijom, posebno pošto tranzit ruskih fosilnih goriva u Evropu ide kroz ukrajinski gasovod dug oko 45.000 kilometara. Čak i sada, ruski državni proizvođač prirodnog gasa, Gasprom, isporučuje Evropi desetine miliona kubnih metara gasa. Takođe, stotine hiljada barela ruske nafte nastavljaju da se kreću preko Ukrajine naftovodima Družba, Pomari Progres, Sojuz, Urengoj i Užgorod. Sve ove ruske pošiljke Ukrajini znače milijarde dolara tranzitnih taksi, koje Rusija nastavlja redovno da plaća čak i dok njena vojska bombarduje ukrajinske gradove. Glavni razlog za podršku Rusije kontroverznom, sada prekinutom gasovodu Severni tok 2 do Nemačke je, naravno, zaobilaženje Ukrajine, piše Foreign Policy.
Iako Ukrajina danas u velikoj meri zavisi od uvoza energije da bi zadovoljila domaće potrebe, to bi se moglo promeniti u budućnosti zahvaljujući značajnim neiskorišćenim rezervama gasa i uglja. Pre invazije 2022. Ukrajina je uvozila otprilike jednu trećinu svog prirodnog gasa, više od dve trećine nafte i skoro polovinu uglja. Međutim, Ukrajina bi mogla da ima druga najveća nalazišta prirodnog gasa u Evropi posle Rusije – 1,1 bilion kubnih metara dokazanih rezervi i do 5,4 triliona kubnih metara ako se uračunaju verovatna nalazišta. Ukrajina takođe ima 151 operativni rudnik uglja i do 41 milijardu tona rezervi uglja, što je među najvećim nalazištima na svetu. Ovo bogatstvo je još jedan razlog zašto je kontrola nad Ukrajinom tako privlačna Kremlju.
Ukrajina je takođe potencijalna supersila u proizvodnji kritičnih industrijskih metala. Ukrajina ima komercijalno relevantna ležišta 117 od 120 najčešće korišćenih industrijskih minerala na više od 8.700 ispitanih lokacija. Iako je ukupna proizvodnja prošle godine bila približno 15 milijardi dolara, ukupna vrednost depozita - uključujući titanijum, gvožđe, neon, nikl, litijum i druge ključne resurse - mogla bi da dostigne između 3 biliona dolara i čak 11,5 biliona dolara. Nije iznenađujuće da su mnoge domaće i međunarodne kompanije usporile ili obustavile rudarske aktivnosti u Ukrajini od početka rata. Na primer, ArcelorMittal, najveći igrač u sektoru rudarstva rude i čelika, nedavno je zaustavio proizvodnju zbog zabrinutosti da je njegovo poslovanje ugroženo.
Moguće je da je Rusija takođe zatvorila oči na ukrajinske retke zemne metale, za koje se veruje da su najveće nadoknadive rezerve ovih sve kritičnijih resursa u Evropi. Verovatne, ali nepotvrđene rezerve litijuma – ključnog inputa u proizvodnji baterija za električna vozila – takođe bi mogle biti najveće u Evropi. Geografski gledano, većina rezervi retkih metala – uključujući značajne količine berilijuma, niobijuma i tantala – izgleda da je koncentrisana u Krutoj Balki u Zaporožju, Ševčenku u Donjecku i Polohivskim poljima u Dobri – sve unutar ili blizu zona pod ruskom okupacijom, piše Foreign Policy
Ukrajina je intenzivno širila ulaganja u kritične minerale, uključujući metale, samo nekoliko meseci pre invazije. UkraineInvest je dobio više od 100 predloga kompanija širom Evrope i Severne Amerike. Evropska unija je takođe potpisala novo strateško partnerstvo za vađenje sirovina, uz obećanje razvoja. Ovi potezi su bili deo velikog napora da se ograniči oslanjanje bloka na Kinu, koja dominira u više od 98 odsto snabdevanja.
Ali za sada će rusko-ukrajinski rat imati najdublji uticaj na proizvodnju i izvoz hrane u svet, a ruska kontrola velikih delova ukrajinske teritorije će uticati na najugroženije zemlje sveta. Ukrajina je 2021. godine isporučila 12 procenata globalne pšenice, 16 procenata celokupnog kukuruza, 18 procenata celokupnog ječma i skoro polovinu svetskih zaliha semena suncokreta i ulja šafrana – sa skoro 28 milijardi dolara ukupnog izvoza poljoprivrede, od čega najveći deo u zemlje u razvoju kao što su Indija, Indonezija, Egipat, Etiopija, Turska i Jemen. Oko 55 odsto ukrajinske pšenice izvozi se u Aziju, a 40 odsto u Afriku.
Procene o tačnom uticaju rata na ukrajinsku poljoprivrednu proizvodnju variraju. Očigledno, mnogo će zavisiti od toga koliko dugo će rat trajati i koja područja će biti pogođena. Neki usevi će verovatno biti više pogođeni od drugih. Skoro jedna trećina ukrajinskih useva kukuruza, na primer, uzgaja se u oblastima pod ruskom okupacijom. Oko 30 odsto ukrajinske proizvodnje pšenice koncentrisano je u oblastima Donbas, Zaporožja, Hersona i Odeske – koje su sve bile pogođene ratom. Ukrajinski ministar poljoprivrede rekao je da bi obradivo zemljište moglo da se prepolovi sa 15 miliona hektara u 2021. na 7 miliona hektara ove godine.
Uništavanje, oštećenje i ratno preseljenje utiču na rad na farmi, opremu i zalihe semena, stočne hrane, đubriva i druge imovine. Poljoprivrednicima nedostaje goriva i značajan broj njihove opreme je oštećen ili uništen u pogođenim područjima. Zalihe đubriva su se smanjile, a cene su naglo porasle, ne samo zato što su ukrajinske zalihe đubriva stizale uglavnom iz Rusije i Belorusije. Rusija je takođe usporila ili zabranila isporuku ključnih inputa, uključujući seme suncokreta, piše Foreign Policy.
Ruska vojska je takođe namerno uništavala skladišta, silose za žito i poljoprivrednu mehanizaciju u oblastima gde se bori. Istaknuti primer je Donjeck, gde je Harveat, jedna od najvećih ukrajinskih poljoprivrednih kompanija, izgubila kontrolu nad više od 98.000 hektara, ostavljajući samo 22.000 hektara u Kijevu, glavnom gradu Ukrajine. AgroGeneration, još jedan veliki zemljoposednik, bori se da zadrži proizvodnju na svojim imanjima u Harkovu. Razni drugi veliki vlasnici zemljišta kao što su Agroprosperis, Kernel i UkrLand Farming takođe prijavljuju potencijalne gubitke.
Većina ukrajinskog izvoza poljoprivrednih proizvoda, minerala i ugljovodonika otprema se preko velikih lučkih gradova na Crnom i Azovskom moru, uključujući Marijupolj i Odesu. Međutim, pošto su ove luke ili napadnute ili okupirane, mali broj brodova ulazi ili izlazi iz Ukrajine. Stotine plovila je blokirano od početka rata, a većina brodarskih i kontejnerskih kompanija obustavila je rad jer nisu u stanju da obezbede bezbednost. Dok su luke zatvorene, ono što ostane otprema se kopnom, ali u manjim količinama i po većoj ceni. Rusija je, u međuvremenu, bukvalno iskoristila situaciju, povećavši sopstveni izvoz pšenice za 60 odsto u poslednjih mesec dana.
Ruska invazija je paralisala velike segmente ukrajinske ekonomije sa dalekosežnim globalnim posledicama. Ne samo da su područja velike eksploatacije ugljovodonika, minerala i poljoprivredne proizvodnje teško pogođena borbama, već su i njihove buduće perspektive neizvesne zbog velikih razaranja, štete i nedostatka investicija. Destabilizacijom ili okupacijom ključnih proizvodnih područja Ukrajine, Rusija se pozicionirala da postigne visok stepen uticaja i kontrole nad značajnim udelom globalnih dobara, uključujući hranu, energiju i strateške minerale na koje se oslanja tranzicija zelene energije, piše Foreign Policy.
(MONDO)