Samit NATO održan u Madridu, prošlog meseca, bio je bogat informacijama, tvrdeći da je jedan od ključnih političkih događaja u leto 2022. Skup je označio još jednu prekretnicu u odnosima Moskve i Brisela, uz nastavak sukoba između Rusije i Brisela. Zapad je glavni fokus, napisala je u svom tekstu Julija Melnikova, koordinatorka Ruskog saveta za međunarodne poslove, prenosi RT.
Najpre je objavljen novi Strateški koncept bloka, u kome je Rusija javno proglašena svojom glavnom bezbednosnom pretnjom. Drugo, zvanično je pokrenuta procedura za članstvo Švedske i Finske, čime je simbolično potvrđeno jedinstvo evroatlantskog tabora. Treće, objavljen je niz mera i planova koji imaju za cilj direktno vojno odvraćanje Rusije.
Sve su to signali koji stvaraju depresivan utisak na autsajdere. Optimizam ne uliva ni reakcija zvaničnika. Na primer, komentarišući Strateški koncept NATO-a za 2022., zamenik ruskog ministra spoljnih poslova Aleksandar Gruško je rekao: "Samo postojanje države poput Rusije prepoznaju kao ozbiljnu pretnju za alijansu. Ovo je veoma ozbiljan zaokret.”
Čini se da sve ukazuje na "novu normalnost“ u odnosima Rusije i NATO. Naravno, postavljaju se pitanja: kako se to dogodilo? Šta će Brisel uraditi u praksi, a kako će reagovati Moskva? Može li strateška konfrontacija u informacionom polju i gomilanje sredstava odvraćanja na obe strane eskalirati u otvoreni sukob?
Međutim, ako pogledate dublje, osnovni odgovori nisu tako strašni kao što se čini. U stvari, da bismo pravilno protumačili ovu "novu normalu“ u odnosima Rusije i NATO-a, oni moraju biti analizirani iz hronološke perspektive.
Od Hladnog do rata u Ukrajini
Gledajući na period od raspada SSSR-a i završetka Hladnog rata,ruska ofanziva u Ukrajini je zaista scenario bez presedana za evropsku bezbednost. Naravno, novi strateški dokument NATO-a se razlikuje od prethodnih epizoda u seriji. Koncept iz 1991. godine konstatovao je smanjenje bezbednosne pretnje usled promene ravnoteže snaga u Evropi, ali je takođe ukazao na potrebu da se uzme u obzir nasleđe vojnog potencijala Sovjetskog Saveza.
Izdanje iz 1999. okarakterisalo je Rusiju, Ukrajinu i Republiku Moldaviju kao partnere za dijalog. Rat iz 2010. godine konačno je pridao strateški značaj odnosima sa Rusijom i bio je usmeren na njihovo produbljivanje po pitanjima od zajedničkog interesa. Shodno tome, ako uporedimo dokument iz 2022. sa njegovim neposrednim prethodnikom, "nova normalnost“ je zaista nova.
Međutim, prošlo je 12 godina od usvajanja prethodnog koncepta, tokom kojih se NATO suočavao sa unutrašnjim krizama i neuspesima u ostvarivanju svojih ciljeva, a Rusija je prešla na aktivniju spoljnu politiku. Današnji vrhunac konfrontacije između Moskve i Brisela sumira događaje iz ovog perioda.
Ruske pritužbe na NATO već su počele da se gomilaju od sukoba na Balkanu 1990-ih, a primetno su eskalirali nakon samita u Bukureštu 2008. godine, kada je Ukrajini i Gruziji obećano članstvo u bloku. Ova kritika je i dalje prisutna, iako implicitno, tokom operacije NATO-a u Libiji, kao iu sirijskom sukobu.
Samiti NATO-a koji su održani u Velsu i Varšavi 2014. i 2016. nakon prve ukrajinske krize, zauzvrat su formalizovali početak pokušaja "kako se obezbediti“ od Rusije. U tom kontekstu, strane su zapravo napustile dijalog i obustavile rad Saveta Rusija-NATO na inicijativu Brisela.
Uprkos pokušajima da se oživi format i čak da se koristi početkom 2022. za razgovor o ruskim predlozima za garancije bezbednosti, postalo je jasno da su funkcionalnost i efikasnost Saveta svedene na nulu. U jesen 2021. godine, Stalna misija Rusije pri NATO-u, Informacioni biro i Vojna misija za vezu u Moskvi takođe su obustavili svoj rad. U nedostatku ovih kanala komunikacije i, u stvari, bilo kakve stvarne svrhe za njih, ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov jezgrovito je okarakterisao odnose Moskve sa Briselom kao "nepostojeće“.
Ponovo vraćanje Hladnog rata
Današnja realnost olakšava obema stranama da shvate logiku svog protivnika, kao i njihovo ponašanje u budućnosti, u određenoj meri. U trenutnoj situaciji, odluke koje je najavio NATO potvrđuju povratak bloka u režim hladnog rata.
Njeno rukovodstvo je ovaj potez signaliziralo najavom raspoređivanja dodatnih trupa na Istoku i spremnosti da nastavi da pruža vojnu pomoć Ukrajini, kao i povećanjem učestalosti i intenziteta vojnih vežbi i ubrzanjem modernizacije svog vojno-industrijskog kompleksa. Očigledno je da će se blok fokusirati na utvrđivanje svojih istočnih i južnih granica kako bi obuzdao Rusiju.
Ako Finska i Švedska uspešno završe proces pristupanja, format koji NATO izabere da obezbedi svoje granice sa Rusijom, koji ostaje nepoznat, biće ključan u smislu reakcije Moskve. Ovde postoje dve grupe pitanja – vezano za konvencionalno i strateško naoružanje.
Što se tiče konvencionalnog naoružanja, ili američke snage ili multinacionalni bataljoni poput onih koji deluju u Poljskoj i baltičkim državama mogu biti raspoređeni da podrže nacionalne trupe Švedske i Finske. Verovatnoća druge opcije je veća pošto su se protiv prve izjasnili i sami lideri nordijskih zemalja.
U tom slučaju će od ruske strane biti potrebni značajni napori za raspoređivanje dodatnih snaga i opreme duž njene granice sa Finskom, kao i za modernizaciju svoje vojne infrastrukture u susednim oblastima Karelije i Murmanska. U Baltičkom moru, koegzistencija ruske i NATO flote bila bi problematična (pošto bi sve države koje imaju pristup uskoro mogle postati članice alijanse) i zahtevalo bi ažuriranje, izgradnju poverenja i mere za sprečavanje incidenata.
Stručna zajednica takođe raspravlja o izgledima za raspoređivanje raketa srednjeg i kratkog dometa, kao i nuklearnog oružja i protivraketnih odbrambenih sistema na novom krilu NATO-a. To bi već zahtevalo preuređenje ruskog strateškog naoružanja i dodalo novu dimenziju pitanju militarizacije Arktika, stvarajući značajan izazov za stratešku bezbednost Moskve.
Ipak, bio bi veoma rizičan korak bloka da namerno podstiče dalju eskalaciju u odnosima sa Rusijom, pa su vlade nordijskih zemalja do sada odbacivale verovatnoću takvog scenarija.
Prema izjavama ruskog Ministarstva spoljnih poslova, sve korake koje preduzme NATO ruska vojska će detaljno analizirati, što znači da je lopta sada u ruskom dvorištu. Ali, na ovaj ili onaj način, sa praktične tačke gledišta, događaji koji se trenutno dešavaju pokazuju da je "nova normalnost“ u odnosima Rusije i NATO-a zapravo veoma stara... ona koja je izdržala test vremena u prošloj eri.
Hoće li biti svetskog rata?
Ali postoje i potencijalno dobre vesti. Uprkos ozbiljnosti koraka koje je blok preduzeo, s obzirom na istorijsku analizu, novi odnosi koji će činiti osnovu odnosa Rusije i NATO-a u doglednoj budućnosti neće biti iznenađenje za ruske vojne i političke elite , tako da neće zahtevati nikakvu suštinsku promenu u razmišljanju Moskve.
Kada dijalog sa političkih i diplomatskih arena pređe na vojnu oblast, često postaje konkretniji i pragmatičniji. Važna tačka u saopštenju sa samita u Madridu je očuvanje Osnivačkog akta o odnosima Rusije i NATO iz 1997. godine, uprkos činjenici da je Rusija prethodnog dana optužena za njegovo kršenje. To ukazuje da strane nisu spremne da potpuno odustanu od bezbednosnih garancija i uđu u otvoreni sukob. Istu ideju je izneo i generalni sekretar NATO-a Stoltenberg.
Dok su borbe u Ukrajini u aktivnoj fazi, strane će ostati nejasne, određujući koje mere moraju biti preduzete da bi adekvatno obezbedile svoje granice bez otvorenog dovođenja u pitanje bezbednosti svojih protivnika. Čim se neprijateljstva okončaju i pojavi se postkonfliktni model, kada se nove trupe pojave na ruskim granicama i postanu jasni detalji o pristupanju Finske i Švedske, dalji dijalog će neizbežno biti posvećen pronalaženju načina za deeskalaciju, jer je vrhunac u tenzije uvek prati pad.
Postoji još jedan razlog zašto NATO-u nije od koristi da se upusti u otvoreni sukob sa Moskvom ili da koncentriše sve svoje resurse na granici sa Rusijom. Kao što je potvrđeno odlukama donetim tokom samita u Madridu, velika konfrontacija budućnosti uopšte neće biti koncentrisana u Evropi, već u azijsko-pacifičkom regionu.
(MONDO)