Analitičar Ivan Zuenko je naveo u svom tekstu da je potrebna procena prirode i posledice rata u Ukrajini i da se one ne mogu posmatrati izolovano od istorijskog konteksta.
Da nije bilo aktivnog zbližavanja Moskve i Pekinga tokom proteklih decenija i da Rusija nije imala azijsku alternativu evropskim tržištima nafte i gasa, ne bi mogla da napadne Ukrajinu. Da li to znači da je Kina glavni dobitnik evropske krize i da se situacija razvija po planovima Pekinga?
Postoje različiti načini da se proceni priroda i posledice događaja koji su počeli u februaru. Ali ono što je jasno jeste da se oni ne mogu posmatrati izolovano od istorijskog konteksta, koji bi trebalo da obuhvati najmanje poslednjih osam godina, počevši od rušenja vlade Viktora Janukoviča u Ukrajini koju podržava Zapad, piše viši istraživač na Institutu za međunarodne studije i vanredni profesor Odeljenja za orijentalistiku Ivan Zuenko za RT.
Ili još bolje, ceo period postbipolarnog svetskog poretka otkako je SSSR došao do kraja 1991. godine. Niti to treba svesti na odnos Moskve i Kijeva.
Situacija u Ukrajini je posledica činjenice da od kraja Hladnog rata zemlje evroatlantskog bloka nisu bile voljne da stvore sveobuhvatan bezbednosni sistem u Evropi koji uključuje i Rusiju. Trenutni sukob i njegovi ekonomski aspekti uključuju većinu sveta. Štaviše, u situaciji u kojoj taktika "totalnog otkazivanja” i prekid ekonomskih i humanitarnih veza predstavljaju glavnu polugu protiv Rusije, kineski faktor se pokazao ključnim.
Da Kina nije zauzela blagonaklonu neutralnost prema ruskoj vojnoj operaciji, da nije nastavila da kupuje rusku robu i time obezbedila pouzdano strateško pozadinu, nastavak ofanzive bio bi objektivno nemoguć.
Ali da li je Kina glavni korisnik evropske krize, kao što je postavljeno na početku? Za mene je odgovor jasno ne. Trenutni tok događaja nije bio po volji Pekinga ili u njegovim interesima. Sama Kina je ubeđena da su SAD praktično jedina strana koja trenutno može da dobije – Vašington smatra "zagovornikom rata“.
Spajanje "kolektivnog Zapada“ – zasnovano na imaginarnoj podeli na :"demokratija protiv autoritarizma“, "bitka između dobra i zla“ – šteti interesima Kine tako što ukida mogućnost normalizacije odnosa sa Sjedinjenim Državama, koje, za čisto ekonomskih razloga, bilo bi od koristi za Peking.
Takođe smanjuje manevarski prostor Kine u zapadnoj Evropi, koja je ključno tržište za njenu robu, bez obzira na nagli porast cena energije i hrane, koji su od suštinskog značaja za stabilan razvoj kineske privrede.
Komplikovana situacija
Sve u svemu, situacija za Kinu je komplikovana. Zemlja se spremala na to da će pre ili kasnije njene prirodne ambicije za ulogu svetskog lidera morati da budu potkrepljene mišićima. Ekonomski pritisak, uvođenje sankcija Kini i agresivna retorika zapadnih lidera u proteklih pet godina nisu ostavili Pekingu drugog izbora osim da se pripremi za budući rat – bez obzira da li je "hibridni" ili "rovovski".
Međutim, događaji su se odvijali prebrzo, a trenutno rukovodstvo još ne oseća spremnost da nastavi sa vrstom odlučne akcije koju je Moskva preduzela. Štaviše, Kina misli da je vreme na njenoj strani, a zadatak Pekinga sada je da zadrži neutralan stav što je duže moguće, jačajući svoje snage dok se nada da će oslabiti svoje konkurente.
To shvataju i evroatlantske prestonice i vrše geopolitički pritisak na Kinu. Teza o „nedeljivosti bezbednosti u evroatlantskom i indo-pacifičkom regionu“ već se pojavila u retorici, efektivno sugerišući stvaranje „globalnog NATO-a“.
U praksi, globalni NATO se pravi, a samit vojnog bloka vojnog bloka u Madridu krajem juna najbolji je dokaz za to. Po prvi put u istoriji NATO-a, pozvane su pacifičke države – Australija, Novi Zeland, Japan i Južna Koreja; akcije su intenzivirane za formiranje 'kvazi-saveza' kao što su KUAD (kvadrilateralni bezbednosni dijalog između SAD, Australije, Japana i Indije), AUKUS (trilateralni pakt između SAD, Britanije i Australije) i Partneri u Plavi Pacifik (PBP: AUKUS plus Japan i Novi Zeland). Za razliku od „klasičnog NATO-a“, koji je u Kini dugo bio percipiran kao ostatak Hladnog rata i unutarzapadnih sukoba, ovi savezi imaju nedvosmislenu antikinesku orijentaciju.
Na kraju, ukrajinska kriza može biti zapamćena kao sporedna predstava pre glavnog događaja.
(MONDO)
