Ruska agresija na Ukrajinu traje skoro godinu i po dana, i to bez bilo kakvih značajnih uspeha za Kremlj. Zapravo, ruski planeri nisu ostvarili ništa od planova iz februara prošle godine. Teritorije u Ukrajini koje su danas pod kontrolom proruskih snaga ili same ruske armije su u najvećem delu to bile još od 2014 i nelegalne aneksije Krima.
Vladimir Putin je najavljivao da će do kraja 2022. godine “veći deo Ukrajine biti pripojen Ruskoj Federaciji”, te da i “sami građani Ukrajine žele oslobađanje od uticaja zapadnih zemalja i vraćanje u rusku maticu”. Sredinom 2023, od svega ovoga, ruske snage su uspele da osvoje jedino Bahmut, inače grad bez ikakvog strateškog značaja.
Najbliži saradnici prvi napuštaju brod
Koliko Putin zapravo želi punu kontrolu nad ruskim političkim, obaveštajnim i u što većoj meri ekonomskim sistemom, verovatno najbolje pokazuje primer Dmitrija Rogozina. Više od dve decenije jedan od najbližih Putinovih saradnika, on je godinama učestvovao u praktično svim bitnim političkim dešavanjima i izboru kadrova.
Dmitrij Olegovič Rogozin je rođen 1963. godine u Moskvi, u porodici veoma istaknutih vojnih naučnika. Sredinom osamdesetih je završio studije novinarstva na Moskovskom državnom univerzitetu kao najbolji u klasi, a kao veoma istaknuti omladinac Komunističke partije, sledeće godine je stekao i diplomu iz Marksizma i ekonomije. Početkom devedesetih, Rogozin će postati i doktor nauka, odbranivši rad sa temom Filozofija i teorija ruskog učešća u ratovima. Ne treba posebno napominjati da je Rogozin u to vreme bio veliki idealista komunizma, te da je raspad SSSR-a (kao i sam Putin) doživeo kao pravu katastrofu. Sam Putin je u više intervjua takođe napominajo da je “raspad SSSR-a jedna od najvećih tragedija ruskog naroda”.
Početkom 2000-ih, Rogozin će zajedno sa Sergejem Glazijevim osnovati “Pokret ruskih građana i komuna”, kasnije preimenovan u “Kongres sveruskih zemalja”, čiji je glavni politički fokus bio podrška stanovnicima bivših Sovjetskih republika, koji su se izjašnjavali kao Rusi i govorili ruskim jezikom. Kasnije će ovaj Kongres postati “Partija Rodina” (rus. rodina – domovina, braća).
Sam Rogozin je nekoliko puta bio biran na različite pozicije u ruskoj Dumi, od kojih je najznačajnija Predsednik komiteta za spoljne poslove. Rogozin je od početka političke karijere podržavao sve odluke Putina, poput angažovanja ruskih trupa u ratu u Čečeniji. Godine 2002. Rogozin je bio imenovan za Specijalnog izaslanika predsednika Rusije za oblast Kaljiningrada, kao odgovor Kremlja na pristupanje Baltičkih zemalja NATO-u i Evropskoj uniji. Zanimljivo je da je Rogozin još 2008. godine, tada na funkciji Ruskog ambasadora pri NATO-u, tvrdio da je Ukrajina “de facto i dalje deo Rusije” te da “Ukrajina nema pravo na članstvo u EU ili NATO”. Ove izjave su tada nailazile na podsmeh evropskih zvaničnika, kao i tadašnjeg sekretara NATO-a Jaapa de Hoop Scheffera. Kasnije će se ispostaviti da ove ideje zapravo i nisu bile Rogozinove, već – Putinove.
Rogozin je bio poznat i kao jedan od najvatrenijih saveznika Putina, a vrlo često je u ruskim medijima napadao opozicione političare i aktiviste nevladinih organizacija, nazivajući ih “stranim agentima”. Zbog ovoga, Putin ga je 2011. “nagradio” pozicijom Potpredsednika ruske Vlade za odbranu i svemirsku industriju. Nakon nelegalnog referenduma na Krimu 2014. godine, Rogozin je bio prvi na listi ruskih zvaničnika kojima su uvedene sankcije EU i SAD.
Nakon početka ruske agresije na Ukrajinu, Rogozin se “proslavio” i svojim aktivnostima na društvenim mrežama, naročito na Twitteru. On je tako bio napisao da će “američki astronauti od sada koristiti praćku da stignu do stanice ISS u orbiti” te da “Rusija ima nekoliko načina da obori ISS u okean ako to želi”. Ovakve izjave su naišle na nepodeljene osude na zapadu, budući da je u to vreme Rogozin bio direktor ruske svemirske agencije Roscosmos. Ovo je kulminiralo u februaru prošle godine, kada je Rogozin pretio da će “ostaviti američkog astronauta Marka Vandea na ISS-u, te odvojiti ruski module sa međunarodne stanice”. Ovaj potez Rogozina je razbesneo Belu Kuću, a administrator agencije NASA Bill Nelson je bio izjavio da je “situacija rešena na najvišem nivou”.
Samo nedelju dana kasnije, Rogozin je smenjen sa mesta šefa Roscsomosa, kao i svih drugih državnih funkcija. Od tada on nije dobio nikakav drugi “državni posao”, iako je portparol Kremlja Dmitrij Peskov više puta izjavio “da će Rogozin dobiti novu funkciju u najkraćem mogućem roku”. Jasno je da iza ovakve odluke ne može stajati niko drugi do sam Putin, koji je verovatno procenio da je Rogozin “prešao liniju” u ruskom sukobu sa Zapadom. Početkom decembra prošle godine, Rogozin je ranjen u Ukrajini zajedno sa liderom međunarodno nepriznate “Donjecke Republike” Vitalijem Kotšenkom. “Neko iz Moskve je odao naš položaj Kijevu”, napisao je tada Rogozin na ruskim društvenim mrežama.
Bivši i budući prijatelji
Rogozin je inače godinama bio povezivan i sa paravojnom formacijom “Carevi Vukovi”, koja se zalagala za otcepljenje delova Ukrajine još kasnih devedesetih. Za jednog od njenih osnivača se smatra i Semion Mogilevič, Ukrajinac ruske nacionalnosti, koga američke i evropske obaveštajne službe nazivaju “jednim od kumova rusko-ukrajinske mafije”. Američki FBI navodi da je “Mogilevič, zahvaljujući vezama sa Kremljom, tokom godinama dobijao izuzetno unosne poslove vredne milijarde dolara”.
“Sa izuzetno širokom mrežom saradnika i političkim vezama na najvišem nivou, njegove kompanije i poslovi imaju domet širom sveta”, navodi se u izveštaju FBI.
Američke diplomate su početkom 2015. otkrile da Mogilevič ima udela u nekoliko energetskih kompanija, koje su se u to vreme bavile preprodajom ruske nafte i gasa preko Ukrajine. Svakako da ovakve “poslovne kombinacije” na najvišem nivou nisu moguće bez podrške iz Kremlja, a verovatno i od strane samog Putina. Aleksandar Litvinenko, nekadašnji visoko rangirani pripadnik FSB, koji je devedesetih prebegao na Zapad, tvrdio je da su Putin i Mogilevič “dobri prijatelji” još od formiranja same službe FSB, i Putinove pozicije kao njenog šefa od 1998. Nedugo nakon ove izjave Litvinenka u septembru 2006, on je iznenada preminuo u Londonu od posledica trovanja.
Kasnija istraga britanskih vlasti otkrila je da je Litvinenko otrovan visokom dozom radioaktivnog materijala “Polonijum-210”. Godine 2021. Evropski sud za ljudska prava doneo je odluku u kojoj se navodi da su “Ruska država i njene službe odgovorne za smrt Litvinenka”. Američko Ministarstvo pravde je godinama vodilo istragu o Mogileviču, te njegovim saradnicima među ukrajinskim i ruskim političarima.
Mogilevič je 2009. godine sa 494. mesta na listi osoba koje traže SAD dospeo u “prvih deset”, i za njim je i danas na snazi crvena poternica FBI. Takođe, američki federalni “Program za borbu protiv međunarodnog kriminala” nudi čak pet miliona dolara za bilo kakvu informaciju koja bi dovela do hapšenja i isporučivanja Mogileviča.
(MONDO)