Svuda pođi, kući dođi. Malo Kina, malo Zvezda, malo Južna Koreja, malo Kazahstan, ali kod Zorana Rendulića sve se na kraju svede na Rad i Čukarički.
"U Radu sam počeo kao klinac, u Čuki proveo najlepša četiri meseca u karijeri. Zahvaljujući sjajnom odnosu sa bivšim trenerom Milojevićem, mogao sam i da treniram na Brdu dok je u Kini bila pauza u šampionatu. Od prvog dana sam se osećao kao kod kuće i drago mi je što se pred kraj karijere ponovo vraćam tamo gde mi je najlepše".
Čukarički je oformio ekipu kadru da se bori za vrh tabele i izlazak na evropsku scenu:
"U odnosu na moj prethodni boravak u klubu, sada ima mnogo više mladih igrača koji će u bliskoj budućnosti sigurno otići u ozbiljne evropske klubove. Čuka je po organizaciji i stepenu profesionalizma odmah iza Zvezde i Partizana. Nadam se da će vrlo brzo biti u najužoj konkurenciji za titulu ili bar u situaciji da razdvoji 'večite' na tabeli. Kao veliki zvezdaš, voleo bih da već ove sezone Zvezda uzme titulu, a mi kao drugi izborimo plasman na međunarodnu scenu. Ovaj tim Čukaričkog ima kvalitet za grupnu fazu Lige Evrope".
Sa Zvezdom se radovao šampionskoj tituli, ali i tugovao zbog krahova protiv Kairata i Sasuola:
"Potrebno je vreme da sve dođe na svoje mesto. Uprkos povredama, uživao sam na 'Marakani' i stekao prijatelje za ceo život. Dva dana u Zvezdi vrede više od dve godine u bilo kojoj drugoj sredini. Sutra kada završim karijeru i posvetim se trenerskom poslu, značiće mi podatak da sam bio član našeg najvećeg kluba".
Gol protiv lučanske Mladosti nije jedina uspomena koju Rendulić nosi iz Ljutice Bogdana:
"Krivo mi je što nisam iskoristio bar jednu od brojnih šansi na 'Marakani' pa da se radujem i golu na našem stadionu. Moj najupečatljiviji momenat je vezan za revanš utakmicu protiv Ludogoreca. Od ranog jutra se osećala luda euforija. Naježio sam se kada sam pogledao kroz prozor iz karantina i video navijače kako leže po travi oko stadiona. Isto tako kada smo izašli na zagrevanje. Sve se treslo i pomislio sam da bih mogao tri utakmice da odigram bez prekida i da se ne umorim.
Neopisivo!".
Još da Kanga nije napravio glupost u poluvremenu...
"Iskreno, meni je taj detalj promakao. Među prvima sam ušao u tunel i nisam ni primetio da mu je sudija pokazao crveni karton. Ubeđen sam da bismo prošli, da Ludogorec nije imao igrača više. Jesu bili uigraniji, kvalitetniji, brži, iskusniji... Ali, imali smo 2:2 na strani, vođstvo na domaćem terenu i sve je išlo na našu vodenicu. Kangino isključenje je bio prelomni trenutak utakmice, uz naše neiskustvo u produžecima. Zvuči kontradiktorno, ali navijači Zvezde koliko god mogu da pomognu, isto tako mogu i da odmognu. Mi dole na terenu ne donosimo iste odluke kada igramo pred 60.000 ili pred 600 gledalaca".
Ove sezone Zvezda igra odlično, bez obzira na ambijent i broj ljudi na tribinama?
"Poznavajući rad Vladana Milojevića, nisam iznenađen. Doveli su domaće igrače jakog karaktera koji vole Zvezdu i to je dobitna formula. Uz kvalitetan stručni rad, stvorila se i hemija u ekipi. Mislim da je i Milojeviću išlo na ruku što je na mala vrata stigao u Zvezdu. To ga je oslobodilo pritiska i omogućilo mu da na miru pripremi evropski bljesak".
Igrao je u Francuskoj i Južnoj Koreji, ali mu je, za divno čudo, najlepše bilo u Kini:
"Skoro dve i po godine bez najmanje povrede, nisam propustio nijedan trening. Posle me sve stiglo u Zvezdi, jer priroda tako nalaže. Bio sam kapiten, uživao na terenu, izlazili su mi u susret za sve što sam hteo. Tamo sam ostavio najdublji trag i po minutaži i po broju golova. Prve sezone sam bio među najboljim strelcima u ekipi".
Trofejna riznica mu je sasvim solidno popunjena. Kup Južne Koreje sa Pohang Stilersom, Kup Srbije sa Čukom i titula sa Zvezdom...
"Rekao sam Galetu (predsednik Čukaričkog Dragan Obradović, prim.aut): 'Verovatno je do mene, dovedi me da opet osvojimo trofej'. Titula sa Zvezdom i ono slavlje posle meča sa Radničkim nemaju cenu. Može da se obiđe ceo svet, da se zaradi brdo para, ali ti trenuci ostaju za sva vremena".
Mančester siti je letos izdvojio 178 miliona za golmana i tri beka, a ove zime dodatnih 65 miliona za štopera Bilbaa Laportu. Liverpul je oborio sve rekorde sa Virdžilom Van Dajkom. Konačno su i defanzivci na ceni:
"Danas štoper mora da bude brz, jak i da zna mnogo fudbala. Treneri traže igru iz zadnje linije i zato im trebaju defanzivci koji su jaki na lopti. Kada se kupuju igrači vodi se računa o svakoj sitnici. Sećam se kada je Liverpul dolazio po Gruju, puštali su mu snimke njegovih utakmica iz pionirskog i kadetskog uzrasta. Bili smo šokirani. Ozbiljni klubovi dugo razmišljaju pre nego što odreše kesu".
Nisu ni srpski štoperi za bacanje. Jagoš Vuković je debitovao golom za Veronu, Nikola Maksimović potražio sreću u Moskvi, Subotić potpisao za Sent Etjen, Veljković standardan u Verderu...
"Meni se najviše dopada Nastasić. Deluje da nije ekstra klasa, ali uvek dobro postavljen i miran na lopti. Sa Banetom sam igrao u mladoj reprezentaciji Srbije. Više mi se sviđao kao bočni, sada sve hvata na iskustvo. U Čuki sam odlično funkcionisao u tandemu sa Ostojićem koji ima sve karakteristike modernog centralnog beka. Drago mi je što Le Talek ima sjajnu sezonu iza sebe, stalno sam mu govorio da nema šta da traži u veznom redu jer je štoperska pozicija kao stvorena za njega. Vujadina Savića nisam poznavao i prijatno me je iznenadio. Tu mnogo zavisi od taktike, kod Miloja su odbrambeni igrači uvek dolazili do izražaja i pravili iskorak u karijeri".
Prepoznaj, odoli, prijavi! Rendulić je jedan od igrača koji u čuvenom spotu Sindikata "Nezavisnost" šalje poruku svojim kolegama da ne nameštaju utakmice.
"Svakako da Superliga Srbije može da bude još regularnija. Lično, nikada nisam imao problem sa sudijama. Smatram da su i oni od krvi i mesa i mogu da pogreše. U poslednje vreme mnogo se diskutuje o spornim detaljima i često se pominje Radnički iz Niša. Ne obraćam pažnju, kladionica me ne zanima. Mažić je najbolji primer da u Srbiji može vrhunski da se deli pravda. Samo da je više Mažića".
Trenutno uživa na suncu pored mora u Limasolu, ali bi kao neko ko se rodio u Sarajevu u godini zimskih Olimpijskih igara morao da se snalazi i na snegu:
"Rano sam počeo da skijam, ali posle operacije kolena u 20. godini nikada više nisam stao na skije. Čak ni mali fudbal ne igram punih 13 godina. Skoro mi je mama rekla da sam te godine bio najteža beba u sarajevskom porodilištu. Vežu me prelepe uspomene za Sarajevo. Tata je bio vojno lice i radio je kao obezbeđenje na toj Olimpijadi. Rat nas je oterao za Beograd i žao mi je što nisam sačuvao nijednog Vučka. Roditelji mi stalno govore kakvim je šarmom Sarajevo nekada odisalo. Grad je imao dušu, ljudi su se družili, smejali, zabavljali... Sada više nije tako i na nama mlađima je da to vratimo na staro. Ostala mi je vikendica na Romaniji i povremeno odem da se odmorim. Nema TV-a, nema interneta i par dana je dovoljno da se totalno resetuješ i razbistriš glavu".
Reset, pa u nove pobede. I to tamo gde se oseća kao kod svoje kuće.
Tako je najlepše.
...
Nebojša PETROVIĆ
