On govori srcem i nema predrasude. Iskren je do srži i svaka mu misao ima neki smisao. Tih, miran, odmeren. Nekako, van svih šablona našeg galimatijasa. Ne psuje sudije, ne vređa kolege, govori biranim rečima o ljutom rivalu, izbegava publicitet, poštuje institucije. Čak i kad mu dođe "žuta minuta", odmahne rukom, okrene se i ode. Jer što kaže Dučić, ne može čovek da izgovori mudrosti, koliko može da prećuti ludosti.
"Nisam od onih koji će da ’izmere’ pre konferencije, kažem ono što mislim. Tako postupam i u životu. Uvek morate da pokažete poštovanje prema protivniku, ako očekujete da i on vas poštuje. U slučaju da vam on pokaže nepoštovanje, reciprocitet nije rešenje jer se u tom slučaju spuštate na njegov nivo. Imam svoja načela i od njih ne odstupam. Da li to nekome izgleda normalno ili nenormalno, ostavljam drugima da sude".
Dobrodošli u Azbuku Zorana Bate Mirkovića, jednog od retkih normalnih likova na srpskoj fudbalskoj sceni.
...
A kao Atalanta
"Otišao sam da se izmerim sa najjačima. Serija A je u to vreme bila ’najlepši šampionat na svetu’. Imali smo onaj nesrećni embargo od ’92 do ’95 i prelazak u Bergamo je bio veliki izazov u karijeri. Prve sezone odlično 10. mesto, ali smo već u drugoj ispali iz lige zajedno sa Brešom, Lećeom i Napolijem. Atalanta je u tom periodu tako funkcionisala, jedna sjajna sezona, pa prodaja najboljih igrača i onda surova borba za opstanak. Danas je to stabilan i finansijski moćan klub, ali se i dalje drže svoje politike. Imaju najbolju školu u zemlji iz koje svake godine proizvedu nekoliko supertalentovanih fudbalera. Veže me mnogo lepih uspomena za Atalantu. Nažalost, momak koji mi se prvi našao pri ruci i pomogao mi da se uklopim u novu sredinu, nije više među živima. Reč je o Federiku Pizaniju, poginuo je zajedno sa svojom verenicom u saobraćajnoj nesreći ’96 kada je imao svega 21 godinu. Bio je to veliki gubitak za Atalantu, njegovu porodicu, nas njegove prijatelje i ceo italijanski fudbal. Kiko je posedovao ogroman talenat i mnogo je obećavao. Bila je to odlična generacija u kojoj su odskočili Lentini, Inzagi i Morfeo i odmah po završetku sezone otišli dalje. Điđi se vratio u Milan na šest mesci pa produžio u Torino, Pipo je otišao u Juve, a Domeniko u Fiorentinu. Sećam se i Davide Pinata koji je protiv Barija odbranio dva penala Danijelu Andersonu, pa Masima Karere koji je pre dve godine osvojio Premijer ligu Rusije sa Spartakom iz Moskve...".
B kao Bombardovanje
"Bili smo na Paliću, trenirali i osluškivali informacije. Veče pred utakmicu, čuo sam se sa Igorom Tudorom, inače sjajnim momkom i mojim velikim prijateljem. Pita me ’gde si’, ja kažem ’evo u karantinu, spremamo se za utakmicu’. On u čudu, kaže: ’Kakva, dragi utakmica, mi smo već svojim kućama, sutra počinje bombardovanje’. Tako sam ja od Igora ekskluzivno saznao da nema ništa od velikog meča. Svi su se razišli, ja sam ostao još desetak dana u Beogradu i sve vreme bio u kontaktu sa ljudima iz Juventusa. Nisam hteo da napustim zemlju bez svoje majke i bratovih klinaca. Stariji Filip je tada imao tri i po godine, a mala Mila 11 meseci. Tek kad su oni dobili papire, krenuli smo kolimo do Budimpešte, pa letom preko Frankfurta stigli nekako do Torina. Samo tri dana uoči polufinala Lige šampiona protiv Mančester junajteda. Čitavih 16 sati pravog putešestvija".
V kao Vermez
"Poklopilo se da preuzme prvi tim Partizana baš u trenutku kad sam se ja vratio iz Turske. Čak smo i pre toga sarađivali par meseci u Teleoptiku. U to vreme izuzetno perspektivan i ambiciozan trener, pratio je savremene tokove i ne čudi me da smo napravili uspeh u Ligi UEFA. Nikada neću zaboraviti onaj mraz u Dnjepropetrovsku. Odolevali smo sa 10 igrača i jedva čekali kraj utakmice. A onda je Mire Radović zategao nogu i podigao temperaturu. Nikome od nas, od tog trenutka, više nije bilo hladno".
G kao Gordan Petrić
"Veliki prijatelj. Kum. Brat. Čovek koji je maltene deo moje porodice. Neko na koga u svakom momentu mogu da se oslonim, kao i on na mene. Mnogo više od saradnika u stručnom štabu".
D kao Dejan Savićević
"Najpre protivnik na terenu, posle saigrač u reprezentaciji, na kraju i selektor u nacionalnom timu. Ostali smo prijatelji, Dejo je na prvom mestu veliki čovek. O igračkim kvalitetima, suvišno je trošiti reči. Dovoljna je ona jedna italijanska - ’Il Genio’. Fudbal u malom prstu, fizički jak, tehnički perfektan, brz, pun ideja... Niste ni svesni koliko ga je bilo teško čuvati na terenu. Daleko od toga da sam molio trenere da me poštede tog nezahvalnog zadatka. Uvek sam bio vojnik, šta šef naredi, ja ispunim. Ispostavilo se da je meč u Bakuu bio poslednji u reprezentaciji i za mene i za njega. Svi imamo svoj vek. Procenio sam u tom momentu da je kucnuo čas. Ako ja kao igrač izgubim od jednog Azerbejdžana, verovatno i ne zaslužujem više da budem deo državnog tima. Tako sam se i 2006. povukao iz Partizana. Poštenije je i prema sebi i prema drugima kada sam proceniš da je došao kraj. Dejo je u Bakuu pre kraja ustao sa klupe i otišao u svlačionicu. Mi taj detalj nismo primetili zbog dinamike utakmice, ali mogu da ga razumem. To je ljudska reakcija čoveka kome je stalo do nečega".
Đ kao Đukić
"Nisam od onih koji seku u korenu i počinju od nule. Trudim se da maksimalno iskoristim pozitivne stvari koje je ostavio moj prethodnik na klupi. A Đuka je iskusan trener koji odlično radi svoj posao. Svi imamo svoje ideje i vlastite rezone, što ne znači da treba a priori da odbacujemo tuđe. Bili smo najpre saigrači u Radu, posle smo sarađivali u Fudbalskom savezu kada je on vodio mladu reprezentaciju a ja obavljao funkciju direktora i prošle sezone ova primopredaja dužnosti u Partizanu. Sve najbolje o Miroslavu Đukiću".
E kao Emilijano Mondoniko
"Legendarni ’Mondo’. Najskromnija, najsimpatičnija i najšarmantnija ličnost italijanskog fudbala. Izuzetan čovek, pun životnog iskustva, prototip klasičnog italijanskog stručnjaka, prepoznatljiv po onim svojim brkovima. Nažalost i on nas je napustio početkom prošle godine. Dugo je bolovao i nije izdržao. Ostao je u analima kao trener koji je sa Torinom dogurao do finala Kupa UEFA, eliminisavši Real Madrid u polufinalu. Nije osvojio trofej samo zbog gola u gostima u dve utakmice sa Ajaksom. Obeležio je jednu eru u Italiji i za mene je velika privilegija što sam ga imao za trenera te dve godine u Atalanti".
Ž kao Žal
"I to iz više razloga. Pre svega, žal za Ligom šampiona sa Partizanom 2005. godine. Promašiš 15 'mrtvih' šansi u dva meča i ispadneš na onako surov način od rivala koji ti ni u jednom elementu igre nije dorastao. Ta Artmedija je najteži trenutak u mojoj karijeri, eto i dan danas mi se mota po glavi i ne da mi mira. Čak smo i u penal-ruletu imali šut za pobedu. Počelo je mojim promašajem u drugoj seriji. Nije to bio prvi put da sam se uhvatio za penal. Jedini gol tokom prvog mandata u Partizanu dao sam protiv Vojvodine upravo sa bele tačke. Nisam se ja ni gurao da šutiram protiv Slovaka, Vermez je išao u krug i tražio dobrovoljce, falio je jedan i podigao sam ruku. Nikada nisam bežao od odgovornosti. Zatim, žal za plasmanom u finale Lige šampiona sa Juventusom. Dosta čudna sezona, dva kola pre kraja grupne faze nismo imali nijednu pobedu, prošli smo dalje sa čak pet remija i dogurali do polufinala. Imali smo pozitivan rezultat u Mančesteru i 2:0 posle 11 minuta igre u Torinu. Neverovatno je kako smo ispali. I na kraju, ’Žal’ je moja omiljena pesma Šabana Šaulića".
Z kao Zidan
"Najmarkantnija fudbalska ličnost u mom životu. Izuzetan čovek, fantastičan igrač, jedan od najboljih svih vremena. Hajde konačno da razbijemo i taj mit kako mi je tri puta proturio kroz noge i kako je Lipi zbog toga prekinuo trening. To su gluposti. Pa ja sam i stigao u Juve jer sam na prethodne tri utakmice ’pohapsio’ Del Pjera i Zidana. Istina je sasvim drugačija. Kod Lipija je uvek prštalo na treningu, potpuno istim intezitetom kao na utakmici. Tog leta smo stigli Tudor, Blanšar i ja, svi željni dokazivanja i normalno je da od starta krenemo silovito. Posle nekoliko oštrih startova, Montero je zaustavio trening i rekao ’alo momci, slobodno cepajte koliko hoćete, ali Zi-Zua ne dirajte. Ako njega povredimo, ugasili smo ove sezone’. Eto, to je prava priča. Sve drugo je do pola tačno, a od pola onako kako je tvorac mita zamislio i kako mu se više dopadalo".
I kao Inzagi
"Zakačili smo jednu sezonu zajedno u Atalanti kada je sa 24 gola bio prvi strelac Serije A. Otišao je godinu dana pre mene u Juve i nastavio da rešeta mreže. Pakleni špic, ispred sebe vidi samo golmana i ništa drugo. Kada se nađe u šansi, maksimalna doza egoizma. Interesuje ga isključivo gol i samo on da ga da. Zato se i vrteo između 20 i 40 golova po sezoni, što je fantastična statistika za najjaču ligu na svetu. Ceo život na ivici ofsajda, da je u njegovo vreme bilo video-tehnologije, utakmica bi trajala od jutra do mraka. Njega baš dugo nisam video, želim mu da sa Bolonjom što pre izađe iz krize i da napravi veliku trenersku karijeru. Sa drugima se čujem, povremeno se i viđamo jer nastupam za veterane Juventusa i imamo okupljanja po svim kontinentima. Zi-Zua sam baš tim povodom sreo pre izvesnog vremena, igrali su veterani Real Madrida i Juventusa na Bernabeuu. Još je onako šlank, u punoj formi, mogao bi bez problema da i dalje pleše po terenu. Ja? Ma kakvi. Ja više ne mogu nikud".
J kao Jarni
"Kajem se, kako se ne bih kajao. Ostavio sam drugove na cedilu u utakmici koja je za sve nas, za celu zemlju, za ceo naš narod bila više od igre. Nisam se nikada posle Maksimira sreo sa njim. Ni na terenu ni van njega. Sećam se i one prve utakmice na 'Marakani' kada je nestalo struje. Nije bilo prijatno ni njima ni nama. Ogromna tenzija, black-out, a nemate pojma o čemu se radi. Grupisali smo se dole sa njima na terenu i svi zajedno otišli kroz tunel u svlačionicu".
K kao Konte
"Moj kapiten obe godine u Juventusu. Izvanredan vezni igrač, onaj pravi klupski, što bi Italijani rekli odan do maksimuma. Već tada je pokazivao skonost ka trenerskom poslu. Mislim da ti centralni vezni fudbaleri najbolje vide i prepoznaju fudbal. Danas je jedan od najcenjenijih stručnjaka na svetu. Pored Kontea, veoma cenim i Mauricija Sarija jer njegove ekipe zaista igraju fudbal. Volim kad trener zahteva od svojih igrača da po svaku cenu diktiraju ritam i budu gospodari na terenu. Da ne zaboravim Zidana. Smešno mi je kad neko osporava njegove trenerske kvalitete, a on kao početnik osvojio tri Lige šampiona i upisao svoje ime u istoriju fudbala".
L kao Lipi
"Imao sam u dva navrata ponudu Fiorentine, ali je poziv Juventusa raspršio sve dileme oko toga gde ću nastaviti posle Atalante. Presudile su sjajne role u međusobnim duelima kada mi je Mondoniko poverio striktne markacije njihovih najboljih igrača. Velika je čast kada stručnjak Lipijevog kalibra insistira na vašem dolasku u njegov tim. Sticajem okolnosti, on je posle poraza od Parme podneo ostavku i ustupio mesto Karlu Anćelotiju. Tu prvu sezonu završili smo tek na sedmom mestu, na šta se nadovezao poraz od Udinezea u baražu za Kup UEFA. Utehu smo našli u Ligi šampiona, osvojili smo grupu u konkurenciji Galatasaraja, Rozenborga i Bolbaoa i preko Olimpijakosa izborili polufinalne mečeve sa Junajtedom. Zanimljivo da sam na Anćelotijevom debiju postigao jedini gol u dresu Juventusa, istina uz pomoć defanzivca Pjaćence Manigetija, ali gol je gol. Do kraja te sezone, odigrao sam skoro sve utakmice, a u narednoj sve do petog ili šestog kola bio standardan u prvoj postavi. U novembru je došlo do povrede i posle sam u toj rotaciji nekako izgubio mesto i uglavnom bio vezan za klupu i tribine. Nastupao sam u Kupu Italije, ali je u sećanju ostala ona čuvena utakmica poslednjeg kola u Peruđi. To nije bila kaljuga, već bukvalno jezero na sred terena. Kolina je pustio da se igra, mi smo izgubili i Lacio je osvojio skudeto".
Lj kao Ljubiša Tumbaković
"Sve što važi za Gordana, važi i ta Tumbu. Moj fudbalski otac. Čovek od koga sam mnogo naučio, ne samo o fudbalu i o trenerskom poslu, već i o životu. Postoje stvari koje sam radio i koje mi je on oprostio, a koje ja danas nikada ne bih oprostio svojim pulenima u Partizanu. Recimo, te crvene kartone. Kada se sve sabere, možda mi je cela jedna sezona otišla na suspenzije zbog disciplinskih mera".
M kao Mlađa Mitrović
"Čudna je to priča, nesvakidašnja. Ja sam relativno kasno počeo da se bavim fudbalom, avgusta ’86, sa 15 godina. Upisao sam srednju školu i otišao na prvi trening Rada. Prvo me je sačekao Dragan Kokotović, ali su deda Mlađa Mitrović i čika Grba Radenović tvorci te čuvene generacije koja je ’91 osvojila omladinsko prvenstvo Jugoslavije, što se u tom periodu graničilo sa naučnom fantastikom. Najpre si morao da potučeš konkurenciju Partizana, Zvezde, Radničkog, Vojvodine u kvalitetnoj ligi Srbije, pa posle da prođeš filter sa Hajdukom, Veležom, Dinamom... Sve su to ekipe koje su u svojim omladinskim timovima imale po nekoliko prvotimaca. Primera radi, u finalu smo tukli Vojvodinu koja je imala Samardžića i još dvojicu standardnih članova seniorske ekipe. Nama je branio Cicović, igrali su Taševski, Glogovac, Krsmanović, Žmurić, Alilović, zatim Đole Petković iz Beograda koji je pre toga bio u Čuki, pa Aleksandar Pajić, možda i najveći talenat te generacije koji definitivno nije dao fudbalu onoliko koliko je mogao".
N kao Nepravda
"Ceo život doživljavam kao nadmetanje, ponekad sa samim sobom, mnogo češće sa nekim drugim. Živim ga punim plućima i imam svoje principe. Zato me i boli nepravda, strašno me pogađaju stvari koje nisu dobre i nisu normalne. Mada, u ovom svetu, veliko je pitanje šta je dobro i šta je normalno. Možda ja nisam dobar i normalan... ne znam".
Nj kao Njukasl
"Nisam igrao te utakmice koje su navijačima Partizana ostale u najlepšem sećanju, ali umalo da posle Juventusa završim na Sent Džejms Parku. Presudio je novac, ponuda Fenerbahčea je bila mnogo izdašnija, a ja sam u tom trenutku već imao 30 godina. Volim da kažem ’ako si odbrambeni igrač, prodaj se kad možeš, ako si napadač, prodaj se kad hoćeš’. Rukovodio sam se tom maksimom i potpisao za Fener. Shvatio sam da dostižem neki zenit u karijeri i da je mnogo bolja varijanta da odem u Tursku. Bilo bi zaista simptomatično da sam posle Partizana i Juventusa, obukao i crno-beli dres Njukasla".
O kao Old Traford
"Možda i moja najbolja utakmica u Juventusu. Vodili smo golom Kontea sve do 96. minuta, kada je Gigs izjednačio na 1:1. U revanšu je Pipo u prvih 11 minuta postigao dva gola i već smo videli sebe na Nou Kampu. Usledio je preokret u režiji Kina, Jorka i Kola, mogli su još tri komada da nam daju do kraja utakmice. Zasluženo su otišli dalje i onda u onoj neverovatnoj završnici protiv Bajerna slavili 2:1 i postali prvaci Evrope. Jako nezgodan trenutak, težak period za mene i ceo naš narod, poklopilo se to polufinale sa bombardovanjem od strane NATO alijanse. Specifičan osećaj, igrao sam nekako kao u transu tih 90 minuta, kao da vodim bitku za svoju zemlju, a ne za finale Lige šampiona. Imao sam potpuno razumevanje svih u klubu, od trenera Anćelotija do neponovljivih predsednika, braće Umberta i Đanija Anjelija. Kad god bi ušli u svlačionicu, obavezno su pitali da li je sve u redu, šta treba i ako treba kako mogu da pomognu. Verujte mi da to nije bilo iz kurtoazije, već zaista iskrena briga, onako u juventusovskom stilu".
P kao Partizan
"Suđeni smo jedno drugom. Stigao sam u Humsku ’93, vratio se 2004, pa ponovo 2008. kao funkcioner i sada po četvrti put kao šef stručnog štaba. Samo da smo živi i zdravi još mnogo godina, ko zna koliko puta će nam se još putevi ukrstiti. Dobro pamtim oba svoja gola u tom drugom ’mandatu’, protiv Železnika glavom i protiv Radničkog sa novog Beograda iz neke gužve, neko je kiksnuo na pet metara, hteo je da izbije, prešla mu je preko spoljne i završila u devedeset".
R kao Roditelji
"Milorad i Borka. Tata nas je napustio pre 21 godinu, danas bi svakako bio ponosan na mene. Mama, hvala bogu živa i zdrava, i dalje moj oslonac u životu. Hvala im do neba zbog načina na koji su me vaspitali i pokazali put kojim treba da idem. Brat Zvezdan i ja smo ponosni na svoje roditelje. Oni su najzaslužniji što danas za sebe mogu da kažem da sam uspeo u životu. I što je još važnije, da sam dobar čovek".
S kao Santrač
"Prvi koji mi je pružio šansu u A reprezentaciji. Tih 59 nastupa za našu zemlju su kruna moje karijere. Na stranu Partizan i Juventus, ali kada obučeš dres sa državnim grbom, osećaš neko posebno zadovoljstvo. Sama činjenica da si jedan od 11 najboljih, jedan od odabranih, čini te ponosnim. Sani je bio mnogo dobar čovek. Ne bih ulazio u to da li nas je ta njegova dobrota koštala boljeg rezultata na Svetskom prvenstvu. To je hipoteza, šta bi bilo da je bilo. Ako mene pitate, trener mora da bude dobar čovek. Ne treba da bude isključiv, arogantan, diktatorski nastrojen... To je sve kratkog daha. Ako idete na duže staze, morate da budete Čovek. Da, sa velikim Č. U bilo kojim vremenima i u bilo kojoj sferi života“.
T kao Tuluz
"Imali smo svoje šanse, ali i izuzetno jakog protivnika. Peđina prečka? Dešava se. Otišli smo uz mnogo pompe na to Svetsko prvenstvo, maltene sve ispod trećeg mesta smatralo se za propast sveta. Onako, kako samo mi znamo da budemo nerealni. Ali, da smo sanjali, sanjali smo. Davids nas je surovo kaznio u finišu utakmice i Holandija je otišla među osam. Nismo se kasnije u Juventusu podsećali tog detalja, Edgar nije čovek koji bi potencirao priču za koju zna da bi za mene mogla da bude iritantna".
Ć kao Ćekarini
"Samo mesec dana pre mog dolaska u Torino, desila se ona čuvena utakmica koja i dan danas izaziva žestoke rasprave među navijačima Intera i Juventusa. Eto, i dve decenije kasnije, jedni kažu da je bio penal, drugi da nije. Moje mišljenje? Ma kakav penal (smeh). Bravo sudija. Taj Ćekarini mnogo dobar čovek. Odnosno ćovek, pošto smo na Ć".
U kao Urugvaj
"Prva prava zvanična utakmica u dresu A reprezentacije. Bile su pre toga dve protiv Hong Konga i Južne Koreje, ali ova je nešto specijalno. E vidiš, sa Davidsom nisam puno pričao o golu u Tuluzu, ali sam se sa Monterom često vraćao na tu utakmicu u Beogradu. Paolo je bio impresioniran kompletnim ambijentom i potencijalom naše ekipe. Recimo, na toj turneji u Hong Kongu bili smo jači za Budu Vujačića i Piksija Stojkovića, ali smo ovu igrali samo mi iz domaćeg šampionata. Sve igrači Zvezde, Partizana i Vojvodine. A na suprotnoj strani dvostruki svetski šampioni, strašan tim predvođen Encom Frančeskolijem. Ne pamtim kada je publika bila tako jedinstvena, iako je i u tom periodu bilo podela. I tada su sever i jug klicali svojim igračima, a vređali one druge. Međutim, protiv Urugvaja svi kao jedan. Ta utakmica je bila model za budućnost. Savo je dao pobedonosni gol sa onom maramom na glavi. Igrali smo utakmicu sedam dana pre toga, on je krenuo da se vrati kroz tunel i nije video da je neko već namakao onaj poklopac. Baš se dobro nagrdio".
F kao Fenerbahče
"Još jedna predivna epizoda u mojoj karijeri. Ovde i nemate predstavu koliko je to veliki klub. Bogata tradicija, armija od preko 30 miliona navijača, gomila trofeja... Uspeo sam već u prvoj sezoni da se okitim titulom, čime je prekinuta sedmogodišnja vladavina Galatasaraja. Oni su tih godina harali turskim, a bogami i evropskim fudbalom. Slavlje je bilo nezapamćeno, kada smo se vratili iz Samsuna u Istanbul, čekalo nas je pola miliona ljudi. Čujem se često sa Mikijem Rapajićem i Baljićem. Bila je to prava jugoslovenska kolonija u Feneru sa Miškom Mirkovićem, Lazetićem, kasnije i Mikijem Stevićem. Držali smo se zajedno, ali nam nije padalo na pamet da ludujemo po Istanbulu. Turci su nezgodni kada te uhvate u pogrešno vreme na pogrešnom mestu. Znali smo vrlo dobro pravila igre i živeli smo normalnim životom".
H kao Havarija
"Makabi Petah Tikva je bio posledica šoka protiv Artmedije. Ti prokleti penali su srušili sve naše snove. Nije više bilo ni snage ni elana da se ostane na evropskoj sceni. Sunovrat se nastavio i u domaćoj ligi gde smo sezonu završili sa ogromnim zaostatkom za Crvenom zvezdom. Pamtim i havariju sa Juventusom u Vigu. Darko Kovačević je postigao jedini gol u Torinu, ali smo u revanšu posle svega 20 minuta ostali sa devet igrača. Konte i Montero su dobili crvene kartone, a naspram sebe imaš Karpina, Mostovoja, Makelelea, Mekartija... Deklasirali su nas 4:0 i otišli u četvrtfinale Kupa UEFA".
C kao Crveni kartoni
"Neko računa koliko je golova dao u karijeri, a ja se bavim statistikom koliko sam imao isključenja po sezoni. Što svakako nije za pohvalu. Ali, ima to i drugu stranu priče. Da sam bio drugačiji, da nisam imao tu povećanu dozu agresije i strasti, često i nekontrolisane u određenim situacijama, možda ne bih ni dogurao dokle sam dogurao. Jarnija nisam više sreo, ali Bodu Drobnjaka jesam. Više od hiljadu puta. Imamo vrlo korektan odnos, izuzetno ga cenim kao čoveka i kao igrača, to što se desilo, desilo se tada u finalu kupa i nikada više. To su epizode koje zaista, ali zaista želim da zaboravim. Nešto čega se postidim kad god se setim".
Č kao Čakar
"Teško slovo, Damir mi prvi pada na pamet. Saigrač, prijatelj, levonogi bombarder, bio je izvanredan igrač i napravio je dobru karijeru“.
Dž kao ...
"E, tu baš nemam ništa. Da je Tumba u pitanju, mogli bi da provučemo nešto na ’Đ’. On ima ono mekano ’Dž’. Pa neka bude Đak. Ja sam ionako Tumbin omiljeni đak (smeh)".
Š kao Šaban Šaulić
"Moj tast. Slušao sam njegove pesme i pre nego što smo postali familija. Ali sada kada sedite i slušate uživo, mnogo lepše zvuči. Skroz druga vrsta zadovoljstva. Ne, nije to zetu na uvce, uvek je sa nama neko veće društvo i bude onako... baš za dušu. Šaban se razume u fudbal, igrao je ranije dok nije počeo pevačku karijeru i često komentarišemo utakmice. Strastveni je kladioničar, što ja nikako ne podržavam. Nikada se u životu nisam kladio i ne razumem ljude koji imaju taj porok. Mislim da se tast i mnogi drugi neće naljutiti, ali za mene je kladionica jedna vrsta poroka. Doduše, on u tim svojim prognozama, listićima i papirićima zaista pogađa i osvaja novac. Dakle, i tek ako se razume u fudbal".
...
’Majko, nisam zaboravio,
kraj tvoje marame natopljene suzama,
ni tvoj topli šareni sag,
iako k’o beskućnik lutam,
vezan duboko za kućni prag’.
...
Ne smatra sebe boemom, još manje Kraljem boema. Bata Mirković živi život i ima stav, principe i kodekse časti. Pripada izumrloj vrsti beogradskih šmekera koji su odrasli na asfaltu, znaju kako Beograd diše i vole ga na neki svoj, diskretan način.
"Može li dopuna za slovo ’P’? Dodao bih Porodicu, koja za mene ima neizmernu vrednost. Moja žena Sanela, naša ćerkica Una, naš ponos i naša najveća sreća... Luka, takođe... Za mene je porodica najveći pokretač u životu. Čovek bez kuće i bez porodice, nekako tumara... luta... A kada ima porodicu, zna i gde sedi i gde spava i zašto živi“.
Batica Mirković. Kontradiktorna pojava u sveopštem fudbalskom vrtlogu. Nenormalno normalan čovek. Pardon, Čovek.
----------------------------------
SVE KOLUMNE i INTERVJUI NEŠE PETROVIĆA
