Ne znam zbog čega, ali već mi postaje navika da svoju kolumnu pišem u neko sasvim zlo doba, te me ne iznenađuje činjenica da je sada ravno 2:08 ujutro, 5. januara...

Toliko prija iznenadni mir koji se spustio na Beograd zajedno sa Novom godinom, da uopšte ne znam kako ću podneti onaj stari haos, kad ponovo bude zavladao ljudima, saobraćajem i samim tim, nažalost, i mojim životom.

Ali, noćas ću vam pisati o nekome ko bi mogao da ublaži efekte te šokantne tranzicije, a to je čovek koji se zove Rufus Wainwright. Čovek kao čovek: lepuškast, godinu dana stariji od mene (znači ima 32), samoproklamovani homoseksualac, bivši ovisnik...

Ali ono što taj čovek ima da ponudi svakome ko je voljan da sluša – e, to je ono zbog čega je on vredan toga da bude glavna tema mog noćašnjeg teksta. Ne znam da li mi se ikad dogodilo da čujem neku ploču, odreagujem na nju krajnje neutralnim sleganjem ramena, a onda se pretvorim u apsolutnog ovisnika o istoj....
Prvi put sam čula Rufusa u mojoj vernoj Škodi, dok sam išla sa mlađom sestrom u Merkator. Anja je posebna priča – ima 17 godina, a sluša toliko različitih vrsta strane muzike da bi mogla da napiše muzičku enciklopediju, i ona je ta koja me davila i davila dok nisam pristala da stavim Rufusov cd u plejer. I kakav je to doživljaj bio!!!

Kao da slušaš najlepšu bajku ispričanu notama i užasno slikovitim rečima; apsolutno neopterećen interesom, korišću i ambicijama, g-din Wainwright je napisao, odsvirao i otpevao desetak pesama punih sunca, putovanja, ljubavi, detinjastih osmeha i odraslih strahova...

U stvari, prve dve reči koje su otpevane na cd-u nose takvu draž, da ih slušalac pre oseti nego čuje.

"Ciggarettes and chocolate milk".

Cigarete sam ostavila u avgustu, te još uvek potpuno razumem zašto bi neko pisao pesme o istim, a čokoladno mleko nisam pila sto godina, ali kad sam čula Rufusa kako svojim mekanim tenorom peva o njemu, poželela sam da stanem kod prvog dragstora, i manijakalno ispijem sveže pazareni litar ...
Kada bi me terali da vam opišem muzički stil, rekla bih: filmsko-mjuziklska-operetsko-kabaretska bajka. Ako vam to išta govori.

Važno je kako vas natera da se osetite - mislim da ne morate da razumete reč engleskog, dovoljno je da pustite da vas muzika ponese, i videćete sijaset slika, što crno-belih, što u boji. Ja sam videla sebe kao malu, na moru, pregorelu od jakog sunca, musavu od breskvi, i slanu od sveže morske vode. I bilo mi je divno.

Jedini negativan efekat koji je slušanje cd-a ’’Poses’’ imalo na mene je razmišljanje na koje me naterao isti, a to je da smo mi ovde svi definitivno poludeli – ovde je postalo apsolutno normalno baviti se muzikom isključivo kao biznisom, pisati pesme vođen time koliko će ti novca doneti određeni stil, želeti samo pare, i uvek još para.....

Ok, i u svetu je kriza talenta, ali mi ga baš preterasmo. Koliko godina se kod nas nije pojavio umetnik koji pravi muziku neuprljanu željom za jednim dobrim šopingom u Beču, neko ko ima potpuno dečije ideale, ko je originalan i duhovit, ko svoju mladost provede za svojom gitarom ili klavirom u sobi, sanjareći, piskarajući, vežbajući.....Pa ga onda, ako ima mnogo sreće, otkrije neki menadžer ili diskograf, i napravi od njega cenjenog i uspešnog autora i izvođača koji snima ploče, svira koncerte, stvara sve bolje i sve više ...

Jeste, puni smo ovakvih....

Deco, pukli smo ko zvečke....Ali kad pustim umilne zvuke Rufus Wainwright-a, i ta činjenica mi padne nekako lakše...

Vaša Kristina
[email protected]