Porodica se, za razliku od prijatelja, ne može birati, je l’ da. A ova se toliko uvukla pod kožu da mi se čini da je poznajem mnogo bolje nego sopstvenu.
DVADESET GODINA SA SIMPSONOVIMA
Besomučno sam kupovala kinder-jaja da bih sakupila sve komplete kauča na kome se već 450 puta, na kraju uvodne špice, okupljaju Homer, Mardž, Bart, Lisa, Megi i, povremeno, deka Simpson, Grudva (I, II i III), Deda Mrazov mali pomoćnik, Ned Flenders i ko god stigne.
Kada su Večernje novosti u novembru 2007. počele da objavljuju srpsko izdanje stripa, nisam mogla da dočekam da se prvi primerak pojavi na kiosku.
Tokom dvadeset godina, nakupile su se sve emitovane sezone, što legalne, što nelegalne; film, stripovi, čak i nešto što se zove The Simpsons and Philosophy: The D'oh! of Homer. Da ne pominjem šolje za kafu (najnoviji hit, USB grejač za šolju), budilnike, olovke, monopol sa Springfildom u glavnoj ulozi… Nema kraja. Možda mogu da se takmičim sa najvećim fanom Simsponovih, a kada sam videla naslovnicu novembarskog Plejboja, prva pomisao je bila da je ovo jedina duplerica vredna uramljivanja.
Simsponovi mogu sve.
Papa im je čestitao na trajanju i zahvalio što “realistična i inteligentna” serija već toliko godina zasmejava ljude širom sveta”, iako im zamera na “preteranoj vulgarnosti jezika i nasilju u nekim epizodama”. Može im se da odbiju čak i takve veličine kao što je Dejvid Bekam, a svi mediji koji drže do sebe prave liste najsmešnijih gostovanja poznatih ili deset najboljih epizoda u čast godišnjice.
Nažalost, Srbija ovog puta propušta Simpsomaniju.
Glasine kažu da TV Pink poseduje prava na emitovanje serijala do 2011. godine, ali je ne emituje. Novosti su, bez ikakvog obrazloženja, prestale sa objavljivanjem stripa posle dvadesetak brojeva. Film se još uvek može naći po prodavnicama, a za sve ostalo, preostaje vam samo piraterija.
Mnogi već godinama lome tastature pokušavajući da objasne kako jedna od najuspešnijih serija na svetu uspeva da bude istovremeno i subverzivna i naizgled naivno zabavna. Ovamo podržava porodične vrednosti, a onamo se sprda sa svime što ih čini. Isto važi za sve ono što nas okružuje: američki pisac Tomas Pinčon redovno se pojavljuje sa papirnom kesom na glavi, jer u stvarnosti retko pristaje na javne nastupe. Ali, kada ga Lisa Simpson pozove, rado će dati glas svom crtanom liku. Džordž Kluni kaže da se smejao do suza kada ga je Homer “ubio” u epizodi "Kuća strave", a Kifer Saterlend nije oklevao da bude Džek Bauer u "24 minuta".
Sigurno su najvrednije pohvale onih koji se bave istim poslom. Met Stoun i Troj Parker, tate Saut Parka, ne libe se da priznaju da su Simpsonovi “najvažnija stvar koja se desila Americi i svetu”, a lične frustracije leče u legendarnoj epizodi "Simsponovi su to već uradili". Ko želi da zagrebe dublje, komentari, debelo kritični, na sve što se dešava, od politike do zabave, ne izostaju. Moj prijatelj, otac dve devojčice, odmah je shvatio da je preterao sa strogim roditeljstvom kada smo ga upozorili da podseća na Flendersa i njegovo vaspitavanje Roda i Toda. A i neke ovdašnje javne ličnosti već dugo nose nadimke nekih od likova iz Simpsonovih (prepoznaju se i sami, verovatno).
A ako ste se i vi prepoznali u mojoj opsesiji “najfunkcionalnijom disfunkcionalnom porodicom na svetu”, obavezno pogledajte specijal posvećen 20-godišnjici serije. Morgan Sperlok (onaj tip što je pokušao da utvrdi može li se preživeti samo uz hamburgere u filmu "Moja superveličina") pokušava da otkrije zašto su Simpsonovi promenili svet u kome živimo.
I ne treba da brinete, i dalje će ga menjati. Iako nas je Met Grejning već nekoliko puta plašio da će jednog trenutka završiti sa serijalom, za sad ništa od toga. Ako je suditi po Bartovim kažnjeničkim pisanijama po školskoj tabli u špici 450. epizode, taj kraj neće pre 2012. godine. Ali, nema veze: ako je verovati Rolandu Emerihu, tada će ionako biti smak sveta.