POLICIJSKI ARMAGEDON

Odjedared pred oči došle neke opore stvari svakodnevnog življenja.Na žalost spada tu i ono što je sa suprotne strane normalnosti, prosto pripada zaumnom. Mislim pre svega na hapšenje niza pedofila.

Iznenadjenje je u javnosti veliko.

Nekako mi se čini da je socijalno klatno odletelo u krajnost. Sada su pedofili, ovi naši, iz raznih domaćih gradova, postali gotovo opsesija. Ovde se, čini mi se, nekako sa ravnodušnim zanimanjem i potrebnim zgražanjem pratilo i reagovalo na slične priče iz sveta. Na, recimo horor austrijskog monstruma koji je pedofiliju začinio i incestom. Pa recimo, kada je kroz javnost i to svetsku mesecima prolazio pedofilski skandal katoličkih sveštenika što sa ove a što sa one strane okeana.

Pa se uz prilično zgražanje i osudu čekala reakcija Svete stolice. Bilo je takvih priča koje su stizale iz sveta i po pravilu izazivale stereotipne reakcije, to se ipak dogadja nekom drugom.Brzo su nekako iz pažnje nestajale slične ovdašnje priče. Čast upornim pojedincima koji nisu popuštali i odustajali u postavljanju pitanja. Ipak, njihova upornost nije bila dovoljna da se priča, poput sudski zastarelog slučaja Pahomije, dovede do istinitog odgovora na pitanje da li su optužbe bile lažne ili stvarne. Brzo se potisnulo i nemušto reagovanje srpske „Svete stolice“. Bilo je još nekih sličnih a do kraja nerasveteljenih priča. Nije ovdašnji svet mnogo potresalo ni to što bi se, sporadično doduše, u bajbok spakovao neki lik bolesnih seksualnih sklonosti.

Sve je to nekako prolazilo uz ipak mlaku socijalnu reakciju. Kao, to je ovde samo incident. Pojave su negde drugde. I tako do Armagedona, kako je neko,( ako smem da se tako duhovito izrazim - vidi film Mali svet Miloša Radovića ), krstio čini se ozbiljnu policijsku akciju. I kao što priliči Armagedonu potres je gotovo na nivou sudnjeg dana. Naročito ako se gleda tzv žuta štampa.

Prosto sada bi se čovek zapitao da li pronadjen konačni dokaz bolesti nacije. Hajde sad ako smeš na ulici štipni za obraz neko slatko detence! Bojim se da je ozbiljno porasla opasnost da za nekada uobičajeni izraz simpatije prema klinicu ili klincezi neko fasuje policijsko preslišavanje.

Šalu na stranu, uz sve „pikanterije“ koje je iznela štampa a i dalje će, nekako mi se čini da prenaglašena reakcije javnosti i njegovog veličanstva, tvz običnog čoveka, proističe iz nerazmevanja bar dve stvari.

Jedna je da ono što se čini pojavom pedofilije nema razmere socijalne katastrofe. Samo je neko odradio posao i pronašao ih. A i ovde je bilo i ima bolesnika kao i svugde na svetu. Drugo, srpsko društvo nikada nije bilo idealno a mislim ni mnogo bolje nego sada. Razlika je može biti u tome što je sada sve mnogo vidljivije.

Malo teže se dogadja da „otac ode na službeni put“ a niko ne sme da pita zašto i kada će da se vrati. Sve munjevito stiže pred oči javnosti. Ima još jedna. Znatno je porastao stepen sebičnosti i nedostatak saosećanja za druge. No, to nema mnogo veze sa onim što je bilo povod za ovo pisanije.

To meni nekako pripada u račun ukupne štete onoga što zovemo skorija prošlost. Taj saldo se još pravi i mislim da je sasvim malo onih koji mogu da naslute rezultat. Mi, tzv običan svet se povremeno samo sudarimo sa nekim činiocima te „matematike“ i kao moji prijatelji na početku pomalo uplašeno se zapitamo kuda sve ovo ide.