Najzad se i u Beogradu mogu kupiti takozvane “ulične novine”, jedna od retkih medijskih podvrsta koja zaista može nešto da promeni.
LiceUlice je mesečni magazin koji prodaju beskućnici, mladi ulice, najsiromašniji i najugroženiji pripadnici marginalizovanih grupa. Nedavno je predstavljen pilot broj ovog mesečnika, kao letnja uvodna priprema za pravi početak ove jeseni.
Kao što je i cilj ovakvih novinskih projekata, ulični prodavci – u slučaju LicaUlice, mladi iz Svratišta – zadržavaju polovinu cene magazina (50 dinara po primerku), dok se preostali novac koristi za dalji razvoj novine, obuku ovih svojevrsnih kolportera i slične volonterske programe. Podršku magazinu daju i njegovi stvaraoci, pripremajući, pišući, ilustrujući i reklamirajući svoje čedo dobrovoljnim, neplaćenim radom.
Mali korak na medijskoj sceni, ali veliki za društvo, da se poslužim čuvenom rečenicom Nila Armstronga po sletanju na Mesec 1969. godine. U tranzicionoj Srbiji (a i u onoj prethodnoj Jugoslaviji), ovakvih pokušaja nije bilo, iako je tradicija uličnih novina (street papers) stara gotovo vek i po. Istoričari novinarstva tvrde da su prve prave ulične novine počele da izlaze još 1879. godine u Londonu. The War Cry prodavali su siromašni i nezaposleni štićenici Armije spasa, prve prave dobrotvorne organizacije čiji je cilj pomoć onima kojima su život i društvo okrenuli leđa. I ove novine, kao i naslednici u 20. veku, poput američkog Hobo News, stvorene su na uverenju da se “veliki” dnevnici i nedeljnici ne bave temama i pitanjima koje zaista pogađaju i tiču se običnog čoveka. Autori su često bili i sami beskućnici, nudeći svoje viđenje sveta kroz neobične putopise, drugačije književne oblike i naivnu umetnost, ali su redovni saradnici bili i aktivisti novih radničkih i društvenih pokreta.
Pokret uličnih novina dobija na snazi u drugoj polovini prošlog veka, kada je na ulicama sve više beskućnika – bilo veterana ratova na koje su svi zaboravili, bilo gubitnika novih društvenih zakonitosti. U Njujorku su 1989. godine pokrenute Street News (Ulične novine), u kojima su ubrzo počeli da pišu i stvaraju i neki od najpoznatijih i najplaćenijih novinara i umetnika, okupljeni oko najvažnijeg cilja: skrenuti pažnju na ljude tu, pored nas, na odbačene ili pobegle od društva i porodice, na neprilagođene ili, jednostavno, nesrećne.
Zamajac je pokrenuo mašinu, i dvadesetak godina kasnije, oko 30 miliona ljudi na svetu kupuje i čita ulične novine, a čak 300,000 beskućnika, siromašnih i dece ulice živi od njihove prodaje. Pored osnovnih namera ovakvih novina – obezbeđivanje makar minimalnog prihoda marginalizovanim grupama, skretanje pažnje javnosti na njihove probleme i uspostavljanje mreže pomoći i podrške – danas su one često i konkurencija svojoj komercijalnoj “braći i sestrama”, koje kupujemo na kioscima.
Na primer, londonski Big Issue. Njegovi pokretači su odlučili da probude savest i drugoj strani životne medalje: slavnim ličnostima, umetnicima, cenjenim novinarima i fotografima. Tako se u ovom magazinu mogu naći i prilozi o Svetskom prvenstvu u fudbalu iz pera Kevina Kigena, otvorena priča Fetboj Slima o gresima iz detinjstva, ali i reportaža bivšeg britanskog vojnika, sada beskućnika, o ratu u Avganistanu. Među poznatim novinarima danas skoro da nema onih koji nisu bar jednom objavili priču u ovom magazinu, a brojne akcije pomoći okupljaju i najveće svetske zvezde poput Madone i Lejdi Gage.
Big Issue i njegove “kolege” iz celog sveta danas su nezamenljiv društveni, kulturni, ali i politički vodič kroz savremeni svet, bez kojih se ne može zamisliti medijska slika modernog društva.
I zato, iskoristite priliku. Kupujte ulične novine gde god da ste, a posebno u Beogradu i drugim mestima u Srbiji. Pored svega što možete da pročitate i saznate, kupovinom ovih novina ćete podržati i pomoći onima kojima je to zaista potrebno, bez griže savesti da je vaš novac završio u džepu nekog medijskog, političkog ili ekonomskog tajkuna. Takođe, postaćete i deo gorepomenute savremene elite koju čini 30 miliona ljudi koji ne zatvaraju oči pred crnim slikama oko nas i koji su spremni da poklone deo svog vremena ili novca drugima, umesto udobnog salonskog zgražavanja nad raznoraznim pošastima savremenog sveta.
Kao što je i cilj ovakvih novinskih projekata, ulični prodavci – u slučaju LicaUlice, mladi iz Svratišta – zadržavaju polovinu cene magazina (50 dinara po primerku), dok se preostali novac koristi za dalji razvoj novine, obuku ovih svojevrsnih kolportera i slične volonterske programe. Podršku magazinu daju i njegovi stvaraoci, pripremajući, pišući, ilustrujući i reklamirajući svoje čedo dobrovoljnim, neplaćenim radom.
Mali korak na medijskoj sceni, ali veliki za društvo, da se poslužim čuvenom rečenicom Nila Armstronga po sletanju na Mesec 1969. godine. U tranzicionoj Srbiji (a i u onoj prethodnoj Jugoslaviji), ovakvih pokušaja nije bilo, iako je tradicija uličnih novina (street papers) stara gotovo vek i po. Istoričari novinarstva tvrde da su prve prave ulične novine počele da izlaze još 1879. godine u Londonu. The War Cry prodavali su siromašni i nezaposleni štićenici Armije spasa, prve prave dobrotvorne organizacije čiji je cilj pomoć onima kojima su život i društvo okrenuli leđa. I ove novine, kao i naslednici u 20. veku, poput američkog Hobo News, stvorene su na uverenju da se “veliki” dnevnici i nedeljnici ne bave temama i pitanjima koje zaista pogađaju i tiču se običnog čoveka. Autori su često bili i sami beskućnici, nudeći svoje viđenje sveta kroz neobične putopise, drugačije književne oblike i naivnu umetnost, ali su redovni saradnici bili i aktivisti novih radničkih i društvenih pokreta.
Pokret uličnih novina dobija na snazi u drugoj polovini prošlog veka, kada je na ulicama sve više beskućnika – bilo veterana ratova na koje su svi zaboravili, bilo gubitnika novih društvenih zakonitosti. U Njujorku su 1989. godine pokrenute Street News (Ulične novine), u kojima su ubrzo počeli da pišu i stvaraju i neki od najpoznatijih i najplaćenijih novinara i umetnika, okupljeni oko najvažnijeg cilja: skrenuti pažnju na ljude tu, pored nas, na odbačene ili pobegle od društva i porodice, na neprilagođene ili, jednostavno, nesrećne.
Zamajac je pokrenuo mašinu, i dvadesetak godina kasnije, oko 30 miliona ljudi na svetu kupuje i čita ulične novine, a čak 300,000 beskućnika, siromašnih i dece ulice živi od njihove prodaje. Pored osnovnih namera ovakvih novina – obezbeđivanje makar minimalnog prihoda marginalizovanim grupama, skretanje pažnje javnosti na njihove probleme i uspostavljanje mreže pomoći i podrške – danas su one često i konkurencija svojoj komercijalnoj “braći i sestrama”, koje kupujemo na kioscima.
Na primer, londonski Big Issue. Njegovi pokretači su odlučili da probude savest i drugoj strani životne medalje: slavnim ličnostima, umetnicima, cenjenim novinarima i fotografima. Tako se u ovom magazinu mogu naći i prilozi o Svetskom prvenstvu u fudbalu iz pera Kevina Kigena, otvorena priča Fetboj Slima o gresima iz detinjstva, ali i reportaža bivšeg britanskog vojnika, sada beskućnika, o ratu u Avganistanu. Među poznatim novinarima danas skoro da nema onih koji nisu bar jednom objavili priču u ovom magazinu, a brojne akcije pomoći okupljaju i najveće svetske zvezde poput Madone i Lejdi Gage.
Big Issue i njegove “kolege” iz celog sveta danas su nezamenljiv društveni, kulturni, ali i politički vodič kroz savremeni svet, bez kojih se ne može zamisliti medijska slika modernog društva.
I zato, iskoristite priliku. Kupujte ulične novine gde god da ste, a posebno u Beogradu i drugim mestima u Srbiji. Pored svega što možete da pročitate i saznate, kupovinom ovih novina ćete podržati i pomoći onima kojima je to zaista potrebno, bez griže savesti da je vaš novac završio u džepu nekog medijskog, političkog ili ekonomskog tajkuna. Takođe, postaćete i deo gorepomenute savremene elite koju čini 30 miliona ljudi koji ne zatvaraju oči pred crnim slikama oko nas i koji su spremni da poklone deo svog vremena ili novca drugima, umesto udobnog salonskog zgražavanja nad raznoraznim pošastima savremenog sveta.