Vlada Azerbejdžana finansira uređenje Tašmajdanskog parka u Beogradu. Dobro, poklonu se u zube ne gleda...

"Živim spomenicima cela zemlja je postolje". (Petar Lazić)

"Dobro obrađenoj zemlji strašila ne trebaju. Dovoljne su i njihove biste". (Petar Lazić)


Uvek mi je lepo kada mi neki stranac kaže kako u Beogradu baš ima zelenila. Ja uvek zakukam kako ga nema dovoljno, a onda "nevoljko" priznam da stanje, ipak, nije tako loše. Drveće i parkove smatram jednim od najlepših gradskih ukrasa i najvećih bogatstava nekog grada i, naravno, nikada ih nije dovoljno. Stoga sam se pre nekoliko dana baš razveselio novinskom naslovu: "Predstoji veliko sređivanje Tašmajdanskog parka…" mada me je malkice iznenadio drugi deo naslova: "…koje će finansirati Vlada Azarbejdžana".

Radujem se i svakoj (dobro, skoro svakoj) stranoj investiciji kod nas, a bogme, nemam ništa ni protiv poklona, pa bili to trolejbusi iz Japana, tramvaji iz Švajcarske ili nove klupe i sređivanje parkova uz pomoć Azarbejdžana. Malo me je, međutim, iznenadilo otkud u Azarbejdžanu interesovanje za kvalitet beogradskih parkova, ali što da ne, i većih je čuda bilo. Osim toga, "poklonu se u zube ne gleda", kažu poslovice iz mnogih zemalja, zar ne? Ili se "poklonjenom konju u zube ne gleda…".

Doduše, Trojanci onomad nisu nešto zagledali u zube jednog povećeg drvenog konja (darodavac - Odisej) pa su posle, beše li, malo nestali sa lica zemlje, zar ne? Ili je to sve Homer samo izmislio, ko će ga znati?! Po nekim teorijama novinarstva, Homerova "Ilijada" je prvi pravi ratni izveštaj, što Homera ne čini novinarom, mada mu i bez toga previše ne verujem.

Elem, Azarbejdžanci nama renoviraju Tašmajdanski park, supeeeeer! A nisu ni Kosovo priznali, elem, to su pravi, iskreni prijatelji. Nešto niže u novinskom tekstu saznajem i da će, u znak zahvalnosti, "gradska vlast podržati postavljanje biste osnivača te države Hejdara Alijeva". E, tek me je ta vest razgalila! Drug Hejdar, po staroruskoj transkripciji Gajdar, Alijev je lik koga ću uvek sa veseljem pozdraviti kada prođem pored njegove biste u šetnji preuređenim Tašmajdanskim parkom.

Reč je ipak o proverenom kadru, pripadniku NKVD-a još od 1944. godine. Kada je NKVD 1954. promenio ime u KGB, drug Alijev je ostao u službi, pardon, Službi, doguravši do čina general-majora. Malo li je? Od 1964. do 1967. bio je zamenik KGB za Azarbejdžan a posle toga, bogumi, šef KGB za dotičnu, tada još Sovjetsku Republiku. 1969. godine preuzeo je dužnost prvog sekretara Kompartije Azarbejdžana a od 1982. je i član Politbiroa… ali da ne nabrajamo baš sve funkcije, nema dovoljno prostora. Nakon raspada Sovjetskog Saveza i osamostaljivanja Azarbejdžana, drug Alijev je postao gospodin Alijev, a ’93. predsednik Skupštine i privremeni tj, kako se posle ispostavilo, doživotni predsednik. Zajedljivci bi rekli i posleživotni predsednik, pošto ga je na tom mestu nasledio, doduše, tek nakon izbora 2003. njegov sin Ilham.

Srećom te ja nisam zajedljiv pa ne vidim u tome ništa čudno. Naprotiv, vidim podjednaku brigu prema sopstvenoj zemlji i svom narodu kakvu je, recimo, iskazao i Veliki vođa, Kim Il Sung, čiji je sin, Dragi vođa, Kim Džong Il trenutno na čelu države. Tako se brine o svom rodu, a ne kao neki…

No, prisećajući se, eto (dokon kakav sam) biografije Gajdara/Hejdara Alijeva i razmišljajući o budućoj šetnji Tašmajdanskim parkom, palo mi je na pamet…i evo još me od tog pada boli glava…ideja o širenju ovog parkovsko-spomeničkog bizmisa (molim lektora da ne interveniše, znam vrlo dobro šta je biznis, a znam i šta je u našim vodama bizmis).

Daklem… Nije Azarbejdžan jedini koji ima nešto nafte! Ima ga i Kazahstan, a njime još od 24. aprila 1990. predsedava Nursultan Nazarbajev. Tada ga je izabrao Vrhovni Sovjet, a godinu dana docnije čitav narod i to sa 91,5% glasova. Da se birači ne bi zbunili, protivkandidata nije ni bilo. Evo, dve decenije i kusur potom, uspešno vodi svoju državu. Baš svoju. Šta bi nam falilo da ovakovome državniku podignemo jedan spomenik?! A tu je, recimo, kandidat još i Saparmurat Nijazev koji je od 1990. bio predsednik Turkmenistana, da bi ga 1999. državni parlament proglasio za doživotnog predsednika. Što je i bio do smrti, 2006. Nafte i gasa ima i tamo. Uzbekistan ima divan pamuk, a i nešto zlata i gasa, a tamo je, bogu hvala, na vlasti Islam Karimov, evo već ni dvadesetak godinica… Znači, stabilna država, stabilan državnik… ima tu štofa za spomenike! Ne bih savetovao dizanje spomenika Askaru Akajevu, nije na vlasti u Kirgistanu već 5 godina, a nije ga nasledio sin. Belorusija… Aleksandar Lukašenko… hm… jeste stabilno na vlasti već 16 godina, ali bio je čovek kod nas već na Kopaniku, mozda bolje tamo da mu nešto postavimo, neku omoriku, bor, smreku…a ne spomenik.

U Severnoj Koreji nema baš nesto nafte i gasa, nema baš nešto ni mnogo čega drugog, ali bede, siromaštva i gladi ima u izobilju. I nešto malo nuklearnog naoružanja kojim nerviraju čitav svet, a posebno Amere. Ali, imaju dobro razvijenu industriju nasleđivanja pa je tako, rekoh već, Kim Il Sunga nasledio sin Kim Džong Il, a pošto mu je zdravlje malo poljuljano, upravo se razmatra koji bi ga sin mogao naslediti. Da li imaju dva miliončeta u kešu za neki park, to već nije izvesno, ali valja se raspitati. Pa, ako treba, sevap je, dati im spomenik za mukte.

Dva miliona sigurno ima šef od Libije, pukovnik Moamer El Gadafi. Nisam bas 100% siguran, ali rekao bih da je reč o šefu države sa najdužim stažom na svetu (još od 1969.). Proveren kadar, jeste da je onomad hteo Titu da preotme lidersko mesto u Pokretu nesvrstanih, ali nije uspeo, pa neka mu je halal. A i on je dobro pozicionirao sinove pa se zapadni analitičari već godinama bave pitanjem koji od njih će da ga nasledi.

Mogli bismo i da podignemo bistu Hafizu El Asadu, pokojnom predsedniku Sirije. On je državom vladao tri decenije, a posle njegove smrti već jednu deceniju to čini sin mu Bašir. Po Africi bi se dalo nakupiti još nekoliko njih koji su ja l’ dugovečni na vlasti, ja l’ državu ostavljaju u nasleđe. Ne znam da li bismo na Bliskom Istoku imali sreće, tu je već ta pojava i formalno nasledna, sve kralj do kralja, princ do princa, emir do emira. Isto važi i za Brunei, tamo je neki sultan na vlasti. Ali, valjalo bi pokušati. Dva miliončeta po dva miliončeta, biće i bista i parkova, ihajs!

Lično, ne bih savetovao da dižemo biste svrgnutima, a nenasleđenima poput Pol Pota, Idi Amin Dade, Augusta Pinočea, Papa Dok Divalijeu i sinu mu Bejbi Doku, Mobutu Sese Sekua i sličnima. Mada, kada malo bolje razmislim… što da ne?!