U radnjama, tržnim centrima, kod automehaničara...krizni popusti. A ja se nešto pitam - da li su možda , do sada, meni i drugima, godinama naplaćivali onih 20 odsto više...
Pre nekoliko dana u servisu gde održavam auto baš me obradovali. Menadžer ili kako se već sada zove onaj mladić koji preuzima kola na popravku, prilično radostan, obavestio me je da imam 20 odsto popusta na delove, ali i rad.Ostadoh bez teksta sve nešto razmišljajući da je to neki plezir meni lično kao staroj mušteriji. Naime, dolazim u radnju otkako je otvorena. Ponekad sam u servisu, kao verna mušterija dobijao i taksi bon da se vratim u grad, ali i da dođem po auto. No, ne lezi vraže, narečeni menadžer tutne mi u ruke prospekt u kojem sve piše o, nema dileme, kriznom popustu. Smanjio se posao pa se velika kompanija, koja je generalni zastupnik, odrekla dela dobiti da zadrži mušterije. Privatni majstori imaju jeftiniju satnicu, možeš da se i pogađaš.
Bogami, uz to ljudi odavno ugrađuju takozvane after market, kineske i turske delove koji su znatno jeftiniji od originalnih. Kriza radi svoje pa obara i cene u zvaničnom auto servisu.
Slično je i sa kupovinom u velikim tržnim centrima. Opet popust ali vikendom. Gužve ogromne. Navalio narod, bio sam svedokom jer me je žena odvukla da kupimo neki kućni provijant. Malo li je 10 odsto. Doduše važi samo subotom i nedeljom. Na parkingu podosta, rekao bih, vlasnika kioska i manjih radnji jer se kupuju ogromne količine razne robe. Dovuku ljudi i prikolicu. Drugim danima, zakačim u onoj gužvi ćeretanje dvoje zaposlenih što pune police, gužve nema. Promet mali, vrlo mali, a tržni centar praznjikav.
Kriza prilično smanjila promet u radnjama pa su izlozi izlepljeni plakatima koji objavljuju sniženja. Nije tu reč samo o sezonskim rasprodajama. One su uvek bile nešto uobičajeno. Ovo su takozvani krizni popusti. E sad, ja se nešto pitam da li su možda u onom prvopomenutom servisu meni i drugima, godinama naplaćivali onih 20 odsto više. Ili možda onaj vikend popust u tržnom centru u stvari znači realne cene. Drugim danima se zarađuje valja neki ekstra profit. Ko zna. Ljudi navale na jeftinije i ne razmišljaju mnogo da im neko prodaje, što bi se reklo pamuk za svilu.
Kao vlada na primer. Ministarstvo finansija obnarododvalo da je do sada, na ime jednokratne pomoći, to je onih famoznih 5 hiljadarki, zaposlenima čija su primanja manja od 50.000 dinara, isplaćeno ukupno 1.882.458.250 dinara. To mu dođe oko 180 miliona evra. Do ovog trenutka, objavilo ministrastvo, pomoć je dobilo 376.491 zaposleni u državnom sektoru. Pare su obezbeđene iz dobiti Narodne banke Srbije i to je jedini način finansiranja ove isplate.
Mogu da zamislim kako se poneko obradovao što mu je kućni budžet ojačao za 50 evrića. Jednokratno. Mogu da zamislim, osnovano jer sam čuo neke reakcije, opor ukus ljudi koji su taj novac doživeli kao milostinju i izvesno poniženje. Siguran sam da niko od njih nije rešio ni jedan problem koji ima. Možda par dana izdašniji ručak ili plaćen neki račun za koji se nije imalo. Bolje bi bilo da im za tih 5 hiljada dinara porastu zarade ili penzije. To je ono što je hteo ministar Dinkić odmrzavanjem činovničkih plata i penzija. No, nedozvoljava MMF. Nema se para u državnoj kasi u kojoj je ionako povelika rupa. Ekonomija tek pokazuje neke znake oporavka. Državni prihod od poreza i taksi podbacuje iako se nameti ne smanjuju. Baš zbog onoga što je na početku ovog teksta.
Građani manje troše pa se manje poreza slije u budžet. Dakle i ovde je izgleda priča o pamuku, svili i uz to političkom rejtingu stranaka i njihovih lidera. I još nešto, iz računa Ministrastva finansija saznali smo da državnih činovnika svih vrsta malih plata, skoro 400 hiljada. Ako se dodaju oni koji ne spadaju u siromašne činovnike onda ih je sigurno više od pola miliona. Pa, nešto mi se čini da je državna kasa praznjikava i zbog toga.