Svakog 16. avgusta, od 1977. do danas, mediji objavljuju nova istraživanja koja otkrivaju da ima onih koji i dalje veruju da je Kralj živ – danas novine pišu da 20 miliona Amerikanaca, ali i desetine miliona širom sveta, smatra da je izlažirao smrt da bi pobegao od slave, dugova, žene, ljubavnica, menadžera, i ko zna čega sve ne.

Danas i sutra će se ponavljati priče o njegovim nastupima, možda će se neka televizijska stanica setiti da pusti jedan od 31-og filma u kojima je igrao glavnu ulogu, a na dnevniku će verovatno ponoviti da je njegov koncert Aloha from Hawaii prikazan u preko 45 zemalja putem satelita, sprave tada ravne svetskom čudu. Legenda kaže da je koncert gledalo preko milijardu i po ljudi, više nego prenos prvog koraka na Mesecu.

Nekad volim da mislim kao i milioni, iako to sebi retko dopuštam. Ali Elvis je nešto sasvim drugo. Sećam se i gde sam bila 16. avgusta 1977. i kako sam saznala i koliko sam dugo patila. Otkrivanje panka je upravo bilo u punom zamahu, nije bilo nimalo “in” patiti za idolima, ali ovo je bio Kralj, i više ga nije bilo.

Za ljubav prema Elvisu, kao i za mnoge druge priče vezane za muziku, krivac je bio moj otac, čije teškom mukom prošvercovane singliće i danas čuvam. Voleo je da me uspavljuje puštajući ovo ko zna koliko puta za redom:



Gledali smo “Viva Las Vegas” i “Jailhouse Rock” do iznemoglosti (dobro, on možda i zbog zanosne En Margaret), ali se nisu propuštali ni “Kid Galahad” i “Blue Hawaii”. Singlići su prerasli u LP-je, gomilali su se posteri, knjige, svakakva memorabilija. Nikad nisam uspela da prežalim što ga je on gledao, a ja nisam, pa sam do besvesti zahtevala prepričavanje svakog detalja, glasa, rasporeda pesama, promene kostima, muzičara, ma sve.



Prošle su godine, otac već dugo nije sa mnom, idoli su se smenjivali, neki i ostajali, ali je samo Kralj (dobro, i Mohamed Ali) dobio svoje svetilište u svakom prostoru u kome sam živela. Kolekcionarstvo se odavno pretvorilo u opsesiju, a među najvrednijam primercima su Kraljeva biografija na mađarskom, zipo upaljač sa njujorških ulica, kasica prasica iz zemlje u kojoj verovatno svi veruju da je Elvis živ, Japana, i neprepričljiv kuvar njegovih omiljenih, nezamislivih jela. I naravno, hvala prijateljima koji ne zaboravljaju da me iznenade ovakvim draguljima.

Potrefilo se da smo pre neki dan, u Nišu, mogli da uživamo u veličanstvenosti poslednjeg zaista živog kralja, Solomona Burka. Ni danas ne umem da prepričam od reči do reči kako je bilo, baš kao što ni moj otac nije uspevao da mi dočara onaj koncert. Ali odlučujem da je ovaj medli sigurno delom bio i u čast Kralja.

Sendvič koji je ušao u legendu