Priznajem da u ove tri decenije koliko redovno pratim trke F1 Sebastijan Fetel spada medju mali broj vozača o kojima sam dijametralno promenio mišljenje – od brljivog, napaljenog klinca, majstora za karambole, većinom spektakularne, postao je šampion. I to dva puta!
Tada su njihovi vozači bili Mark Veber i Dejvid Kultard, a Fetel je bio u grupi “mladih nada” u timu Toro Roso. I tada je, kao i danas uostalom, taj tim spadao medju “ostale” na stazi, ali u incidentima koje je za volanom tog bolida pravio novajlija Fetel video sam osim posledica ambicije devetnaestogodišnjaka iz gradića Hepenhajm u Nemačkoj, hrabrost vozača koji čezne za brzinom i ne plaši je se. Da li je to bilo dovoljno da se prepozna budući šampion? Meni nije, ali srećom, drugima jeste.
Iz tog doba datira i epitet koji sam mu dao pišući iz trke u trku za nedeljnik “Vreme” kada sam posle incidenta na pljuskom poplavljenoj stazi Suzuka u Japanu napisao – “Možda je najveći tragičar ekipa Red Bul. Četvrto mesto za Dejvida Kultarda mala je uteha za gubitak druge pozicije na cilju na čijem je pragu bio njihov drugi vozač Mark Veber sve dok ga brljivi Sebastijan Fetel nije potpuno bespotrebno udario i izbacio sa staze u četrdeset petom krugu i to u vreme kad nije bilo trkanja, kad je sigurnosni auto bio na stazi!”. Iz tog doba datira i njihov animozitet koji traje i danas iako voze u istom timu.
A onda, već na sledećoj trci počinjem da sumnjam u svoj sud. “Ko je mogao da zamisli”, posipao sam se pepelom, “da će ovogodišnji debitant Sebastijan Fetel (Toro Roso), koji je zbog kazne za brljotinu u Japanu startovao sa sedamnaestog mesta, da završi trku na četvrtom mestu? Ma idi begaj se, bre!”. I tako sam počeo da, osim na svog favorita Kimija Raikonena (Sena se ne broji, on je vankategornik!) obraćam više pažnje na Fetela. I to ne samo na stazi. Čitao sam njegove izjave, gledao kakvi su mu maniri pred start, strategija i manevri tokom trke…
Pamtimo eru Benetona kad ga je vodio Brijatore, pa Ferarija u vreme Rosa Brona i Mihaela Šumahera, pa vreme Meklarena, a onda je došao red na ekipu Red Bul da napravi pobedničku kombinaciju. Bila je 2008. godina kada je Fetel jasno pokazao želju da izadje iz “podmlatka” i stane u red za mesto u budućem timu. Na trci u Monte Karlu napravio je malu senzaciju kada je na cilj stigao peti iskoristivši nevolje i odustajanja drugih, što je bila velika stvar jer je do četiri boda stigao sa poslednjeg mesta na startu!
Kasnije te sezone upisao se medju velikane. Monca, opet kiša, šansa za hrabre vozače koju Fetel ne propušta. “U stilu iskusnog trkača iskoristio je tu okolnost i sjajno povukao napravivši odmah, na ciljnom pravcu, više od tri sekunde prednosti nad Kovalainenom. Iza njih, u gustom oblaku vodene prašine, ostali su vozili ‘kao po jajima’ ne želeći ništa da rizikuju, vozeći više na osećaj, orijentišući se ponajviše pomoću trepćućeg crvenog svetla na repu bolida ispred sebe i moleći se da kiša makar oslabi ako već neće da prestane…
Ovom pobedom ušao je u anale Formule 1 kao najmlađi vozač koji je pobedio na Gran priju. Fetel, naime, ima samo dvadeset jednu godinu”.
Da ima potencijal, shvatili su šmekeri iz Red Bula u koji je prešao naredne sezone, ali ukapirali su i da s njim ima još onoliko da se radi. Fetel im je dao povoda za to već na prvoj trci te sezone kad je drčnost nadvladala racionalnost i kad je pokvario trku bržem od sebe – Robertu Kubici. “Poljak je”, pisao sam tada, “uspeo da sa spoljne strane obiđe Nemca. Ovaj se koprcao malo više nego što je trebalo i obojica su se skršili! Glupost, rekao bih, ali svaka čast za nekoliko krugova pravog trkanja. Fetel je fasovao i pedeset hiljada dolara tešku kaznu zbog "nesportskog ponašanja na stazi".
Ipak, tada sam već dobrano promenio mišljenje o njemu, i opisivao ga kao “ubedljivog arivistu”, “iznenadjenje sezone”, žalio nad pehovima koje je imao tokom trka. A onda je usledila sjajna pobeda...
"Ovo je ono o čemu sam sanjao još kad sam ovde u Silverstonu gledao prvu Gran pri trku, još u Menselovoj eri", oduševljeno je govorio Fetel posle pobede. Stičući samopouzdanje za volanom sve spremnijeg i sve bržeg bolida, Sebastijan pokazuje i svoje drugo lice - postaje «veseli dečak» ekipe Red Bul, «društva sa najboljom timskom atmosferom koju ponajviše kreira veliki šeret Fetel». Sve će to propasti u finišu sezone kada je brljivost je pobnovo nadvladala! Na trci u Singapuru, prekoračio je u boksovima dozvoljenu brzinu, bio kažnjen, pao u poretku i ta tri izgubljena boda, uz ostale gluposti koje je pravio tokom
sezone, bila su dovoljna da ispadne iz trke za titulu.
"Neiskustvo je ono što mu nije išlo u prilog", rekao je Baton novinarima. "On je dobar, veoma dobar za svoje dvadeset dve godine, ali videli smo da ima još toga što treba da nauči. Nije bio dovoljno konzistentan tokom čitave sezone."
Uoči sezone 2010. prognozirao sam «da će se Sebastijan iz petnih žila truditi da ne dozvoli Šumiju da povrati status ‘najboljeg Nemačkog vozača’, da će ove sezone dominirati i da ga na putu ka tituli može omesti samo (ne)pouzdanost bolida». U nekoliko navrata u prvom delu te sezone bolid nije radio kako treba pa se bojazan pokazala opravdanom, a to je najbolje ilustroao sam Sebastijan kada je tokom trke u Šangaju počeo da zaostaje za vodećima i na sugestiju iz boksa da «počne da se trka» odgovorio – «A sa čim!?». Kada je potom pobedio u Barseloni, kao da se ruga nepouzdanom bolidu i sopstvenim brljotinama posle trke je citirao Džeka Nikolsona iz filma Isijavanje – «I’m back!».
Ipak, prava priča počinje na trci za Veliku nagradu Engleske kada je “paket kompletiran” – Red Bul je dobio “nova krila”! Tada počinje dominacija ovog tima uprkos povremenim manifestacijama Fetelovog izraženog talenta za brljotine, poput, recimo, završnice trke na stazi Spa Frankošamp kada se prosto katapultirao naletevši na zadnji kraj bolida tada vodećeg Batona i razbio bolid ili kada je malo «dremnuo» iza sigurnosnog automobila na stazi Hungaroring, zaostao za njim više od dozvoljenog i popio kaznu ili najnovijeg, prošlog petka na stazi u Suzuki, kada je slupao bolid u petak, na prvom, jutarnjem treningu jer se, po sopstvenom priznanju – «nije dovoljno razbudio»! Sve to i još što-šta u tom smislu najbolje je svojevremeno okarakterisao šefa tima Meklaren Martin Vitmarš kada je rekao - "Takve incidente možda tolerišu u trkama nižih kategorija, ali u F1 – nikako".
Malo je falilo, pred pred kraj prošlogodišnje sezone, da sam Sebastijan Fetel da za pravo svim onima koji ga iz svakojakih razloga baš i ne vole mnogo. Izgledalo je da greške koje je pravio dolaze po svoje. Ipak, on kao da je rešio da je spreman da pokaže nešto sasvim drugo. Pobedio je superiorno na dve poslednje trke i od gubitnika u najavi postao – šampion! Ovogodišnja titula je logičan nastavak i potvrda dominacije dobro „spakovanog“ tima, ali manji broj grešaka koje je napravio Sebastijan Fetel takodje su doprinele da ubedljivo trijumfuje.
Kada sam premetao po glavi na koga iz plejade bivših vozača F1 ponašanjem i stilom vožnje podseća. Odbacio sam odmah neprežaljenog Senu koji je bio povećeni fanatik, u najboljem smislu te reči, Fitipaldi, Šekter, Hil, Prost, Lauda, Kimi, Šumaher... Neeee! Nametnuo mi se, takodje uvek nasmejani i beskrajno duhoviti – Džems Hant! Čini mi se da „najbržem cirkusu na svetu“ s vremena na vreme treba neko takav kakav je svojevremeno bio Hant, a kakav je danas Fetel – neko ko ima strast i neutaživu želju za brzinom, kome je trkanje sudbina, a ne posao.