Ako sam ja siguran da bih u Mariboru dao gol iz onog penala, a i da nema govora da bih ga primio sa onih četrdesetak metara, kakve su onda vezare oni što su tamo igrali u crvenim dresovima.
Znamo ih dobro, ne samo mi nego i drugi, jer tako igraju već više od godinu dana. Totalno su pročitani, pa su to jednostavno i lako na terenu pokazali i Slovenci. Njihovo je bilo samo da nastupe kao tim i čim su to postigli, naši su se izgubili na terenu. Izgovori da nisu imali svoj dan, da ih je stigao umor od utakmice sa Italijom, ili selektora da nije znao da nema podršku Saveza i navijača, ne znam kome su upućeni.
I mene bi, da sam igrao, bilo sramota do neba! Zato razumem njih nekoliko koji su igrali koliko su u datim uslovima mogli. Ostali, stideli se iskreno ili ne, treba da se pokriju ušima. Da li je moguće igrati u najvećim svetskim klubovima, biti oslonac tih ekipa, a u reprezentaciji za tolike godine ne pružiti ni jednu veliku partiju. Na našem primeru se vidi da je moguće , ali na pitanje kako - stvarno nema zdravorazumskog odgovora. Ako, naravno, nije reč o najobičnijem otaljavanju reprezentativnih obaveza. A to bi stvarno bilo već previše.
Tužno mi je bilo i da slušam komentatora utakmice iz Maribora koji se devedeset minuta ne usudjuje da kaže ono što svi vidimo - da naši ne igraju ništa i da se to dobro završiti neće. Kad je onaj naš primio gol sa četrdesetak metara (kao Pera Borota protiv Rumunije pre više od 30 godina) reporter ćuti, kad je traljavo izveden penal, opet, ćuti. Na kraju kaže - ne znam šta da kažem.
Pa, šta je ovo? Opšti debakl u fudbalu i oko njega!
Gledao sam koliko sam stigao i ostale utakmice poslednjeg kola kvalifikacija po grupama. Danci su bili odlicni protiv Portugala, a i Švedska protiv Holandije. Hrvati skromno protiv vrlo slabog tima, a BIH vise nego dobro protiv Francuza. Baraž će biti zanimljiv, a i Evropsko prvenstvo sledeće godine.
Pratićemo ga sa distance, s pravom, jer ga naša reprezentacija nije zaslužila. Ako je išta u tome dobro, bar se nećemo nervirati, nego opušteno gledati, nadam se, dobar fudbal. S pravom je naš fudbal ostao i bez velikih para, koje su se mogle dobiti za učešće na prvenstvu u Poljskoj i Ukrajini. To je, medjutim, stvar koja daleko više interesuje, odnosno muči čelnike Saveza nego obične zaljubljenike u fudbal.
Tačno je da je fudbal ovde i dalje najpopularniji sport, ali ta ljubav se održava samo još zbog lepote same igre koju ljudi gledaju na televiziji. Fudbala na našim terenima već odavno nema, a da li će jednoga dana ponovo biti niko se ne usudjuje da prognozira.
Medjutim, toliko je sve trulo da, čini se, ne može da bude gore, pa stoga u toj činjenici vidim i neku malu nadu. Ovdašnji fudbal je baš jako blebnuo o patos i sad ga treba nekako podići - makar na kolena. To praktično znači da se bez odlaganja konačno mora menjati mnogo toga od vrha do dna. Srpskom fudbalu su potrebni novi ljudi, sposobni da ga, u organizacionom smislu, otrgnu od neznalica, mešetara i kriminala, a da na terenu, ako je ikako moguće, budu samo najbolji u struci i najtalentovaniji u igri. Ovaj i ovakav recept, naravno, svi znaju, jer drugi jednostavno ne postoji. Ja sam ga samo namerno ponovio, a mislim da imam i jak razlog.
Jer, znamo mi nas jako dobro! Nažalost.
I mene bi, da sam igrao, bilo sramota do neba! Zato razumem njih nekoliko koji su igrali koliko su u datim uslovima mogli. Ostali, stideli se iskreno ili ne, treba da se pokriju ušima. Da li je moguće igrati u najvećim svetskim klubovima, biti oslonac tih ekipa, a u reprezentaciji za tolike godine ne pružiti ni jednu veliku partiju. Na našem primeru se vidi da je moguće , ali na pitanje kako - stvarno nema zdravorazumskog odgovora. Ako, naravno, nije reč o najobičnijem otaljavanju reprezentativnih obaveza. A to bi stvarno bilo već previše.
Tužno mi je bilo i da slušam komentatora utakmice iz Maribora koji se devedeset minuta ne usudjuje da kaže ono što svi vidimo - da naši ne igraju ništa i da se to dobro završiti neće. Kad je onaj naš primio gol sa četrdesetak metara (kao Pera Borota protiv Rumunije pre više od 30 godina) reporter ćuti, kad je traljavo izveden penal, opet, ćuti. Na kraju kaže - ne znam šta da kažem.
Pa, šta je ovo? Opšti debakl u fudbalu i oko njega!
Gledao sam koliko sam stigao i ostale utakmice poslednjeg kola kvalifikacija po grupama. Danci su bili odlicni protiv Portugala, a i Švedska protiv Holandije. Hrvati skromno protiv vrlo slabog tima, a BIH vise nego dobro protiv Francuza. Baraž će biti zanimljiv, a i Evropsko prvenstvo sledeće godine.
Pratićemo ga sa distance, s pravom, jer ga naša reprezentacija nije zaslužila. Ako je išta u tome dobro, bar se nećemo nervirati, nego opušteno gledati, nadam se, dobar fudbal. S pravom je naš fudbal ostao i bez velikih para, koje su se mogle dobiti za učešće na prvenstvu u Poljskoj i Ukrajini. To je, medjutim, stvar koja daleko više interesuje, odnosno muči čelnike Saveza nego obične zaljubljenike u fudbal.
Tačno je da je fudbal ovde i dalje najpopularniji sport, ali ta ljubav se održava samo još zbog lepote same igre koju ljudi gledaju na televiziji. Fudbala na našim terenima već odavno nema, a da li će jednoga dana ponovo biti niko se ne usudjuje da prognozira.
Medjutim, toliko je sve trulo da, čini se, ne može da bude gore, pa stoga u toj činjenici vidim i neku malu nadu. Ovdašnji fudbal je baš jako blebnuo o patos i sad ga treba nekako podići - makar na kolena. To praktično znači da se bez odlaganja konačno mora menjati mnogo toga od vrha do dna. Srpskom fudbalu su potrebni novi ljudi, sposobni da ga, u organizacionom smislu, otrgnu od neznalica, mešetara i kriminala, a da na terenu, ako je ikako moguće, budu samo najbolji u struci i najtalentovaniji u igri. Ovaj i ovakav recept, naravno, svi znaju, jer drugi jednostavno ne postoji. Ja sam ga samo namerno ponovio, a mislim da imam i jak razlog.
Jer, znamo mi nas jako dobro! Nažalost.