Primetih upravo da sam ovde sedam puta zaredom pisao o putovanjima po lepim inostranim predelima. Pišem za MONDO dva puta mesečno, dakle skoro četiri meseca se, reklo bi se, pravim Toša, baš kao da se se u zemlji Srbiji ništa pod milim bogom novo ne događa. Pa znate šta? Kada malo bolje razmislim, i ne događa se. Tu i tamo se nešto ponavlja i to je to.
Šta kazala? Molim??? Nenade, pa da li si ti normalan? Logično pitanje svakog dobronamernog čitaoca. A kandidatura za kandidata za EU Nenade? A umalo Nobel za Oca NaciJona? A neodržana parada? A popis? Kam gu ordenje Belog anđela, Pahomije, Filaret i Vasilije sve sa striperom i Minpolicije koji je stajao i slušao? Dobro, možda je čovek u sebi uvežbavao nov repertoar za doček dveju novih godina na kojima po tradiciji svojim trudbenicima pod šatrom peva na uvce pa nije stigao niti da reaguje niti da hapsi? Pet Matini, Šade i Monserat Kabalje u Beogradu. Lepa Brena a la Tina Tarner pride? Novi most kod Beške? Pa još noviji i još lepši iznad Ade? Dva nova santimetra Koridora X?A izbori koji sam’ što nisu? A hapšenja i ljuta borba protiv korupcije koja samo što nije iskorenjena evo još koliko pre tih izbora što će biti možda na proleće sem ako ne budu u decembru? Iskorenjena klot! Na korupciju mislim, nismo mi te sreće pa da izbore iskorenimo. A Kosovo, crni Nenade, a Kosovo i Metohija, bre? Barikade, balvani, braća u nevolji, bageri i bregovori sa brugom stranom koju ne priznajemo ali sa njom bregovaramo? Bojeva bunicija, BFOR?
A Štefan File koji fruštukuje sa Tomom Nikolićem, a Murta, Jelko Kacin, Kurta, Maas i Dežer? Pa Merkelova u Beograd, Merkelova iz Beograda? A podatak da samo o trošku zdravstvenog osiguranja, po zvaničnoj evidenciji, lekove za smirenje u Srbiji pije više od 1,3 miliona stanovnika?! Eeeee.... ovo poslednje, ovo već možda jeste ili nije novo ali je meni itekako sumnjivo.
Malo nas, bre, pije te sedative, MALO!!! To jest malo ih je evidentiranih. Jer, po svemu sudeći, sedative pije svaki Srbin, Sprkinja, Srpče i Srbenda. Manjine piju obaška, najverovatnije nešto jače jer im uz sve ostalo, valja izdržati još i Srbe, Srpkinje, Srpčad i Srbende. Ne, naravno da nemam statistiku na svojoj strani da bih ovu tvrdnju mogao i da potkrepim, ali kada je to nekog novinara omelo u zadatku koji je pred sebe postavio?
Sa druge strane, čini mi se da imam logiku i zdrav razum koji mi govore da mora da se zaista svi stalno nečim kljukamo jer kako bismo inače svaki dan mogli ponovo da ustanemo, obrijemo se, istuširamo, ako tu nezdravu naviku već praktikujemo? No, sa treće strane, živimo ne samo u Srbiji nego i u svetu i vremenu u kojem se niti logika niti zdrav razum baš nešto i ne boduju. Realnost menjujemo za zamišljenu, bolju. Sa prijateljima se „vidjamo“ na Fejsu, odrađujemo umesto da uradimo, snalazimo se umesto da privređujemo. Umesto odlaska u pozorište - čitamo prikaze predstava, sagovornika saslušali još i nismo ali sada ćemo mi njemu oma da objasnimo šta je on to zapravo mislio i hteo da kaže. U Libiji štitimo civile, nema to veze sa naftom. Ovde nezavisnost može, tamo ne moze. Zašto? Onako. Pravimo presedan, ali da ne bude presedan. Kosovo odbranismo 1999. ali hajde da ga odbranimo jos koji put.
Hajdemo sada realno. Šta nam se to ZAISTA novo dogodilo?
Šta je to što se sasulo na našu glavu a da ranije nije? Gde se to danas koprcamo gde ranije nismo? Šta je to neko izjavio što već čuli nismo? Koliko su puta Srbija pa i svaki Srbin, Sprkinja, Srpče i Srbenda (manjine obaška) ponaosob odlučno rekli istorijsko NE da bi ga onda prepravljali u NE, ALI pa onda u MOŽDA i na kraju u DA? Samo, cena je kod svake prepravke uvek bila veća, što nas nikada do sada nije sprečilo da čekamo što duže e da bismo na kraju ipak lepo rekli DA.
Zašto jeftino ako može skupo? Lepo je ubijeni premijer Zoran Đinđić govorio da ako već moramo da pojedemo žabu, hajdemo iz cuga, a ne da je grickamo i kiselimo lice godinama.
Pa šta se onda boduje ako se već logika i zdrav razum ne kotiraju dobro? Sila, bato. Oduvek, svugde, po svemu sudeći i zanavek - sila. Imamo čak i narodnu mudrost na našoj strani, lekcija je tu, samo valja prelistati knjige malo! „Sila boga ne moli“. „Viša sila“. „Ko neće milom, hoće silom“. Sila spolja, sila iznutra, sila odosvud.
Čekaj Nenade, a pravda? Kam gi pravda i pravednost? Šta je sa onom „Kome snaga leži u topuzu, tragovi mu smrde nečovještvom“? Ma da, znam ja sve to, samo znate... to je iz onog drugog filma, a mi smo u ovom ovde. Pa zar tako crni Nenade, zar se samo sila boduje? Ne, ne samo sila. Boduje se i ćutanje. I deljenje i primanje ordenja. Filaret deli, majka crkva ćuti. Ministar narodu objasnio razlog otkazivanje parade na jedan način a primio orden za drugi razlog. On ćuti. Premijer čuti. Šef vodovoda oprašta eparhiji dug za vodu, eparhija njemu poklanja orden. Država i poreski obveznici čije su pare poklonjene ćute. Patrijarh takodje primio orden, ja čak mislim da je njemu bilo i neprijatno kada je video ko je sve isti orden dobio. Ali ćuti.
Ćuti opet u nedelju 16. oktobra kada su ga školska deca u Jagodini špalirom dočekala na ulicama k’o nekad druga Tita. Ministar prosvete, na neviđeno pišem unapred, ćutaće glede ovakve zloupotrebe školske dece. Ispašće da su deca to onako sama, kao nekada... „spontano i organizovano“. U Sirti, u Libiji, preko mesec dana traje slamanje poslednjeg Gadafijeg uporišta. Na hiljade civila je tamo bez vode, struje, hrane. Ginu. CNN ćuti. BBC ćuti. RTS ćuti. Čak je i Medjunarodnom Crvenom krstu trebalo mesec dana da bi stidljivo ukazao na to. I još stidljivije da i Gadafijevi protivnici čine ratne zločine.
Ćutanje. Sila. To se boduje.