Osvrt na rukometno navijačku blamažu u Nišu.
Fotka na kojoj tip koji je prekopirao "ciganina" Bogdanova demonstrira nešto pokazivanjem srednjeg prsta govori, što bi se reklo, više od hiljadu reči!
I sad se u klubu kao hvataju za glavu. Šta će da kažu u Evrposkoj rukometnoj federaciji, kakva će biti kazna, da li će Partizan biti izbačen iz Lige šampiona?
Alo ljudi, čemu čudjenje, kao niste znali kakvi su vam „verni putujući navijači“ ! Niste znali za "Zabranjene" i "Alkatraz"!
Pa, čačkali ste mečku i evo možda i isčačkali. Možda vas ovi iz EHF tako novčano kazne da ćete morati da ugasite klub.
Možda, ko zna. Uzgred, i Niš odnosno Čair je stradao, a možda će još više. A ni kriv ni dužan želeći samo iskreno da pomogne!
A nije moralo baš tako. I svi to znamo - i država i klubovi i mediji i ljubitelji sporta. Valjda baš iz tog razloga što svi sve znamo na mnoge utakmice u rukometu, fudbalu i košarci već više od decenije ne dolaze mnogi ljudi koji iskreno vole sport.
Izbegavaju derbije i utakmice „visokog rizika“, a kako vreme odmiče takvih je utakmica sve više. Oni prosto žele da gledaju dobar fudbal, rukomet, košarku, i neće da imaju baš ništa sa privilegovanim huliganima, bandama, ruljom ili kako ih već zovu, ili kako sebe sami zovu.
A baš ti su neskriveni miljenici uprava klubova, njihov „ dvanaesti igrač“, i šta ti ja znam šta još !
Slave ih i mediji, nazivaju ih vernim navijačima.I to tako traje li traje. Nadao sam se da će farsa posle nekog vremena prestati, jer mislim da zaista nije normalno da klubovi neguju baš takve snage za podršku sa tribina, a i da ce novinari početi da otvoreno i istinito pišu o tom nazovi navijačkom fenomenu!
Ali sportska društva kao i klubovi već evo više od decenije prave se da nemaju nikakve veze sa onim što se dogadja na tribinama. Mediji preskaču otvorenu osudu huliganizma, a naglasak stavljaju na „ fenomenalne koreografije“ kojima su upravo ti verni navijači ukrasili sever ili jug (svejedno) nekog stadiona ili hale.
Fudbalski selektor u više navrata u poslednje vreme upozorava da nije normalno zviždati himni rivala reprezentacije Srbije. I ne da nije normalno nego je daleko od fer-pleja i može da rezultira kaznom evropske ili svetske federacije. Traži još da se smire baš te “najvernije grupe navijača“. Apeluje da se navija za reprezentaciju, a ne protiv nje. Preti da će zbog nesreće sa beogradskih tribina reprezentacija sreću potražiti u nekim drugim gradovima Srbije iskreno željnim fudbala.
Država, a i klubovi znaju tačno ko je problem u celoj ovoj priči, kako mu je ime, gde ga je lako naći, kojim se dodatnim poslovima bavi, je li to što radi legalno ili nije ... Sve se ovde zna. Mala smo država, i toliko nas malo ima da skoro svi znamo sve o svima. U takvoj situaciji teško je, gotovo nemoguće, više od decenije praviti se blesav i slegati ramenima na sva pitanja o neredima na tribinama i van njih.
Evo, skoro je „zbog opasnosti po bezbednost“ država sama od sebe, a i na molbu patrijarha zabranila Paradu ponosa ili kako se već sve zove ta manifestacija seksualnih sloboda. I odbija pritom da prizna da je to autogol, odnosno poraz pred huliganizmom.
A kad država koja po definiciji ima privilegiju legalne upotrebe sile pokazuje da ili ne može(u šta mnogi sumnjaju) ili neće da primeni tu vrstu autoriteta onda možemo govoriti o namernim političkim igrama sa pevanjem i pucanjem, ili nagoveštajima prevlasti anarhije. Ni jedno ni drugo naravno ne vodi regularnosti, pa bi uskoro ne samo kao klubovi već i kao društvo mogli da ispadnemo iz svih kvalitetnih liga. A da novim ligama samo za domaću upotrebu vladaju na primer baš najverniji navijači.
Tada, siguran sam, više ne bismo mogli da govorimo o fudbalu, rukometu, košarci... Bar ne više kao o sportovima koji plene lepotom, šarmom, duhom i za koje zaista jesmo talentovan narod. Zato, ako uskoro ne prestane ovo klubaško - navijačko čačkanje mečke za zvečku obistiniće se i najgore slutnje.
A možda baš to neko ovde i priželjkuje.