Ok, Miki je otišao, i ja lično nemam više toliko volje da pratim šou iz prostog razloga što sam osećala Mikija kao jedinog predstavnika moje generacije istomišljenika u toj kući.
Da pojasnim onima koji nisu čitali moj tekst od pre par nedelja pod nazivom “Miki - prvi gospodin Srbije”, čovek me kupio izjavom o Ceci Ražnatović, i recimo samo da takvu stvar o njoj niko nikad nije imao hrabrosti da izgovori pred srpskom javnošću. Od tad smo on i ja najbolji drugari, ioako on to ne zna :).
Naravno, ni na kraj pameti mi nije bilo da će čovek sam da digne ruke, i prepusti onih 100 000 eura zbog kojih je i ušao u kuću nekom od ostalih ukućana.
Ali, negde baš u tom trenutku, gledajući Mikija kako moli Velikog brata da ga pusti napolje, i slušajući njegova krajnje neubedljiva objašnjenja o razlozima za odustajanje, meni je SINULO! “Veliki brat” je svo to vreme bio SRBIJA U MALOM. I sve se tako dobro videlo na tako malom uzorku. I urbani foliranti, i kvazi-urbane dobre ribe koje u stvari sve vole da ožežu uz narodnjake, i frustrirane žene koje nedostatke prirodne lepote leče blagom, ljupkom prirodom i naglašenim seksepilom (bivajući tako san svakog srpskog muškarca), i ultra-sujetni lepotani koji imaju ozbiljne komplekse, i strašno proste devojke čija se stanja graniče sa manijakalno-depresivnom dijagnozom. Pa i pristojni ljudi koji su se držali malo po strani, kako to obično biva. Uz izuzetak našeg Mikija, koji je bio najglasniji u kući, ali je u odnosu na stvarnu Srbiju, on imao šta pametno da kaže.
Eee, kakav je on uticaj mogao da ima na široke narodne mase – vidim u novinama ga proglašavaju “tipičnim Srbinom”, a ja se ne bi mogla manje složiti sa tom konstatacijom.
Odkad tipični Srbin voli Džim Džarmuša i Vudi Alena, knjige, rok muziku?
Ne, tipični Srbin voli splavove, Žikinu dinastiju, Grand paradu, lakat izbačen kroz otvoren prozor kola, i taman kad pomisliš “ ovaj je možda naš, izgleda pristojno” čuješ najokoreliji turcizam kako trešti iz ozvučenja. Da, to pre zvuči kao tipičan Srbin, priznajte.
Prema tome, Miki je sve, samo ne tipičan Srbin. Poštenjačina, iskren do granica izdržljivosti, blentav, blesav i užasno inteligentan, Miki je u toj kući zapravo bio najkvalitetniji čovek. A takvima se u Srbiji dešava upravo ovo što se njemu desilo. Odustanu od svega, zgroženi nepoštenjem i nedostatkom kvalitetnih ljudskih osobina u svom okruženju. Takvi dižu ruke, jer znaju da ovde uvek i bez izuzetka pobeđuju laktaroši i prevaranti, a čime će se boriti protiv njih – dobrom knjigom ili pametnom mišlju?
Teško.
I zato, na posletku, takvi uvek završe na istom mestu – napolju.
Dok ovde ljudi ne nauče da čuvaju ono najbolje što imaju.
Vaša Kristina
[email protected]
Da pojasnim onima koji nisu čitali moj tekst od pre par nedelja pod nazivom “Miki - prvi gospodin Srbije”, čovek me kupio izjavom o Ceci Ražnatović, i recimo samo da takvu stvar o njoj niko nikad nije imao hrabrosti da izgovori pred srpskom javnošću. Od tad smo on i ja najbolji drugari, ioako on to ne zna :).
Naravno, ni na kraj pameti mi nije bilo da će čovek sam da digne ruke, i prepusti onih 100 000 eura zbog kojih je i ušao u kuću nekom od ostalih ukućana.
Ali, negde baš u tom trenutku, gledajući Mikija kako moli Velikog brata da ga pusti napolje, i slušajući njegova krajnje neubedljiva objašnjenja o razlozima za odustajanje, meni je SINULO! “Veliki brat” je svo to vreme bio SRBIJA U MALOM. I sve se tako dobro videlo na tako malom uzorku. I urbani foliranti, i kvazi-urbane dobre ribe koje u stvari sve vole da ožežu uz narodnjake, i frustrirane žene koje nedostatke prirodne lepote leče blagom, ljupkom prirodom i naglašenim seksepilom (bivajući tako san svakog srpskog muškarca), i ultra-sujetni lepotani koji imaju ozbiljne komplekse, i strašno proste devojke čija se stanja graniče sa manijakalno-depresivnom dijagnozom. Pa i pristojni ljudi koji su se držali malo po strani, kako to obično biva. Uz izuzetak našeg Mikija, koji je bio najglasniji u kući, ali je u odnosu na stvarnu Srbiju, on imao šta pametno da kaže.
Eee, kakav je on uticaj mogao da ima na široke narodne mase – vidim u novinama ga proglašavaju “tipičnim Srbinom”, a ja se ne bi mogla manje složiti sa tom konstatacijom.
Odkad tipični Srbin voli Džim Džarmuša i Vudi Alena, knjige, rok muziku?
Ne, tipični Srbin voli splavove, Žikinu dinastiju, Grand paradu, lakat izbačen kroz otvoren prozor kola, i taman kad pomisliš “ ovaj je možda naš, izgleda pristojno” čuješ najokoreliji turcizam kako trešti iz ozvučenja. Da, to pre zvuči kao tipičan Srbin, priznajte.
Prema tome, Miki je sve, samo ne tipičan Srbin. Poštenjačina, iskren do granica izdržljivosti, blentav, blesav i užasno inteligentan, Miki je u toj kući zapravo bio najkvalitetniji čovek. A takvima se u Srbiji dešava upravo ovo što se njemu desilo. Odustanu od svega, zgroženi nepoštenjem i nedostatkom kvalitetnih ljudskih osobina u svom okruženju. Takvi dižu ruke, jer znaju da ovde uvek i bez izuzetka pobeđuju laktaroši i prevaranti, a čime će se boriti protiv njih – dobrom knjigom ili pametnom mišlju?
Teško.
I zato, na posletku, takvi uvek završe na istom mestu – napolju.
Dok ovde ljudi ne nauče da čuvaju ono najbolje što imaju.
Vaša Kristina
[email protected]