Znači, jedva sam našla tren da sednem da napišem ovaj tekst! Urednik me mrzi, teme ostaju neobradjene, a meni? Meni je lepo. Radim kao crnac, u poslednjih mesec dana nije bilo dana da nisam bila u studiju od jutra do mraka. Uz sve prateće poslove kojih je bilo stvarno dosta ovog meseca , ja napokon završavam svoju ploču. Ali o tome neću da vam pišem, sve ćete čuti i videti kad za to dodje vreme.
I, tako srećna sad moram da pišem o Beoviziji. Mrka kapa. Najradije ne bih ništa pisala o tome, jer je čak i meni dosadilo da pričam istu priču over and over again. Ali, ljudi, neki delovi te priče su POTPUNO isti kao prošle godine– npr. deo o voditeljskom paru koji nas davi pesmama, a onda slušamo još pesama, i još pesama.
Pa o muškoj polovini tog para koja drugu godinu zaredom vredja inteligenciju celokupnog tv gledališta ne znajući tekst nijednog plejbeka koji treba da uradi pred milionskim auditorijumom. Pa, mene bi, bre, bilo sramota. Ali, ovo je Srbija. Otaljaš, uzmeš pare, uvrediš pola zemlje i odeš kući da mirno spavaš. Ili u pozorište da igraš OZBILJNE stvari čiji tekst JESI naučio. Pretpostavljam.
Što se pesama tiče, gomila ljudi kaže da je kvalitet opao. Ne slažem se. Ovoga puta je bilo i nekih ok pesama, što je napredak. Konkretno, samo da su malo bolje pevale uživo, ja bih na Evroviziju poslala one rok klinke! Slatke, energične, hit pesma – šta ćeš više. Ali u Srbiiji se nikad ne daje šansa anonimcima iza kojih ne stoji neki lobi. Nažalost. Vidim da je Trkulja pobrao hvalu sa raznih strana, što sam i očekivala, prvo zbog njegovog neospornog kvaliteta, a drugo zbog stila muzike koji ovde ipak uvek izaziva pažnju. Mada, znam još bolje pesme koje su izašle iz njegovog muzičkog pera, ranije u njegovoj karijeri.
O prolasku u finale ne vredi mnogo raspravljati. Napravljeno je par propusta – znate, kad pustite u finale nekoga ko ima dosadnu pesmu, a na licu mu piše "ja sam sredovečni neuspešni pacijent", nešto sa vama nije u redu. Ili mladu ambicioznu umetnički nastrojenu sponzorušu sa samozadovoljnim izrazom lica i osrednjom pesmom. IQ i Sale Sedlar ostadoše u polufinalu pored hitične pesme, i fenomenalnog pevanja. Ali nemaju baš nikakvu vezu. Ne kažem da treba da ih šaljemo na Evroviziju, ali su sigurno bolji od gore navedenih.
Mada, i u polufinalu je bilo veselih momenata – ugledah za mikrofonom grupi devojku za koju se priča da je uz razne veze pokušala da se uvuče u krevet bar 90% stranih izvodjača koji su došli u Beograd u poslednje 3-4 godine. Ispostavlja se da je i ona pevačica. Zanimljivo, to dosad još nisam videla. Grupi pevačicu.
Zato sam na VH1 otkrila nov izvor uživanja – fenomenalno nadahnutog mladog kantautora Miku, koji peva još fenomenalniju pesmu "Grace Kelly" kojom sam se načisto zarazila. Do sledećeg puta ću sigurno kupiti njegov album, pa ću imati temu za rubriku, a ne da pod moranjem pišem o veseloj, tužnoj Beoviziji.
Kristina
I, tako srećna sad moram da pišem o Beoviziji. Mrka kapa. Najradije ne bih ništa pisala o tome, jer je čak i meni dosadilo da pričam istu priču over and over again. Ali, ljudi, neki delovi te priče su POTPUNO isti kao prošle godine– npr. deo o voditeljskom paru koji nas davi pesmama, a onda slušamo još pesama, i još pesama.
Pa o muškoj polovini tog para koja drugu godinu zaredom vredja inteligenciju celokupnog tv gledališta ne znajući tekst nijednog plejbeka koji treba da uradi pred milionskim auditorijumom. Pa, mene bi, bre, bilo sramota. Ali, ovo je Srbija. Otaljaš, uzmeš pare, uvrediš pola zemlje i odeš kući da mirno spavaš. Ili u pozorište da igraš OZBILJNE stvari čiji tekst JESI naučio. Pretpostavljam.
Što se pesama tiče, gomila ljudi kaže da je kvalitet opao. Ne slažem se. Ovoga puta je bilo i nekih ok pesama, što je napredak. Konkretno, samo da su malo bolje pevale uživo, ja bih na Evroviziju poslala one rok klinke! Slatke, energične, hit pesma – šta ćeš više. Ali u Srbiiji se nikad ne daje šansa anonimcima iza kojih ne stoji neki lobi. Nažalost. Vidim da je Trkulja pobrao hvalu sa raznih strana, što sam i očekivala, prvo zbog njegovog neospornog kvaliteta, a drugo zbog stila muzike koji ovde ipak uvek izaziva pažnju. Mada, znam još bolje pesme koje su izašle iz njegovog muzičkog pera, ranije u njegovoj karijeri.
O prolasku u finale ne vredi mnogo raspravljati. Napravljeno je par propusta – znate, kad pustite u finale nekoga ko ima dosadnu pesmu, a na licu mu piše "ja sam sredovečni neuspešni pacijent", nešto sa vama nije u redu. Ili mladu ambicioznu umetnički nastrojenu sponzorušu sa samozadovoljnim izrazom lica i osrednjom pesmom. IQ i Sale Sedlar ostadoše u polufinalu pored hitične pesme, i fenomenalnog pevanja. Ali nemaju baš nikakvu vezu. Ne kažem da treba da ih šaljemo na Evroviziju, ali su sigurno bolji od gore navedenih.
Mada, i u polufinalu je bilo veselih momenata – ugledah za mikrofonom grupi devojku za koju se priča da je uz razne veze pokušala da se uvuče u krevet bar 90% stranih izvodjača koji su došli u Beograd u poslednje 3-4 godine. Ispostavlja se da je i ona pevačica. Zanimljivo, to dosad još nisam videla. Grupi pevačicu.
Zato sam na VH1 otkrila nov izvor uživanja – fenomenalno nadahnutog mladog kantautora Miku, koji peva još fenomenalniju pesmu "Grace Kelly" kojom sam se načisto zarazila. Do sledećeg puta ću sigurno kupiti njegov album, pa ću imati temu za rubriku, a ne da pod moranjem pišem o veseloj, tužnoj Beoviziji.
Kristina