Gledam nešto, danas je postalo moderno da se trenira! Svi se kao nešto bave sportom! Ja treniram ceo život i ranije su me gledali kao neku budalu! Čekaj, pa dobro…Zar to nije pozitivna stvar koja se dešava društvu? Lepo je da se ljudi bave sportom, da rade na sebi, na svom telu i duhu!
Mnogo je godina prošlo od redovnih školskih časova fizičkog. Za nama su ostale medicinke, skokovi, poštede, merenja i celodnevna samoinicijativna blejanja uz loptu, lastiš, vijaču ili samo izlizane patike.
Krenuli smo da se igramo preživljavanja u potpuno drugačijim okolnostima - da jurimo za poslom, trčimo za parama, ronimo u suzama, da bežimo od onih koji su nas uzjahali i skakućemo na pićence da bi se oslobodili stresa.
Poroci su sastavni deo naše svakodnevnice. Ako ne naše lično, onda sigurno makar jedne osobe iz bližeg okruženja. Bilo da je u pitanju alkohol, tablete za smirenje, teblete za vožnju…praškovi, brzine, emocije - sve je vrlo dostupno i može da se kupi za male pare!
Živimo višestruko: preko dana vodimo “normalan život” sa svojim "normalnim" kolegama, na kvarno izvlačeći iz torbe ispod radnog stola bensedine, diazepame, ksanakse i ostale crvene triangle pomoću kojih nabacimo lažni kez i izbegnemo da izbodemo sebe, svoje partnere, ortake, pretpostavljene i podređene.
Vodimo marionetski život do kraja radne nedelje obavljajući poslušnost firmi za pare koje su već potrošene na lečenje, parče našeg lažnog mira, koji nam kuca na vrata podsvesti već u četvrtak.
Neki pokleknu tada, a ovi malo izdržljiviji doguraju tako "normalni" čak do petka. U petak se nalazimo na "čašici" razgovora sa svojim "normalnim" voljenim prijateljima. Prepričavamo dogodovštine iz prethodne nedelje hvaleći se koga smo i kako uspeli da iskuliramo. Kada se prekorači piće ili dva, prelaziš liniju.
Stojiš obučen u svojoj vikendaškoj ljušturi, grleći nove istomišljenike, nepoznate prijatelje za ceo život. Dan i noć se spajaju i dok se dogegaš do sebe tako smrdljiv, moraš da ustaneš iz toplog kreveta i kreneš u nove radne pobede jer je već ponedeljak.
Nadrkan, nervozan, neispavan i nezadovoljan, šta radiš? Kriviš mamu i tatu koji su te rodili, a nisi im to ni tražio, mene, njega, posao, sistem? Nezrelo!
Brzo - treniraj! Trči, skači! Idi u saunu, oznoji se, izbaci demone! Juri dok mišići ne krenu da pucaju, da peku, dok telo ne kaže - dosta!
Onda izvuci i poslednji atom snage čak iz ganglija! Kupaj se u svom znoju, gori,a ti i dalje nemoj da staješ! Isto kao i onda kao onda kad ste se razvalil, srce ti je u grlu…Raspadni se na komadiće, pa u prah.. Probij dahom još jedan stepen u plućima, onaj kojim do sada nisi uopšte disao, niti si znao da postoji. Sastavi se! Saberi se!
Vratiš se u položaj fetusa…
Staneš i shvatiš da si jak! Opet si čovek, a ne onaj oblik života koji samo menja ljuske prividnog životarenja.
Tada si pobedio sebe, a kada to shvatiš, više neće biti potrebe da pobeđuješ druge!
Nemoj opet da se sjebeš, ni za vikend, ni za izmišljeni praznik, nikad više! Samo krajnost! Za “olupane” ne postoji zlatna sredina. Ako tako kreneš sebi da povlađuješ, opet ćeš morati sve ispočetka!
Nije poenta u tome kad si počeo da treniraš, nego kad si prestao da se devastiraš!
Naše nasleđe je šizkultura protiv koje pokušavamo da se izborimo rastrzani između sporta i aftera. Malo smo se zbunili, pogubili…
"Hiljade i hiljade sklekova…"
…na kraju, nije se mnogo toga promenilo od devedesetih.