Moram priznati da mi nikada nije teže pao kraj raspusta, a znam da sam među retkim srećnicima koji mogu da se pohvale da vole svoj posao....nije dakle to razlog...Teško mi valjda pada povratak u realnost i ideja da sad čekam neki sledeći duži odmor, ne bih li se ponovo isključila.

Zabrinjavajuće je, dakle, to što mi je sasvim dobro samo kad se „isključim". I nisam jedina.

A da bi živeo normalno i u skladu s vremenom, moraš da budeš UKLJUČEN.

Uz to, postoji i to osećanje da se uvek nešto jako važno dešava uvek baš kad ti nisi tu, plus maler da se često nešto i stvarno desi, pa se iznenadiš - zato je bolje naći neki način da budeš u toku, medium level, bar.

Kako sam navučena na društvene mreže,dala sam sebi zadatak da se držim što dalje od njih makar dve nedelje, ne bih li očistila mozak od svega što mi diže pritisak, ali sam ubrzo odustala, rob sam informacija. Neću da se dopisujem i provodim vreme na netu, ali da znam šta se dešava-moram, takva sam, šta da radim. Bar mi novine nisu bile dostupne, u papirnoj formi.

Čitala sam naslove, tek ponešto u celosti. Preletela tviter više puta...volim njegovu oštrinu i brzinu, ali previše, previše gorčine i jeda. Fejs-tu su samo drugari, volim da razmenim po koju. Instagram-pitomina. Lepe fotografije, tišina. Niko se ne žali ni na šta, niko nikog ne pljuje, svi nasmejani.

Može.

Ja - namirena, neaktivna ali mestimično „uključena",nisam dala da mi išta pokvari odmor, a opet se nisam odrekla svojih navika. Uspeh! Naspavala se, konačno mogu da se odmorim, deca su već dovoljno velika da ne mora svakog sekunda da se dreždi nad njima. Bila sam sa porodicom i prijateljima daleko od gužve, u poludivljini, tamo gde ne mora da se uvlači stomak na plaži.

A onda me je,po povratku kući sačekala sva sila štampe, politika, strašne crne hronike, drama, estrada, zapitanost - ko su uopšte ti ljudi (žene,doduše,uglavnom), šta hoće, jel pravi paparaco ili namešteni, šta će dobiti raznim ispadima i fotkama u životu, zašto moramo da ih gledamo (uvek ćemo dobiti odgovor-publika traži) i moje večito pitanje-a što im ne ponudite nešto drugo? Kad je publika već toliko bez mozga po vašem mišljenju, možda će se zainteresovati i za nešto pristojnije?

Uvrede, psovke, ona polugola žena što priča o sebi u trećem licu se još svađa sama sa sobom dok traži novog partnera za fajt, plastika „u fulu"- kako se ne istope, što lepo pita jedna moja drugarica...Vrca mnogopominjani LUKSUZ na sve strane, takmičenje ko je na skupljem letovanju, da li je kupaći 350 ili 400 evra. Ko je bio i na kojoj jahti, (za) koliko?

Ja stvarno sumnjam da sve siromašniji srpski narod kupuje novine zbog toga i da TO TRAŽI. Ne verujem da se divi Loubotin cipelama, ko zna kako zaradjenim i guzama starleta i pevačica u povoju. Što bi neko to radio sebi dok razmišlja kako da prehrani porodicu?  Zato što se nada da će i on-a jednog dana tako? Jel to tzv. „američki san" prosečnog srbina? Da mu dete tako živi?

Da li tako skrećemo pažnju sa surove stvarnosti?

Da li je golotinja, duhovna i telesna sama po sebi toliko zanimljiva?

Kao čovek iz medija znam da je konkurencija uvek pretnja i da glava mora držati iznad vode,inače si gotov. Pisao istinu ili neistinu, isto ti se 'vata,paparaci se ubiše od posla, čitaoce animiraju da šalju fotke koje naprave telefonima, jedni se poturaju,drugi beže...

Naslovne strane pojedinih dnevnih novina su ponekad toliko skaradne da kad stanem ispred kioska pokrivam deci oči jer nešto ne treba da vide-telo koje beživotno leži, prostački naslov ili golu zadnjicu.

Ok.

Kad je već sve tako propalo, jeftino i kad nam je život pornografija, hajde da se dogovorimo:

Ako nema kupovine alkohola posle 22, i ako je sklonjena „zvanična golotinja" sa frontalnih rafova kioska-da se skloni i ova"nezvanična", kao i sve ostalo što vređa osećanja ljudi koji jedva krpe kraj s krajem i što deca ne treba da gledaju. Priče o LUKSUZU su vam neukusne. Ako već LUKSUZNE dame nemaju tri čiste i malo obzira-pa dođavola imajte bar vi. Pratite li inostranu štampu? Kriza je svuda. U civilizovanim društvima bogati ljudi pokušavaju da ne budu upadljivi, voze se skromnijim kolima i ne privlače pažnju bahanalijama. Kod nas sve suprotno, da se vidi da se ima! I onda opet-publika traži, čitaoci traže....

Mora da smo baš veliki mazohisti ako je to istina.

I džaba ja sve ovo sad pišem. Kreće nova sezona rijalitija koji vređaju inteligenciju i učesnika i publike. Onih-udri, pljuj, psuj, udari, plači, zavedi, ostavi...da vide da je nekome GORE nego njima.

Pa čekaj sad-jel oni vole da gledaju i čitaju o onima kojima je gore ili bolje nego njima?

Sad ispade i jedno i drugo.

Ne možemo stalno da se pozivamo na izmišljeni „ukus" publike.

Sve je opravdanje za EKSKLUZIVU.

Žuto je sunce, žuto je zlato, žuto je pile i razno cveće, sve neke lepe stvari...ne znam zašto žutu štampu uopšte tako zovemo. Žuč je zelena, trebalo bi je zvati Zelena štampa.

Koga god da pitate reći će da želi bolje društvo i bolji život za sve nas,a naročito za generacije koje dolaze. Nije borba za bolji život samo raskrinkati političare. Treba i neke druge stvari da se rade. Distancirati se od prostakluka i prizemnosti, na primer.

Iako me ovo o čemu sam sad pisala izluđuje, svesna sam i koliko je malo i nebitno spram svega ostalog što ovde treba uraditi da bismo počeli bolje da živimo.

Ali treba se baviti i malim stvarima. Svako svojim dvorištem. Bolji svet se neće stvoriti sam od sebe. Hajde polako svako onako kako ume.

Ako ga baš nije „baš briga", što me uopšte ne bi začudilo. Već to ranije pomenuh, zabrinjavajuće je koliko često čujem te reči. To je jedan od razloga zašto je sve ovako.