Kad nemaš dovoljno slobodnog vremena, a to nam je svima zajednički imenitelj, nikakvo iskustvo ne pomaže. Plan da ćemo sve važno obaviti makar dve nedelje ranije, uvek padne u vodu.

Istini za volju, ja još nisam došla do zaključka zašto upadamo u euforiju? To mora da je nešto iz prošlih vremena. Jasna mi je samo kupovina poklona. Sve ostale panične nabavke, kao da nas čeka atomski rat, su mi misterija (a priznajem da i sama "pojačano" dovlačim iz samoposluge... Nemam racionalno objašnjenje).

Oko Nove godine i mediji počnu da dižu tenziju. Politiku ne bih pominjala ovom prilikom, oni i inače ne znaju za milost, ali i sve ostalo pršti i bode oči nedužnom čoveku koji je ionako već izbezumljen. Od skupoće i luksuza petparačkog džet-seta i cena njihovih tezgi, do fotografija sa snimanja mahnitih novogodišnjih programa sa "pevanjem i pucanjem".

Ko voli da ide na doček negde i ljubi se sa nepoznatima, vrši poslednje pripreme - ostali samo čekaju 31. da završe ranije praznični radni dan, stignu svojoj kućici, razgaće se i sruše na kauč.

Sledi nekoliko dana tišine i mira, potpunog blagostanja. I besparice, naravno, ali to je manje bitno jer smo napravili zalihe za krkanluk. Kako je malo potrebno čoveku da bude srećan... odavno smo spustili kriterijum.

Lepo je što svi, ipak, uspemo da se odmorimo i oporavimo, zimska praznična sezona ide na ruku i deci, imaće dug raspust. Ko ima mogućnosti otputovaće negde, mnogi će naći vremena da se malo okrenu sebi, pročitaju knjige koje nisu stigli... Ipak, važno je ne ostaviti baš previše vremena za razmišljanje. Sigurna sam da je praznična melanholija kod mnogih proizvod upravo preteranog razmišljanja.

Otvori se slobodno vreme pa svi počnemo da viviseciramo svoje živote do najsitnijih detalja. A lepo pametni ljudi kažu da to ne valja.

Svi znamo šta želimo sebi i onima koje volimo u Novoj godini, znamo i šta oni žele nama. Ali mislim da je važno, ako je to već neki datum oko kojeg svodimo bilanse i zadajemo sebi zadatke, da prvo pretresemo prošlu godinu i odlučimo kojeg tereta moramo da se rešimo.

Šta nam je svima zajedničko:

- Lepo je da budemo zahvalni na svemu što imamo. To nas čini razumnim i normalnim. Sve su nas učili roditelji - može da bude i gore, a to jeste istina, ali sa velikom zamkom. Ako samo tako rezonujemo nikada se nećemo pomeriti napred. Imamo pravo na još mnogo toga u životu, samo smo skloni da se mirimo sa sudbinom i tešimo kako su teška vremena i kako nešto nije moguće. Hajde da pokušamo da nam čaša bude pola puna u 2014. Od "štekanja" da nam život prođe što bezbolnije, nema vajde. Treba biti hrabar.

- Hajde da prestanemo da se gložimo, mrzimo, kritikujemo i tražimo jedni drugima mane. Hajde da naučimo da se ujedinjujemo oko zajedničkih problema i interesa. Hajde da naučimo da pravimo "kritičnu masu" kad treba nešto da se reši i pravi neki zajednički bolji život. Uvek će neko biti protiv, to je normalno, ali neka se ne troši vreme i energija na prazne priče. Da li je moguće da svi to mogu, a jedino mi ne? Kad smo slabi svako može da nam radi o glavi, još će i da nam se smeje.

- Hajde da se više bavimo decom. Za kvalitetno vreme uvek ima mogućnosti. To može da bude i samo sat posvećenosti, ako već ne može više. Sat fokusirane, stopostotne pažnje, deci je neophodna. Ako ih ne pazimo i ne vaspitavamo da budu razumni i stabilni, neki primitivni ljudi će ih u našem odsustvu uzeti pod svoje i napraviti od njih ljude koji će stvarati još lošiju budućnost. Da li to želimo?

- Hajde da ne gubimo vreme. To nam je svima najveća greška koje postanemo svesni tek pred kraj života. Da, melju nas dani, posao, ljudi - ali ovo je nešto što niko ne sme sebi da dozvoli. To je greh svih grehova, strašno je koliko smo ga malo svesni.

- Hajde da nam ni drugi ne gube vreme... u ovakvoj zemlji ne mogu nikom da poželim da batali politiku, jer nam ceo život zavisi od nje. Dotle smo se doveli. Novac za lečenje naše dece, školovanje, čitaj - budućnost ove zemlje, siromaštvo, nedostatak posla,  pravosuđe, razne korupcije i hohštapleraji... sve je to u nečijim rukama. Lepo bi bilo da bude u dobrim rukama, a to su ruke onih koji shvataju da su oni tu zbog naroda, a ne narod zbog njih. Malo ih je, ali treba nam više njih, valjda se i mi nešto pitamo?

- Uz svu zahvalnost onima koji nam život čine lepšim i retke su nam svetle tačke, sportistima, naučnicima i umetnicima koji nas predstavljaju u svetu - želim nam da oni ne budu jedini.

Ako već sistem i zemlja u kojoj živimo ne omogućavaju da se osećamo kao ljudi i budemo mirni i srećni, moramo uzeti svoje živote u svoje ruke.

Zato nam želim da se setimo da treba da se čuvamo i shvatimo da smo svi bitniji i značajniji na ovom svetu od svega što život i okolina svakodnevno lomeći nas, pokušavaju da nam stave do znanja.

Želim nam svima zdravlje, sreću, stabilnost i mir u 2014.

I da konačno svi naučimo da na tome radimo - ništa neće doći samo.