Ali, to su ipak samo reči. Život nas iz dana u dan demantuje i pokazuje nam kako poltrone ipak vole mnogi, čak i oni od kojih to nikada ne bismo očekivali. Svakodnevno prisustvujemo otvorenim "upucavanjima" i u medijima i u svojim malim životima. Redovno se stidimo zbog nekog ko to radi, valjda je to ovo što se sad popularno zove "transfer blama".

Ranije sam mislila da poltroni posle tog "čina" idu kući da povraćaju, ali interesatno, uopšte nije tako. Nikad nije sramota onog ko to radi. On samo vidi rezultat za sebe, optočen zlatom - mnogo sija pa se ne vidi okolo. Zaslepljen blistavim ciljem, Poltron. Raspilavljen od uživanja - Objekat Divljenja. Cakle im se oči, vole se neviđeno. Srećni oboje, prava ljubav. Jedino okolina uvek sve vidi i preti da im pokvari tu zanesenost.... ali, što je bitno. U okolini su luzeri.

Setih se Tita i prvih susreta sa "udvaranjem", moje detinjstvo je zakačilo jedan deo te idolatrije pred kraj njegovog života. Te poezije velikih srpskih pesnika trenutka, tih "Majskih pesničkih štafeta" zbog kojih su i nas, decu, uvlačili u to i učili nas "kako treba"...

Puno puta sam se zapitala - šta bih radila kada bih u životu uopšte bila u poziciji da budem nekome šef ili da neko zavisi od mene, pa proceni da mu je poltronisanje najsigurniji put do uspeha. Sigurna sam da bih se zgrozila i prezrela osobu. Realno, ne razumem kako ljudima kojima se neko ulizuje nije neprijatno. Šta je tako zavodljivo u tome da ti neko snishodljivo priča kako si najbolji, najpametniji, najjači i niko ti nije ravan? Koliko slab treba čovek da bude da takve pohvale prima zdravo za gotovo. I veruje u njih, jer bi voleo da je tako?

Ranije sam mislila upravo to - da čovek zaista mora da bude "ograničen" da bi mu prijalo društvo ulizica. A onda sam shvatila da poznajem puno veoma inteligentnih i obrazovanih ljudi, sklonih da se okružuju poltronima i to me je ostavilo u čudu. Ne mogu to da povežem sa razumnim čovekom - ali svakako se i ne pitam ja. Tad sam shvatila da je svaka vrsta vlasti opasna, između ostalog i zbog toga. Sigurna sam da su poltroni jedan od velikih razloga zašto ljudi na pozicijama gube kompas i počinju da se "igraju Boga". Očigledno je teško biti imun.

Mora da je slatko kad se pogledaš u ogledalo i vidiš Ajnštajna, Aleksandru Ambrosio, Klunija, Dalaj Lamu, Terminatora, Martina Lutera Kinga... zavisi šta ti treba. Što bi se vraćao u realnost i čekao šamar otrežnjenja od nekog dobrog prijatelja. Ako je pravi prijatelj - on će da sačeka, mada... kod njega se ionako ide samo kad je frka.

Poltronisanje ne mora da bude samo puko udvaranje i komplimentiranje autoriteta. Nekad je dovoljno i samo prećutati svoje mišljenje ili jednostavno govoriti: "Da, da,tako je"...

Niko ne voli kad se ne slažeš sa njim. Nesigurni ljudi naročito, njima stalno treba potvrda da su uvek u pravu. To im jača ego, diže samopouzdanje. To što se zbog toga mnoge dobre stvari neće desiti, što će se donositi pogrešne odluke i što će se gubiti vreme - nije tema. Važno je da u trenutku zadovoljimo gazdu gladnog lepih reči o sebi.

Imala sam svojevremeno nekog šefa koji je imao običaj da me pozove i pita sta mislim o nečemu što se radi. To mi je bio kompliment, hej - zanimalo ga je šta mislim. Međutim, svaki put kada bih mu rekla da mi se nešto ne dopada i argumentovala zašto, čula bih: "Što si tako negativna?".

Ok je bilo samo da se slažem. Mada mi nikad nije rekao da sam onda "pozitivna".

Negativna???? Što ne mislim isto kao on??? Negativna??? Uuuuu kakav kvar...

Ja sam mislila da je negativan čovek koji ima lošu energiju, narav, loše utiče na okolinu, vuče neki proces na poslu unazad... a ne kad ima drugačije mišljenje (što je, uzgred budi rečeno, obavezno i korisno za svako stvaranje). Suprotstavljeno mišljenje je legitimna stvar.

Ljudi se, prosto, nakostreše kad se ne slažeš sa njima. Oni na položajima, dakle, skoro obavezno, a nadure se bogami vrlo često i oni koji nisu. Valjda im suprotstavljen stav narušava ideju o putu ka uspehu koji su sebi zacrtali i ka kojem idu silovito i ambiciozno. To ih koči, sputava da se razmašu. Previše razmišljanja i preispitivanje koje uz to ide, je za slabiće.

Moram da napomenem, da se ovakve situacije nekako baš nikada ne dešavaju ljudima koji su do svog mesta u društvu ili na poslu došli ozbiljnim, temeljnim i smislenim radom. Barem kada je moje iskustvo u pitanju. Oni i dalje drže mozak uključen i dve noge na zemlji. Uvek tako bude samo sa ovima kojima se mnogo žuri...

I? Ko tu ispada glup? Opet pristojni ljudi. Povlače se u svojoj pristojnosti, a vreme prolazi. Poltroni grabe bez imalo stida.

Ko hoće da se prilagođava, evo, dakle u najkraćem:

"Care","najjači si", "bravo carice, lavice"... postale su lozinke da bi uopšte neko bio poželjan u društvu pojedinih. Hvali što glasnije i ne suprotstavljaj se.

Ako prihvatiš ova pravila igre, onda si valjda, "pozitivan". Reaguj kako se očekuje. Smej se što glasnije, budi ushićen. Viči stalno: "Meni je to super!", i ne brini ništa što je ljudima koji te posmatraju neprijatno. Važno je da tebi nije neprijatno. I još važnije - da je Objekat Divljenja srećan. Njemu udovoljavamo, tako beše?

Neka nagrada mora da stigne. Pa dok traje-traje. Ali bar za malo smo se ogrebali, malo li je na ovu skupoću?