Polovni komadi sreće

Second hand shop prodavnice bile su veoma popularne u Beogradu i u Srbiji jedno vreme. Kolumnistkinja MONDA Sandra Todorović prisetila se tog vremena i koliko je volela da "hara" po takvim radnjama. Ona u Bulevaru... sećate se...

U periodu u kojem sam se razvlačila između devojčice u devojku, najveća radost šopinga su bile sklepane drvene tezge na Bulevaru kralja Aleksandra, krcate turskom, švercovanom robom. Te tezge su bile unapređena prodaja sa hauba automobila. Svi smo voleli taj stari "Bulevar", od milošte nazvan Buliš, kao neki kulturni buvljak sa novom garderobom. Poznavala sam mnoge švercere. Svi su bili nasmejani i zadovoljni prodajom. Svi smo kupovali odoka, bez probe, kabine i ogledala. I mi smo bili zadovoljni turskom robom. Trajala je dovoljno dugo da ti se kupovina isplati.

Ceo grad je izgledao kao kakav buvljak. Siva ekonomija je izmamila na ulice svakog ko je imao nešto da proda. Tezge su bile raznih modela od sušilica za veš, daski za peglanje i najobičnijih kartonskih kutija. Lepa vremena za šoping. Nikada me nisu uzbuđivale glamurozne kupovine. Možda zato što nisam mogla nikada ni da ih priuštim.

I držalo me je jedno vreme to ushićenje odlaska na Buliš čak i kada su tezge uklonjene, platani posečeni, zamenjeni novim, mlađim drvećem, a trotoari promenjeni u neke nove, modernije. Ta euforija je trajala sve dok jednog dana nisam u izlogu jedne radnje ugledala prelepu kožnu jaknu, koja je koštala otprilike kao dva para boljih hulahopki. Čekiram novčanik. Ima dovoljno para. Radnja skučena, prenatrpana garderobom. Cena previše sumnjiva. Prostor miriše neobično, na neku hemikaliju. Iznad vrata zvono koje najavljuje ulazak i izlazak iz radnje. Iza štendera se pojavi neko nasmejano devojče, poželela mi je dobar dan i rekla da slobodno pogledam šta sve ima. Reče da im je tek stigla roba. Zanimljivo, pomislih, i dalje potpuno hipnotisana onom jaknom iz izloga.

- "Da li želiš da je probaš?", upita me ona. "Ovo je radnja sa polovnom garderobom. Jakna je kožna, pomiriši je". I prinese mi onu jaknu da je pomirišem kao najkvalitetniju italijansku pršutu. I ja je pomirisah. Nozdrve mi je ispunio miris koji je stvarao slike odevnih kombinacija uz koje ću je nositi.

Obukla sam je i zakopčala. Stajala mi je kao da je šivena na meni.

- "Eto i tvoj je broj, taman ti je", uzviknu prodavačica, pljeskajući dlanovima od sreće.

Ona jakna me je obgrlila, kao pas lutalica spasen iz azila. Pripijala se uz mene, mirišući najlepše što je umela. Krznena kragna je nežno dodirivala moj vrat, taman kako treba. Zavolele smo se istog trenutka i postale nerazdvojne. Onda sam se osvrnula oko sebe i shvatila da se nalazim u jednom ogromnom sirotištu napuštene garderobe.

Sa štendera su me gledale tužne oklembešene haljine, suknje, džemperi, demode pantalone, sakoi sa špicastim kragnama... Tužni svedoci srećnih vremena vise kao krpe i čekaju svoje nove vlasnike. Nešto mi se desilo u grudima, dal je adrenalin skočio od osećaja da sam u stanju da udomim enormnu količinu stvari i usrećim i sebe i njih, ili od činjenice da sam sama u radnji u kojoj se nalaze skrivena blaga koja još nisam otkrila. Moguće je da žena u takvim situacijama malo odlepi, ja kad vam kažem. Prosto nisam bila u ovom prostoru i vremenu. Upala sam u neku bajku sasvim slučajno, u koju me je namamila kožna jakna iz izloga. Moju staru jaknu sam spakovala u kesu kao da je đubre.

Ne mogu tačno da se setim koliko sam dugo vremena toga dana provela u radnji, ali se sećam da sam izašla odande sa pune dve kese, gladna, iscrpljena, znojava, a presrećna. U kesama sam imala sjajan ulov. Sećam se da sam zapalila cigaretu nakon izlaska iz radnje, kao posle dobrog seksa. Na telefonu sam imala 14 propuštenih poziva od mame, tate, drugarice, dece...

Tamo je idealno!

Niko ne može da me pronađe. Tajno, bajkovito utočište. Imala sam želju svima da ispričam šta sam otkrila, ali sam rekla samo mami. Ona je razumela moje aktivirane ruske gene i potrebu da kopam po starim stvarima, antikvarnicama i buvljacima. Iako sam od onih koje nije mnogo briga za tuđe mišljenje, nisam želela da slušam komentare tipa kako ti nije gadno da oblačiš tuđe stvari i možda je neko u tome umro.

Pomagala mi je da neke stvari prekrojim, suzim, preradim na način koji se meni dopadao. Bila je moja saveznica u novonastaloj opsesiji koja je nezaustavljiva. Znala sam za svaku takvu novu radnju koja se otvorila u gradu. Prepoznavala sam najbolje komade u deliću sekunde. Stizala sam prva, pre svih. Sve su me prodavačice poznavale i sa osmehom dočekivale. Prodavnice polovne garderobe su postale moje tiho mesto za odmaranje mozga. Kabine su bile svemirske kapsule za put u fešn istoriju.

Ponekad sam mahnito kupovala garderobu, a često odlazila tamo da razmislim o nekim bitnim stvarima u životu. I nisam bila usamljen slučaj. Kada sam se na trenutak osvrnula, mnoge žene su ujednačenim pokretima razdvajale ofingere, zamišljeno gledajući u prazno.

Tek ponekad je umela da se pojavi idealna haljina sirotica, idealnih mera i kroja koja je putovala mesecima brodom preko okeana da bi meni ulepšala dan, da bi na meni blistala baš te večeri kada me je on pozvao na bal.

***Pročitajte i ostale kolumne Sandre Todorović

U periodu u kojem sam se razvlačila između devojčice u devojku, najveća radost šopinga su bile sklepane drvene tezge na Bulevaru kralja Aleksandra, krcate turskom, švercovanom robom. Te tezge su bile unapređena prodaja sa hauba automobila. Svi smo voleli taj stari "Bulevar", od milošte nazvan Buliš, kao neki kulturni buvljak sa novom garderobom. Poznavala sam mnoge švercere. Svi su bili nasmejani i zadovoljni prodajom. Svi smo kupovali odoka, bez probe, kabine i ogledala. I mi smo bili zadovoljni turskom robom. Trajala je dovoljno dugo da ti se kupovina isplati.

Ceo grad je izgledao kao kakav buvljak. Siva ekonomija je izmamila na ulice svakog ko je imao nešto da proda. Tezge su bile raznih modela od sušilica za veš, daski za peglanje i najobičnijih kartonskih kutija. Lepa vremena za šoping. Nikada me nisu uzbuđivale glamurozne kupovine. Možda zato što nisam mogla nikada ni da ih priuštim.

I držalo me je jedno vreme to ushićenje odlaska na Buliš čak i kada su tezge uklonjene, platani posečeni, zamenjeni novim, mlađim drvećem, a trotoari promenjeni u neke nove, modernije. Ta euforija je trajala sve dok jednog dana nisam u izlogu jedne radnje ugledala prelepu kožnu jaknu, koja je koštala otprilike kao dva para boljih hulahopki. Čekiram novčanik. Ima dovoljno para. Radnja skučena, prenatrpana garderobom. Cena previše sumnjiva. Prostor miriše neobično, na neku hemikaliju. Iznad vrata zvono koje najavljuje ulazak i izlazak iz radnje. Iza štendera se pojavi neko nasmejano devojče, poželela mi je dobar dan i rekla da slobodno pogledam šta sve ima. Reče da im je tek stigla roba. Zanimljivo, pomislih, i dalje potpuno hipnotisana onom jaknom iz izloga.

- "Da li želiš da je probaš?", upita me ona. "Ovo je radnja sa polovnom garderobom. Jakna je kožna, pomiriši je". I prinese mi onu jaknu da je pomirišem kao najkvalitetniju italijansku pršutu. I ja je pomirisah. Nozdrve mi je ispunio miris koji je stvarao slike odevnih kombinacija uz koje ću je nositi.

Obukla sam je i zakopčala. Stajala mi je kao da je šivena na meni.

- "Eto i tvoj je broj, taman ti je", uzviknu prodavačica, pljeskajući dlanovima od sreće.

Ona jakna me je obgrlila, kao pas lutalica spasen iz azila. Pripijala se uz mene, mirišući najlepše što je umela. Krznena kragna je nežno dodirivala moj vrat, taman kako treba. Zavolele smo se istog trenutka i postale nerazdvojne. Onda sam se osvrnula oko sebe i shvatila da se nalazim u jednom ogromnom sirotištu napuštene garderobe.

Sa štendera su me gledale tužne oklembešene haljine, suknje, džemperi, demode pantalone, sakoi sa špicastim kragnama... Tužni svedoci srećnih vremena vise kao krpe i čekaju svoje nove vlasnike. Nešto mi se desilo u grudima, dal je adrenalin skočio od osećaja da sam u stanju da udomim enormnu količinu stvari i usrećim i sebe i njih, ili od činjenice da sam sama u radnji u kojoj se nalaze skrivena blaga koja još nisam otkrila. Moguće je da žena u takvim situacijama malo odlepi, ja kad vam kažem. Prosto nisam bila u ovom prostoru i vremenu. Upala sam u neku bajku sasvim slučajno, u koju me je namamila kožna jakna iz izloga. Moju staru jaknu sam spakovala u kesu kao da je đubre.

Ne mogu tačno da se setim koliko sam dugo vremena toga dana provela u radnji, ali se sećam da sam izašla odande sa pune dve kese, gladna, iscrpljena, znojava, a presrećna. U kesama sam imala sjajan ulov. Sećam se da sam zapalila cigaretu nakon izlaska iz radnje, kao posle dobrog seksa. Na telefonu sam imala 14 propuštenih poziva od mame, tate, drugarice, dece...

Tamo je idealno!

Niko ne može da me pronađe. Tajno, bajkovito utočište. Imala sam želju svima da ispričam šta sam otkrila, ali sam rekla samo mami. Ona je razumela moje aktivirane ruske gene i potrebu da kopam po starim stvarima, antikvarnicama i buvljacima. Iako sam od onih koje nije mnogo briga za tuđe mišljenje, nisam želela da slušam komentare tipa kako ti nije gadno da oblačiš tuđe stvari i možda je neko u tome umro.

Pomagala mi je da neke stvari prekrojim, suzim, preradim na način koji se meni dopadao. Bila je moja saveznica u novonastaloj opsesiji koja je nezaustavljiva. Znala sam za svaku takvu novu radnju koja se otvorila u gradu. Prepoznavala sam najbolje komade u deliću sekunde. Stizala sam prva, pre svih. Sve su me prodavačice poznavale i sa osmehom dočekivale. Prodavnice polovne garderobe su postale moje tiho mesto za odmaranje mozga. Kabine su bile svemirske kapsule za put u fešn istoriju.

Ponekad sam mahnito kupovala garderobu, a često odlazila tamo da razmislim o nekim bitnim stvarima u životu. I nisam bila usamljen slučaj. Kada sam se na trenutak osvrnula, mnoge žene su ujednačenim pokretima razdvajale ofingere, zamišljeno gledajući u prazno.

Tek ponekad je umela da se pojavi idealna haljina sirotica, idealnih mera i kroja koja je putovala mesecima brodom preko okeana da bi meni ulepšala dan, da bi na meni blistala baš te večeri kada me je on pozvao na bal.

***Pročitajte i ostale kolumne Sandre Todorović

U periodu u kojem sam se razvlačila između devojčice u devojku, najveća radost šopinga su bile sklepane drvene tezge na Bulevaru kralja Aleksandra, krcate turskom, švercovanom robom. Te tezge su bile unapređena prodaja sa hauba automobila. Svi smo voleli taj stari "Bulevar", od milošte nazvan Buliš, kao neki kulturni buvljak sa novom garderobom. Poznavala sam mnoge švercere. Svi su bili nasmejani i zadovoljni prodajom. Svi smo kupovali odoka, bez probe, kabine i ogledala. I mi smo bili zadovoljni turskom robom. Trajala je dovoljno dugo da ti se kupovina isplati.

Ceo grad je izgledao kao kakav buvljak. Siva ekonomija je izmamila na ulice svakog ko je imao nešto da proda. Tezge su bile raznih modela od sušilica za veš, daski za peglanje i najobičnijih kartonskih kutija. Lepa vremena za šoping. Nikada me nisu uzbuđivale glamurozne kupovine. Možda zato što nisam mogla nikada ni da ih priuštim.

I držalo me je jedno vreme to ushićenje odlaska na Buliš čak i kada su tezge uklonjene, platani posečeni, zamenjeni novim, mlađim drvećem, a trotoari promenjeni u neke nove, modernije. Ta euforija je trajala sve dok jednog dana nisam u izlogu jedne radnje ugledala prelepu kožnu jaknu, koja je koštala otprilike kao dva para boljih hulahopki. Čekiram novčanik. Ima dovoljno para. Radnja skučena, prenatrpana garderobom. Cena previše sumnjiva. Prostor miriše neobično, na neku hemikaliju. Iznad vrata zvono koje najavljuje ulazak i izlazak iz radnje. Iza štendera se pojavi neko nasmejano devojče, poželela mi je dobar dan i rekla da slobodno pogledam šta sve ima. Reče da im je tek stigla roba. Zanimljivo, pomislih, i dalje potpuno hipnotisana onom jaknom iz izloga.

- "Da li želiš da je probaš?", upita me ona. "Ovo je radnja sa polovnom garderobom. Jakna je kožna, pomiriši je". I prinese mi onu jaknu da je pomirišem kao najkvalitetniju italijansku pršutu. I ja je pomirisah. Nozdrve mi je ispunio miris koji je stvarao slike odevnih kombinacija uz koje ću je nositi.

Obukla sam je i zakopčala. Stajala mi je kao da je šivena na meni.

- "Eto i tvoj je broj, taman ti je", uzviknu prodavačica, pljeskajući dlanovima od sreće.

Ona jakna me je obgrlila, kao pas lutalica spasen iz azila. Pripijala se uz mene, mirišući najlepše što je umela. Krznena kragna je nežno dodirivala moj vrat, taman kako treba. Zavolele smo se istog trenutka i postale nerazdvojne. Onda sam se osvrnula oko sebe i shvatila da se nalazim u jednom ogromnom sirotištu napuštene garderobe.

Sa štendera su me gledale tužne oklembešene haljine, suknje, džemperi, demode pantalone, sakoi sa špicastim kragnama... Tužni svedoci srećnih vremena vise kao krpe i čekaju svoje nove vlasnike. Nešto mi se desilo u grudima, dal je adrenalin skočio od osećaja da sam u stanju da udomim enormnu količinu stvari i usrećim i sebe i njih, ili od činjenice da sam sama u radnji u kojoj se nalaze skrivena blaga koja još nisam otkrila. Moguće je da žena u takvim situacijama malo odlepi, ja kad vam kažem. Prosto nisam bila u ovom prostoru i vremenu. Upala sam u neku bajku sasvim slučajno, u koju me je namamila kožna jakna iz izloga. Moju staru jaknu sam spakovala u kesu kao da je đubre.

Ne mogu tačno da se setim koliko sam dugo vremena toga dana provela u radnji, ali se sećam da sam izašla odande sa pune dve kese, gladna, iscrpljena, znojava, a presrećna. U kesama sam imala sjajan ulov. Sećam se da sam zapalila cigaretu nakon izlaska iz radnje, kao posle dobrog seksa. Na telefonu sam imala 14 propuštenih poziva od mame, tate, drugarice, dece...

Tamo je idealno!

Niko ne može da me pronađe. Tajno, bajkovito utočište. Imala sam želju svima da ispričam šta sam otkrila, ali sam rekla samo mami. Ona je razumela moje aktivirane ruske gene i potrebu da kopam po starim stvarima, antikvarnicama i buvljacima. Iako sam od onih koje nije mnogo briga za tuđe mišljenje, nisam želela da slušam komentare tipa kako ti nije gadno da oblačiš tuđe stvari i možda je neko u tome umro.

Pomagala mi je da neke stvari prekrojim, suzim, preradim na način koji se meni dopadao. Bila je moja saveznica u novonastaloj opsesiji koja je nezaustavljiva. Znala sam za svaku takvu novu radnju koja se otvorila u gradu. Prepoznavala sam najbolje komade u deliću sekunde. Stizala sam prva, pre svih. Sve su me prodavačice poznavale i sa osmehom dočekivale. Prodavnice polovne garderobe su postale moje tiho mesto za odmaranje mozga. Kabine su bile svemirske kapsule za put u fešn istoriju.

Ponekad sam mahnito kupovala garderobu, a često odlazila tamo da razmislim o nekim bitnim stvarima u životu. I nisam bila usamljen slučaj. Kada sam se na trenutak osvrnula, mnoge žene su ujednačenim pokretima razdvajale ofingere, zamišljeno gledajući u prazno.

Tek ponekad je umela da se pojavi idealna haljina sirotica, idealnih mera i kroja koja je putovala mesecima brodom preko okeana da bi meni ulepšala dan, da bi na meni blistala baš te večeri kada me je on pozvao na bal.

***Pročitajte i ostale kolumne Sandre Todorović