Inicijacija
Nakon završetka srednje škole, odlučih da potražim posao. Roditelji su izjavili da je vreme teško i da ne planiram studiranje. Njihova sumnja da ću se upisati među redovne studente na akademiju je bila toliko induktivna, da sam i samu sebe ubedila u to. Nikada neću prežaliti što sam ih poslušala. Što roditelj može u životu da ti pobrka lonce, ne može niko.
1994.
Sa srolanom diplomom tehničara dizajna ambalaže, uputila sam se ka prvoj trafici da kupim Politiku od para koje su mi preostale od užine. Sela sam na zidić na kome smo u blizini škole pili čuvenu Micinu kafu iz plastičnih čaša, (Mica je držala kiosk ispred škole) i otvorila deo gde su oglasi za posao. U istoj ruci sam držala crveni flomaster i cigaru.
''Potreban pomoćnik za izradu svetlećih reklama. Iskustvo obavezno. Doći lično na razgovor...''
To bi mogla da bude moja šansa. Od mene se očekuje da počnem da zarađujem za sopstvene potrebe i hirove.
Svesna da pojma nemam o svetlećim reklamama, obukla sam se uljudno ali sasvim obično. Srolana diploma sa gumicom za teglu na sredini je bila moj jedini adut zbog čega bi neko uopšte želeo sa mnom da razgovara.
Mala, neugledna firma, smeštena u jednoiposobnom stanu u širem centru grada. Pozvonila sam. Otvorio mi je vrata krupan čovek sa bradom.
-Izvolite, reče, šta vam treba?
-Došla sam na razgovor za posao.
-Kakav posao? Mi smo tražili muškarca.
-Gospodine, to nije pisalo u oglasu.
-Siguran sam da smo naveli da nam treba pomoćnik, a ne pomoćnica.
-Žao mi je ako ste razočarani, ali mislim da bih ja mogla da radim iste poslove kao i neki muškarac, osim ako nije naftna bušotina u pitanju ili rudnik. Ništa vas ne košta da makar pokušamo. M?
Pojavi se osmeh iz one ogromne brade. Dogovorismo se da dolazim svaki dan, da preko ramena gledam i učim posao i s vremena na vreme skuvam kafu ako dođe neki klijent. Za to sam dobijala oko 40 tadašnjih maraka nedeljno.
Sreća i radost.
-Mama! Tata! Našla sam posao!
-Bravo sine mamin, a šta ti je posao?
Bi mi malo glupo da kažem da mi je posao da držim merdevine dok čika lepi reklamu, pa sam rekla da sam se zaposlila kao dizajner-pripravnik.
-Eto vidiš sine, sve se može kad se hoće...I ja sam tako prvo popravljao televizore i radio aparate, pa sam se posle zaposlio na aerodromu u kontroli letenja, a i tvoja majka je počela da radi odmah posle srednje škole. Je l' ti dobra plata?
-Jeste tata, neću moći da je potrošim...
-E, fala milome bogu da si se skinula sa naših jasala. Da vidiš kako je dinar veliki kad ga sama zaradiš. Nek ti je srećno.
Tada smo ćale i ja prvi put zajedno popili pivo.
Na svom prvom poslu sam naučila da napravim vizitke, i da štampa funcioniše u četiri osnovne boje. Shvatila sam i da taj posao većinom rade muškarci, da po njihovom svetu moram da koračam tiho i nečujno, jer su predrasude o ženi koja želi da zna tehnologiju štampe veće od zdravog razuma.
Kada mi je dosadilo da držim merdevine, odlučih da je vreme da apgrejdujem svoje znanje i veštine na nivo pripravnik-master.
''Potreban dizajner sa iskustvom u radu na računaru u sledećim programima...Doći na razgovor lično tad i tad...''
Mejl i CV u to vreme nisu bili preduslov. Odokativna metoda, probni rad pod pritiskom je bio presudan za bilo kakvu poziciju. Ušavši u agenciju, shvatila sam da sam opet jedina žena. Nisam imala mnogo iskustva u poslu, a silno sam želela da znam sve. To će biti moj fakultet. Samoj sebi ću obezbediti znanje koje se ne uči ni u jednoj školi. Trudiću se da budem najbolja u tom poslu. Postavila sam sebi ciljeve.
Okrutni muški svet je otvorio svoja vrata. Ni u jednom trenutku nisu ispred sebe videli budućeg majstora svog zanata. Videli su ženu-sluškinju-pripravnicu. Oči su im sijale od dominantnosti. Niko nije rekao da će biti lako. I nije bilo.
Za početak sam prihvatila potpuno debilni nadimak. Između idenja po burek i novine sam pamtila šta je ko trebao da javi ženi, koja je čija šolja za kafu i priloge za sedam pljeskavica. Dolazila sam na posao prva, prala sudove za svima, javljala se na telefon, i brinula o tome da li uvek ima toalet papira. Pošte, banke, uplatnice. Idi odnesi mojoj ženi ključ. Idi vidi da li sam zaključao kola.
-Sani, a da obučeš nešto kraće za posao? Mislim, žensko si...
-Sani, jebote, pa vi žene niste normalne, evo ova moja juče ceo dan plače...Što bre plačete bez razloga?
-Sani, ja varam ženu. Ne znam da li da se razvedem.
-Sani, pomirio sam se sa ženom.
-Sani, mogla si malo da usisaš celu firmu.
-Sani, jedu mi se škembići. Mogla si da skokneš...
Sani je radila sve što joj se kaže. Učila posao, postajala bolja i veća, za sve njih neprimetno. Njima sam bila žensko u firmi. Niko nije želeo da prihvati činjenicu da sam za par godina postala jednako dobra u poslu kao i oni i da Sani više neće da ide po burek i novine.
Od poslednje dve plate sam kupila sebi računar, upisala višu školu likovnih i primenjenih umetnosti i dala otkaz.
Dvadeset godina kasnije i dalje radim u muškom okruženju. Poštovanje i prihvaćenost sam stekla znanjem i iskustvom. Sa iskustvom sam dobila Senior ispred svog zanimanja. Senior predstavlja sve one godine koje sam bila Sani, Ruža, Mala, Dnosra i Kasandra. Znanje je neoboriva moć koju može da ima svako ako je dovoljno želi, a ja sam je želela više od svega.
Pročitajte SVE Sandrine kolumne!
