Stan u kojem živim je vlasništvo jednog deke koji nije imao decu. Zvali su ga Guta, od Dragutin. Kada mu je žena umrla, ostao je potpuno sam. Lišen ljudskog društva, počeo je da skuplja sve i svašta da bi sebi prekratio dane pune dosade i neizvesnosti.

Komšije oko njega su pomrle, nije imao čestito sa kim da se ispriča. Iz svega onoga što sam pronašla u stanu, zaključila sam da je bilo kakav hobi za njega zapravo bio spas za dušu, jer drugog objašnjenja nema za kutije pune maketa aviona, vozova, starih novčanica, kovanica, poštanskih markica, stripova, knjiga i geografskih karti.

Kažu da je umeo satima da sedi na podu i gra se svojim vozovima, a onda izađe da se vidi sa filatelistima i numizmatičarima u potrazi za nekim posebnim primerkom koji nije uspeo da nabavi.

Na terasi sam pronašla nekoliko saksija u kojima je nešto posadio. Imao je poriv da nešto odgaja. Biljke su bile sparušene, beživotne i delovale su kao da vape za kapljicom vode, za pažnjom koja će im udahnuti život. Svoje baštovanske veštine sam stavila na stranu, jer više nemam svoju baštu, već parče betonske terase koje mi je život dodelio. U tom trenutku sam bila doktor koji se našao na mestu nesreće i jedini umeo da spasi čoveka koji umire. Izvadila sam ih nežno iz zapečene, suve zemlje, stavila im novu i zalila ih.

Namestila sa ih tamo gde ujutru pijem kafu, da mogu da pratim njihov oporavak. Ljubav i malo sunca su učinili svoje. Biljke se stidljivo podigoše i okrenuše prema meni. Zahvališe mi se cvetovima koji se jedno jutro iznenadno pojaviše. Zauzvrat sam im zemlju ukrasila školjkama i kamenčićima sa mora. Pomislila sam možda da su usamljeni, i da im treba društvo. Na pijaci sam kupila nekoliko sadnica i prelepe saksije.

Žurila sam kući, da posadim dok nije vrućina. Zemlja pod noktima, blatnjave ruke, pesak i voda probudiše onog uspavanog baštovana u meni. Dva dana sam ih gledala kako stoje jedan pored drugog, i pitala se da li jedno drugome prijaju? Da li je sada ovo cveće srećno kao ja, ili mu je svejedno? Ponovo dobih cvetove za dobro jutro i iznova mi se pojavi poriv da sadim još. Treba mi još cveća, ovo je definitivno malo. Još samo nekoliko i zaustaviću se. Samo još nešto da odgajim, da vidim kako cveta, kako mu se lišće sija na jutarnjem suncu, kako se uvija i proteže.

Nisam se više zaustavila. Kupovala sam cveće umesto sopstvenog ručka.

Nabavljala sam retke vrste, specijalne sorte, posebnu zemlju, semenke iz Kine, izučavala literaturu, raspitivala se ko ima baš onu malenu, šarenu koje nigde nema, švercovala ih preko granice iz inostranstva, davala poslednji dinar za poslednji primerak u gradu... postala sam potpuno zanesena, omamljena njihovom lepotom i posebnošću. Betonska terasa je postala malena oaza na kojoj živi cveće iz dalekih zemalja. Verujem da nije ni slutilo da će završiti svoju putešestviju u mojim blatnjavim rukama.

Čika Guta bi bio oduševljen da sada vidi svoje saksije. Ponekad imam osećaj da samo sedi tu, oslonjen na štap, miran i spokojan što mu je cveće živo i zdravo. Uzdahne zadovoljno, nasmeši se i nestane.

--------------------------

SVE KOLUMNE SANDRE TODOROVIĆ

Stan u kojem živim je vlasništvo jednog deke koji nije imao decu. Zvali su ga Guta, od Dragutin. Kada mu je žena umrla, ostao je potpuno sam. Lišen ljudskog društva, počeo je da skuplja sve i svašta da bi sebi prekratio dane pune dosade i neizvesnosti.

Komšije oko njega su pomrle, nije imao čestito sa kim da se ispriča. Iz svega onoga što sam pronašla u stanu, zaključila sam da je bilo kakav hobi za njega zapravo bio spas za dušu, jer drugog objašnjenja nema za kutije pune maketa aviona, vozova, starih novčanica, kovanica, poštanskih markica, stripova, knjiga i geografskih karti.

Kažu da je umeo satima da sedi na podu i gra se svojim vozovima, a onda izađe da se vidi sa filatelistima i numizmatičarima u potrazi za nekim posebnim primerkom koji nije uspeo da nabavi.

Na terasi sam pronašla nekoliko saksija u kojima je nešto posadio. Imao je poriv da nešto odgaja. Biljke su bile sparušene, beživotne i delovale su kao da vape za kapljicom vode, za pažnjom koja će im udahnuti život. Svoje baštovanske veštine sam stavila na stranu, jer više nemam svoju baštu, već parče betonske terase koje mi je život dodelio. U tom trenutku sam bila doktor koji se našao na mestu nesreće i jedini umeo da spasi čoveka koji umire. Izvadila sam ih nežno iz zapečene, suve zemlje, stavila im novu i zalila ih.

Namestila sa ih tamo gde ujutru pijem kafu, da mogu da pratim njihov oporavak. Ljubav i malo sunca su učinili svoje. Biljke se stidljivo podigoše i okrenuše prema meni. Zahvališe mi se cvetovima koji se jedno jutro iznenadno pojaviše. Zauzvrat sam im zemlju ukrasila školjkama i kamenčićima sa mora. Pomislila sam možda da su usamljeni, i da im treba društvo. Na pijaci sam kupila nekoliko sadnica i prelepe saksije.

Žurila sam kući, da posadim dok nije vrućina. Zemlja pod noktima, blatnjave ruke, pesak i voda probudiše onog uspavanog baštovana u meni. Dva dana sam ih gledala kako stoje jedan pored drugog, i pitala se da li jedno drugome prijaju? Da li je sada ovo cveće srećno kao ja, ili mu je svejedno? Ponovo dobih cvetove za dobro jutro i iznova mi se pojavi poriv da sadim još. Treba mi još cveća, ovo je definitivno malo. Još samo nekoliko i zaustaviću se. Samo još nešto da odgajim, da vidim kako cveta, kako mu se lišće sija na jutarnjem suncu, kako se uvija i proteže.

Nisam se više zaustavila. Kupovala sam cveće umesto sopstvenog ručka.

Nabavljala sam retke vrste, specijalne sorte, posebnu zemlju, semenke iz Kine, izučavala literaturu, raspitivala se ko ima baš onu malenu, šarenu koje nigde nema, švercovala ih preko granice iz inostranstva, davala poslednji dinar za poslednji primerak u gradu... postala sam potpuno zanesena, omamljena njihovom lepotom i posebnošću. Betonska terasa je postala malena oaza na kojoj živi cveće iz dalekih zemalja. Verujem da nije ni slutilo da će završiti svoju putešestviju u mojim blatnjavim rukama.

Čika Guta bi bio oduševljen da sada vidi svoje saksije. Ponekad imam osećaj da samo sedi tu, oslonjen na štap, miran i spokojan što mu je cveće živo i zdravo. Uzdahne zadovoljno, nasmeši se i nestane.

--------------------------

SVE KOLUMNE SANDRE TODOROVIĆ

Stan u kojem živim je vlasništvo jednog deke koji nije imao decu. Zvali su ga Guta, od Dragutin. Kada mu je žena umrla, ostao je potpuno sam. Lišen ljudskog društva, počeo je da skuplja sve i svašta da bi sebi prekratio dane pune dosade i neizvesnosti.

Komšije oko njega su pomrle, nije imao čestito sa kim da se ispriča. Iz svega onoga što sam pronašla u stanu, zaključila sam da je bilo kakav hobi za njega zapravo bio spas za dušu, jer drugog objašnjenja nema za kutije pune maketa aviona, vozova, starih novčanica, kovanica, poštanskih markica, stripova, knjiga i geografskih karti.

Kažu da je umeo satima da sedi na podu i gra se svojim vozovima, a onda izađe da se vidi sa filatelistima i numizmatičarima u potrazi za nekim posebnim primerkom koji nije uspeo da nabavi.

Na terasi sam pronašla nekoliko saksija u kojima je nešto posadio. Imao je poriv da nešto odgaja. Biljke su bile sparušene, beživotne i delovale su kao da vape za kapljicom vode, za pažnjom koja će im udahnuti život. Svoje baštovanske veštine sam stavila na stranu, jer više nemam svoju baštu, već parče betonske terase koje mi je život dodelio. U tom trenutku sam bila doktor koji se našao na mestu nesreće i jedini umeo da spasi čoveka koji umire. Izvadila sam ih nežno iz zapečene, suve zemlje, stavila im novu i zalila ih.

Namestila sa ih tamo gde ujutru pijem kafu, da mogu da pratim njihov oporavak. Ljubav i malo sunca su učinili svoje. Biljke se stidljivo podigoše i okrenuše prema meni. Zahvališe mi se cvetovima koji se jedno jutro iznenadno pojaviše. Zauzvrat sam im zemlju ukrasila školjkama i kamenčićima sa mora. Pomislila sam možda da su usamljeni, i da im treba društvo. Na pijaci sam kupila nekoliko sadnica i prelepe saksije.

Žurila sam kući, da posadim dok nije vrućina. Zemlja pod noktima, blatnjave ruke, pesak i voda probudiše onog uspavanog baštovana u meni. Dva dana sam ih gledala kako stoje jedan pored drugog, i pitala se da li jedno drugome prijaju? Da li je sada ovo cveće srećno kao ja, ili mu je svejedno? Ponovo dobih cvetove za dobro jutro i iznova mi se pojavi poriv da sadim još. Treba mi još cveća, ovo je definitivno malo. Još samo nekoliko i zaustaviću se. Samo još nešto da odgajim, da vidim kako cveta, kako mu se lišće sija na jutarnjem suncu, kako se uvija i proteže.

Nisam se više zaustavila. Kupovala sam cveće umesto sopstvenog ručka.

Nabavljala sam retke vrste, specijalne sorte, posebnu zemlju, semenke iz Kine, izučavala literaturu, raspitivala se ko ima baš onu malenu, šarenu koje nigde nema, švercovala ih preko granice iz inostranstva, davala poslednji dinar za poslednji primerak u gradu... postala sam potpuno zanesena, omamljena njihovom lepotom i posebnošću. Betonska terasa je postala malena oaza na kojoj živi cveće iz dalekih zemalja. Verujem da nije ni slutilo da će završiti svoju putešestviju u mojim blatnjavim rukama.

Čika Guta bi bio oduševljen da sada vidi svoje saksije. Ponekad imam osećaj da samo sedi tu, oslonjen na štap, miran i spokojan što mu je cveće živo i zdravo. Uzdahne zadovoljno, nasmeši se i nestane.

--------------------------

SVE KOLUMNE SANDRE TODOROVIĆ