Među fudbalskim frazama koje postaju otrcane, "grupa smrti" se kotira vrlo visoko posle svakog iole važnijeg žreba. Uz njega možemo da pridodamo i onaj kada počnu eliminacione faze Svetskog prvenstva, Lige šampiona, Evropskog prvenstva...

"Finale pre finala". Meč koji mnogo obećava i još važnije, meč u kojem bi jedan od favorita mogao da završi učešće. Ovo su finala pre finala koja su to zaista i bila.

Italija - Brazil 3:2, druga grupna faza Svetskog prvenstva, 5. jul 1982. godine
Stadion "Sarija", Barselona

Kada je Mundijal u Španiji počeo, Italija više nije bila u najužem krugu favorita.

Iako među šest nosilaca, "azuri" su bili u haosu. Paolo Rosi je dobio dvogodišnju zabranu igranja zbog njegovog učešća u kladioničarskom skandalu "Totonero". Odigrao je tek par mečeva te sezone za Juventus i bio je u ozbiljnom nedostatku priprema.

Međutim, dok je u prvenstvu neophodno da budete najbolji posle 30 i nešto kola, na Svetskom prvenstvu vas sedam mečeva vodi do Zlatne boginje. Italiji nije bilo potrebno čak ni toliko dobro odigranih mečeva.

U grupnoj fazi su bili katastrofalni.

Remizirali su u sva tri meča, protiv Poljske, Kameruna i Perua. Sa gol-razlikom 2:2 završili su na drugom mestu samo jer je Kamerun imao isti broj bodova i gol-razliku 1:1.

Italija je Argentinu pobedila 2:1, a Brazilci istog protivnika tukli 3:1. Stoga su igrači Telea Santane i sa remijem mogli u polufinale. Mogli su, samo da su umeli da se brane.

Izvanredna generacija na čelu sa Zikom, Falkaom, Sokratesom i Ederom igrala je najbolji fudbal još od 1970. i poslednje titule prvaka sveta.

Za mnoge su omiljeni brazilski tim na Mundijalima, možda baš zbog svoje faličnosti.

Italija je povela preko Rosija već u petom minutu posle preciznog udarca glavom, da bi kapiten Brazila Sokrates poravnao na 1:1.

Već posle 25 minuta Italija je ponovo vodila, kada je Toninjo Serezo loše odigrao povratan pas, a Rosi to predatorski iskoristio da postigne gol.

U drugom poluvremenu je ovo postao jedan od najboljih mečeva u istoriji Mundijala.

Uzbuđenja je bilo iz minuta u minut, a Falkao je izjednačio sredinom poluvremena. Imao je Brazil momente da u potpunosti prevagne njihova lepršava napadačka igra, ali je ponovo Rosi bio koban po njih. Upotpunio je het-trik i odveo Azure u polufinale.

Tamo je Poljska bila lak zalogaj (2:0), a Zapadna Nemačka rutinski preskočena u finalu za treću titulu prvaka sveta. A počeli su sa tri remija...

Tipično italijanski.

Sakijev nesalomivi Milan protiv "kralja"

Milan - Real Madrid 2:0, prvi meč 2. kola Kupa evropskih šampiona, 18. oktobar 1989. godine
Stadion "San Siro", Milano

Mlađe generacije, uključujući tu i mene, jednostavno nisu proživele čari Kupa evropskih šampiona.

Odrastanje u eri Lige šampiona nije loše, da se razumemo – spektakl i glamur koje ovo takmičenje nosi čine ga posebnim, a kvalitet timova neosporno najboljim fudbalskim turnirom na svetu.

Međutim, u eri KEŠ-a nije bilo situacija da manje-više uvek isti timovi dolaze u završnicu, baš zbog nepostojanja povlašćenih šešira, komplikovanih koeficijenata i brojnih mečeva u grupnoj fazi.

Rosoneri su prethodno izbacili HJK Helsinki, a Madriđani Sporu iz Luksemburga. Nije se stiglo ni do novembra, a finale pre finala već je bilo zakazano.

Tim Ariga Sakija je branio trofej osvojen prethodnog proleća protiv Steaue, dok je Real predvođen Džonom Tošakom kasnije tokom sezone rutinski osvojio Primeru.

Sa jedne strane Paolo Maldini, Franko Barezi, Frank Rajkard i Marko van Basten, sa druge Fernando Jero, Manolo Sančis, Emilio Butragenjo i uskoro Zlatna kopačka Evrope - Ugo Sančez.

Ne samo spektakl u ranoj fazi takmičenja, ovaj dvomeč je bio i prilika za "kraljevski klub" da se revanšira za ubedljiv poraz u polufinalu prethodnog izdanja Kupa šampiona. Ipak, prilika je jedno, ostvariti to je nešto sasvim drugo.

Milan je tih godina bio daleko najbolji tim Evrope.

Njihova superiornost se pokazala i u prvom meču protiv Reala, kada je na Van Bastenov centaršut Rajkard bio taj koji je glavom postigao gol. Bio je tek 14. minut utakmice kada je Van Basten sam uspeo da prvo izbori, a potom i realizuje jedanaesterac i duplira vođstvo Rosonera.

Nastavljali su da napadaju, ali nisu uspeli da u potpunosti "ubiju" dvomeč ubedljivijom pobedom - 2:0.

U revanšu u Madridu, Butragenjo je tik pred kraj prvog poluvremena uspeo da nekako ugura loptu u mrežu prvaka Evrope. Udahnuo je život dvomeču, ali je Sančis sve upropastio crvenim kartonom u nastavku. Real je slavio sa nedovoljnih 1:0, a Milan je potom preskočio Mehelen.

U polufinalu su na jedvite jade izbacili Bajern, a u finalu bili bolji od Benfike za poslednju odbranu evropske krune sve do Real Madrida Zinedina Zidana.

Finale pre finala iliti "ko pobedi, ide na Jugoslaviju"

Francuska – Holandija 2:3, grupna faza EP, 21. jun 2000. godine,
"Amsterdam arena", Amsterdam

Evropsko prvenstvo u Holandiji i Belgiji bilo je istorijsko, kao prvo koje su organizovale dve zemlje, a za jednog od ko-domaćina i sjajna prilika da posle 12 godina ponovo postanu najbolji na kontinentu.

U selekciji Franka Rajkarda je sve vrvelo od talenta - Denis Bergkamp malo iza Klajverta, Edgar Davids i Filip Koku na sredini, iskusni Frank de Bur i izvanredni Jap Stam u srcu odbrane. Upravo je kapiten De Bur bio jedini strelac na otvaranju protiv Čeha, dok je drugi brat blizanac, Ronald, tresao mrežu u trijumfu protiv Danaca - 3:0.

Narandžasti su igrali lepršavo, onako kako oni umeju i poslednji meč u grupi je odlučivao ko će u četvrtfinalu na Jugoslaviju, a ko na Španiju.

Retko kada "finale pre finala" dobijamo u grupnoj fazi velikog takmičenja, ali zbog tipične holandske ranjivosti pri izvođenju jedanaesteraca, ovaj meč nismo mogli da vidimo i u pravom finalu.

Tada još uvek "Amsterdam arena" bila je uobičajeno narandžasta, ali ju je posle samo osam minuta utišao Krištof Dugari na centaršut Joana Mikua. Klajvert je već u 14. minutu iskoristio izvanrednu dugu loptu Bergkampa da pokaže svoje finišerske sposobnosti.

Ponovo je korner sa desne strane bio koban po domaćina. Miku ponovo centrira, ali ovaj put lopta stiže na ivicu šesnaesterca do Viltora, čiji udarac Trezege uspeva da "inzagijevski" ćušne u mrežu - 1:2.

Drugo poluvreme samo što je počelo, a narandžasta žurka je već mogla da počne. Frank de Bur iz „slobodnjaka“ šalje projektil u rašlje gola nemoćnog Bernara Lame, pre nego što će Zenden na isteku sata igre postaviti konačnih 3:2 za Holandiju.

Ovaj trijumf će nadahnuti Holanđane da raskomadaju Jugoslaviju 6:1, ali ih je u polufinalu sačekala Italija.

Tri promašena udarca u penal seriji "azuri" jednostavno ne praštaju, a kasnije Francuzi zlatnim golom Trezegea svetskoj kruni pridodaju i evropsku.

Murinjova mašina protiv Ronaldinjove magije

Čelsi - Barselona 4:2, drugi meč 1/8 finala Lige šampiona, 8. mart 2005. godine
Stadion "Stamford bridž", London

Niko od nas neutralnih gledalaca ne bi menjao finale Lige šampiona u Istanbulu 2005. godine.

Sve je bilo perfektno onako kako se odigralo u najčudesnijem finalu koje se pamti, ali je jasno da Liverpul i Milan u tom trenutku nisu bila dva najsnažnija tima na kontinentu.

Milan je u Seriji A okončao sezonu iza Juventusa, dok je Španija videla do tada najjači tim Barselone u 21. veku.

Posle 2:1 u Barseloni golovima Maksija Lopeza i Samjuela Etoa, tvrđava zvana "Stamford bridž" bila je idealan izazov za testiranje dometa.

I Rajkardovi momci su na tom ispitu pali. Sat nije otkucao ni 20. minut, na semaforu je već bilo 3:0 za domaće.

Pesma Murinjovog tima počela je kada je Mateja Kežman "spojio" Eidura Gudjonsena sa golom. Džo Kol je u 17. minutu šutirao posle prodora na desnom boku, a odbitak Viktora Valdesa pada na nogu Frenka Lamparda. Takve situacije uvek rezultiraju pogotkom, za 2.0, a samo dva minuta kasnije Demijen Daf u potpunosti nokautira "blaugranu".

Ipak, Barselona je u svojim neobjašnjivo ružnim bež dresovima imala tada najboljeg fudbalera sveta. Jedan šut Ronaldinja u gornji ugao gola Petr Čeh je uspeo da izbije u korner, ali penal u 27. minutu nikako.

Do poluvremena je bilo 3:2, pošto je dugokosi mađioničar rešio da zaustavi vreme svojim potezom na ivici šesnaesterca. Plesao je oko lopte u potezu koji smo svi naučili napamet, da bi špicem kopačke provukao loptu gde ni zakoni fizike nisu znali da je izvodljivo.

Ali Barselona nije mogla da sačuva povoljan rezultat i gol Džona Terija posle udarca glavom je rešio sve dileme.

Čelsi će posle u polufinalu ispasti onim "fantomskim" pogotkom Liverpulovog Luisa Garsije, a nikome u plavom delu Londona posle istanbulskog čuda neće biti mnogo žao.

"Grosooooooooo"

Nemačka - Italija 0:2, polufinale Svetskog prvenstva, 4. jul 2006. godine
Stadion "Vestfalen", Dortmund

Polufinale Mundijala u Nemačkoj ostalo je upamćeno po svojoj otvorenosti, napadačkim izletima dva tima i visokim kvalitetom susreta za ovako kasnu fazu turnira. Ipak, nijedan od dva tima nije bio u idealnoj situaciji pred početak takmičenja.

Nemci su igrali na talasu domaće publike i "feel-good"“ faktora koji je dala nova nada u mladi tim, posle deset generalno neuspešnih godina. Italijani su, baš kao i 1982. godine, bili u lošem momentu, posle skandala "Kalčopoli". Timovi poput Juventusa, Milana, Rome i Lacija su bili pod istragom, a ekipa je morala da se fokusira na Svetsko prventsvo.

Italija nije mnogo briljirala na turniru - sećate li se samo meča protiv Australije? - ali jesu imali mešavinu tipične italijanske odbrane i neuobičajeno razuzdanog napada na čelu sa Lukom Tonijem.

Ukrajinci su pali u četvrtfinalu 3:0 i prvo poluvreme protiv Nemačke otišlo je u njihovu blagu korist.

Simone Perota je imao jednu odličnu šansu, njegovi saigrači još par, ali je Jens Leman bio u formi života - ironično, posle onog crvenog kartona u finalu Lige šampiona mesec dana ranije.

U nastavku su Italijani ponovo pritiskali, Nemci sve dublje ulazili Lemanu "u krilo", ali nikako nisu mogli da probiju bedem. Otišlo se u produžetke i oba tima su počela da napadaju u serijama.

Lukas Podolski je prvo imao šansu vrednu finala, a potom je njegov udarac levom nogom naterao Đanluiđija Bufona na sjajnu intervenciju.

Italijani su na drugoj strani dva puta pogađali okvir gola, preko Đilardina i Zambrote, i vreme je polako odmicalo. Bližio se specijatet Nemaca - penali.

Onda je Andrea Pirlo rešio da stupi na scenu. Odličan udarac sa distance Leman je odbio u korner, posle kojeg Pirlo dribla na ivici šesnaesterca i "izmišlja" pas za Fabija Grosa.

Tada malo poznati bek Palerma šalje neodbranjiv udarac za kraj nadanja čitave Nemačke.

Kasnije će u finalu baš njegov udarac u penal seriji doneti Italiji četvrtu titulu prvaka sveta, a pre toga, do kraja polufinalnih produžetaka Alesandro Del Pjero će postaviti konačan rezultat - 2:0.

Među fudbalskim frazama koje postaju otrcane, "grupa smrti" se kotira vrlo visoko posle svakog iole važnijeg žreba. Uz njega možemo da pridodamo i onaj kada počnu eliminacione faze Svetskog prvenstva, Lige šampiona, Evropskog prvenstva...

"Finale pre finala". Meč koji mnogo obećava i još važnije, meč u kojem bi jedan od favorita mogao da završi učešće. Ovo su finala pre finala koja su to zaista i bila.

Italija - Brazil 3:2, druga grupna faza Svetskog prvenstva, 5. jul 1982. godine
Stadion "Sarija", Barselona

Kada je Mundijal u Španiji počeo, Italija više nije bila u najužem krugu favorita.

Iako među šest nosilaca, "azuri" su bili u haosu. Paolo Rosi je dobio dvogodišnju zabranu igranja zbog njegovog učešća u kladioničarskom skandalu "Totonero". Odigrao je tek par mečeva te sezone za Juventus i bio je u ozbiljnom nedostatku priprema.

Međutim, dok je u prvenstvu neophodno da budete najbolji posle 30 i nešto kola, na Svetskom prvenstvu vas sedam mečeva vodi do Zlatne boginje. Italiji nije bilo potrebno čak ni toliko dobro odigranih mečeva.

U grupnoj fazi su bili katastrofalni.

Remizirali su u sva tri meča, protiv Poljske, Kameruna i Perua. Sa gol-razlikom 2:2 završili su na drugom mestu samo jer je Kamerun imao isti broj bodova i gol-razliku 1:1.

Italija je Argentinu pobedila 2:1, a Brazilci istog protivnika tukli 3:1. Stoga su igrači Telea Santane i sa remijem mogli u polufinale. Mogli su, samo da su umeli da se brane.

Izvanredna generacija na čelu sa Zikom, Falkaom, Sokratesom i Ederom igrala je najbolji fudbal još od 1970. i poslednje titule prvaka sveta.

Za mnoge su omiljeni brazilski tim na Mundijalima, možda baš zbog svoje faličnosti.

Italija je povela preko Rosija već u petom minutu posle preciznog udarca glavom, da bi kapiten Brazila Sokrates poravnao na 1:1.

Već posle 25 minuta Italija je ponovo vodila, kada je Toninjo Serezo loše odigrao povratan pas, a Rosi to predatorski iskoristio da postigne gol.

U drugom poluvremenu je ovo postao jedan od najboljih mečeva u istoriji Mundijala.

Uzbuđenja je bilo iz minuta u minut, a Falkao je izjednačio sredinom poluvremena. Imao je Brazil momente da u potpunosti prevagne njihova lepršava napadačka igra, ali je ponovo Rosi bio koban po njih. Upotpunio je het-trik i odveo Azure u polufinale.

Tamo je Poljska bila lak zalogaj (2:0), a Zapadna Nemačka rutinski preskočena u finalu za treću titulu prvaka sveta. A počeli su sa tri remija...

Tipično italijanski.

Sakijev nesalomivi Milan protiv "kralja"

Milan - Real Madrid 2:0, prvi meč 2. kola Kupa evropskih šampiona, 18. oktobar 1989. godine
Stadion "San Siro", Milano

Mlađe generacije, uključujući tu i mene, jednostavno nisu proživele čari Kupa evropskih šampiona.

Odrastanje u eri Lige šampiona nije loše, da se razumemo – spektakl i glamur koje ovo takmičenje nosi čine ga posebnim, a kvalitet timova neosporno najboljim fudbalskim turnirom na svetu.

Međutim, u eri KEŠ-a nije bilo situacija da manje-više uvek isti timovi dolaze u završnicu, baš zbog nepostojanja povlašćenih šešira, komplikovanih koeficijenata i brojnih mečeva u grupnoj fazi.

Rosoneri su prethodno izbacili HJK Helsinki, a Madriđani Sporu iz Luksemburga. Nije se stiglo ni do novembra, a finale pre finala već je bilo zakazano.

Tim Ariga Sakija je branio trofej osvojen prethodnog proleća protiv Steaue, dok je Real predvođen Džonom Tošakom kasnije tokom sezone rutinski osvojio Primeru.

Sa jedne strane Paolo Maldini, Franko Barezi, Frank Rajkard i Marko van Basten, sa druge Fernando Jero, Manolo Sančis, Emilio Butragenjo i uskoro Zlatna kopačka Evrope - Ugo Sančez.

Ne samo spektakl u ranoj fazi takmičenja, ovaj dvomeč je bio i prilika za "kraljevski klub" da se revanšira za ubedljiv poraz u polufinalu prethodnog izdanja Kupa šampiona. Ipak, prilika je jedno, ostvariti to je nešto sasvim drugo.

Milan je tih godina bio daleko najbolji tim Evrope.

Njihova superiornost se pokazala i u prvom meču protiv Reala, kada je na Van Bastenov centaršut Rajkard bio taj koji je glavom postigao gol. Bio je tek 14. minut utakmice kada je Van Basten sam uspeo da prvo izbori, a potom i realizuje jedanaesterac i duplira vođstvo Rosonera.

Nastavljali su da napadaju, ali nisu uspeli da u potpunosti "ubiju" dvomeč ubedljivijom pobedom - 2:0.

U revanšu u Madridu, Butragenjo je tik pred kraj prvog poluvremena uspeo da nekako ugura loptu u mrežu prvaka Evrope. Udahnuo je život dvomeču, ali je Sančis sve upropastio crvenim kartonom u nastavku. Real je slavio sa nedovoljnih 1:0, a Milan je potom preskočio Mehelen.

U polufinalu su na jedvite jade izbacili Bajern, a u finalu bili bolji od Benfike za poslednju odbranu evropske krune sve do Real Madrida Zinedina Zidana.

Finale pre finala iliti "ko pobedi, ide na Jugoslaviju"

Francuska – Holandija 2:3, grupna faza EP, 21. jun 2000. godine,
"Amsterdam arena", Amsterdam

Evropsko prvenstvo u Holandiji i Belgiji bilo je istorijsko, kao prvo koje su organizovale dve zemlje, a za jednog od ko-domaćina i sjajna prilika da posle 12 godina ponovo postanu najbolji na kontinentu.

U selekciji Franka Rajkarda je sve vrvelo od talenta - Denis Bergkamp malo iza Klajverta, Edgar Davids i Filip Koku na sredini, iskusni Frank de Bur i izvanredni Jap Stam u srcu odbrane. Upravo je kapiten De Bur bio jedini strelac na otvaranju protiv Čeha, dok je drugi brat blizanac, Ronald, tresao mrežu u trijumfu protiv Danaca - 3:0.

Narandžasti su igrali lepršavo, onako kako oni umeju i poslednji meč u grupi je odlučivao ko će u četvrtfinalu na Jugoslaviju, a ko na Španiju.

Retko kada "finale pre finala" dobijamo u grupnoj fazi velikog takmičenja, ali zbog tipične holandske ranjivosti pri izvođenju jedanaesteraca, ovaj meč nismo mogli da vidimo i u pravom finalu.

Tada još uvek "Amsterdam arena" bila je uobičajeno narandžasta, ali ju je posle samo osam minuta utišao Krištof Dugari na centaršut Joana Mikua. Klajvert je već u 14. minutu iskoristio izvanrednu dugu loptu Bergkampa da pokaže svoje finišerske sposobnosti.

Ponovo je korner sa desne strane bio koban po domaćina. Miku ponovo centrira, ali ovaj put lopta stiže na ivicu šesnaesterca do Viltora, čiji udarac Trezege uspeva da "inzagijevski" ćušne u mrežu - 1:2.

Drugo poluvreme samo što je počelo, a narandžasta žurka je već mogla da počne. Frank de Bur iz „slobodnjaka“ šalje projektil u rašlje gola nemoćnog Bernara Lame, pre nego što će Zenden na isteku sata igre postaviti konačnih 3:2 za Holandiju.

Ovaj trijumf će nadahnuti Holanđane da raskomadaju Jugoslaviju 6:1, ali ih je u polufinalu sačekala Italija.

Tri promašena udarca u penal seriji "azuri" jednostavno ne praštaju, a kasnije Francuzi zlatnim golom Trezegea svetskoj kruni pridodaju i evropsku.

Murinjova mašina protiv Ronaldinjove magije

Čelsi - Barselona 4:2, drugi meč 1/8 finala Lige šampiona, 8. mart 2005. godine
Stadion "Stamford bridž", London

Niko od nas neutralnih gledalaca ne bi menjao finale Lige šampiona u Istanbulu 2005. godine.

Sve je bilo perfektno onako kako se odigralo u najčudesnijem finalu koje se pamti, ali je jasno da Liverpul i Milan u tom trenutku nisu bila dva najsnažnija tima na kontinentu.

Milan je u Seriji A okončao sezonu iza Juventusa, dok je Španija videla do tada najjači tim Barselone u 21. veku.

Posle 2:1 u Barseloni golovima Maksija Lopeza i Samjuela Etoa, tvrđava zvana "Stamford bridž" bila je idealan izazov za testiranje dometa.

I Rajkardovi momci su na tom ispitu pali. Sat nije otkucao ni 20. minut, na semaforu je već bilo 3:0 za domaće.

Pesma Murinjovog tima počela je kada je Mateja Kežman "spojio" Eidura Gudjonsena sa golom. Džo Kol je u 17. minutu šutirao posle prodora na desnom boku, a odbitak Viktora Valdesa pada na nogu Frenka Lamparda. Takve situacije uvek rezultiraju pogotkom, za 2.0, a samo dva minuta kasnije Demijen Daf u potpunosti nokautira "blaugranu".

Ipak, Barselona je u svojim neobjašnjivo ružnim bež dresovima imala tada najboljeg fudbalera sveta. Jedan šut Ronaldinja u gornji ugao gola Petr Čeh je uspeo da izbije u korner, ali penal u 27. minutu nikako.

Do poluvremena je bilo 3:2, pošto je dugokosi mađioničar rešio da zaustavi vreme svojim potezom na ivici šesnaesterca. Plesao je oko lopte u potezu koji smo svi naučili napamet, da bi špicem kopačke provukao loptu gde ni zakoni fizike nisu znali da je izvodljivo.

Ali Barselona nije mogla da sačuva povoljan rezultat i gol Džona Terija posle udarca glavom je rešio sve dileme.

Čelsi će posle u polufinalu ispasti onim "fantomskim" pogotkom Liverpulovog Luisa Garsije, a nikome u plavom delu Londona posle istanbulskog čuda neće biti mnogo žao.

"Grosooooooooo"

Nemačka - Italija 0:2, polufinale Svetskog prvenstva, 4. jul 2006. godine
Stadion "Vestfalen", Dortmund

Polufinale Mundijala u Nemačkoj ostalo je upamćeno po svojoj otvorenosti, napadačkim izletima dva tima i visokim kvalitetom susreta za ovako kasnu fazu turnira. Ipak, nijedan od dva tima nije bio u idealnoj situaciji pred početak takmičenja.

Nemci su igrali na talasu domaće publike i "feel-good"“ faktora koji je dala nova nada u mladi tim, posle deset generalno neuspešnih godina. Italijani su, baš kao i 1982. godine, bili u lošem momentu, posle skandala "Kalčopoli". Timovi poput Juventusa, Milana, Rome i Lacija su bili pod istragom, a ekipa je morala da se fokusira na Svetsko prventsvo.

Italija nije mnogo briljirala na turniru - sećate li se samo meča protiv Australije? - ali jesu imali mešavinu tipične italijanske odbrane i neuobičajeno razuzdanog napada na čelu sa Lukom Tonijem.

Ukrajinci su pali u četvrtfinalu 3:0 i prvo poluvreme protiv Nemačke otišlo je u njihovu blagu korist.

Simone Perota je imao jednu odličnu šansu, njegovi saigrači još par, ali je Jens Leman bio u formi života - ironično, posle onog crvenog kartona u finalu Lige šampiona mesec dana ranije.

U nastavku su Italijani ponovo pritiskali, Nemci sve dublje ulazili Lemanu "u krilo", ali nikako nisu mogli da probiju bedem. Otišlo se u produžetke i oba tima su počela da napadaju u serijama.

Lukas Podolski je prvo imao šansu vrednu finala, a potom je njegov udarac levom nogom naterao Đanluiđija Bufona na sjajnu intervenciju.

Italijani su na drugoj strani dva puta pogađali okvir gola, preko Đilardina i Zambrote, i vreme je polako odmicalo. Bližio se specijatet Nemaca - penali.

Onda je Andrea Pirlo rešio da stupi na scenu. Odličan udarac sa distance Leman je odbio u korner, posle kojeg Pirlo dribla na ivici šesnaesterca i "izmišlja" pas za Fabija Grosa.

Tada malo poznati bek Palerma šalje neodbranjiv udarac za kraj nadanja čitave Nemačke.

Kasnije će u finalu baš njegov udarac u penal seriji doneti Italiji četvrtu titulu prvaka sveta, a pre toga, do kraja polufinalnih produžetaka Alesandro Del Pjero će postaviti konačan rezultat - 2:0.

Među fudbalskim frazama koje postaju otrcane, "grupa smrti" se kotira vrlo visoko posle svakog iole važnijeg žreba. Uz njega možemo da pridodamo i onaj kada počnu eliminacione faze Svetskog prvenstva, Lige šampiona, Evropskog prvenstva...

"Finale pre finala". Meč koji mnogo obećava i još važnije, meč u kojem bi jedan od favorita mogao da završi učešće. Ovo su finala pre finala koja su to zaista i bila.

Italija - Brazil 3:2, druga grupna faza Svetskog prvenstva, 5. jul 1982. godine
Stadion "Sarija", Barselona

Kada je Mundijal u Španiji počeo, Italija više nije bila u najužem krugu favorita.

Iako među šest nosilaca, "azuri" su bili u haosu. Paolo Rosi je dobio dvogodišnju zabranu igranja zbog njegovog učešća u kladioničarskom skandalu "Totonero". Odigrao je tek par mečeva te sezone za Juventus i bio je u ozbiljnom nedostatku priprema.

Međutim, dok je u prvenstvu neophodno da budete najbolji posle 30 i nešto kola, na Svetskom prvenstvu vas sedam mečeva vodi do Zlatne boginje. Italiji nije bilo potrebno čak ni toliko dobro odigranih mečeva.

U grupnoj fazi su bili katastrofalni.

Remizirali su u sva tri meča, protiv Poljske, Kameruna i Perua. Sa gol-razlikom 2:2 završili su na drugom mestu samo jer je Kamerun imao isti broj bodova i gol-razliku 1:1.

Italija je Argentinu pobedila 2:1, a Brazilci istog protivnika tukli 3:1. Stoga su igrači Telea Santane i sa remijem mogli u polufinale. Mogli su, samo da su umeli da se brane.

Izvanredna generacija na čelu sa Zikom, Falkaom, Sokratesom i Ederom igrala je najbolji fudbal još od 1970. i poslednje titule prvaka sveta.

Za mnoge su omiljeni brazilski tim na Mundijalima, možda baš zbog svoje faličnosti.

Italija je povela preko Rosija već u petom minutu posle preciznog udarca glavom, da bi kapiten Brazila Sokrates poravnao na 1:1.

Već posle 25 minuta Italija je ponovo vodila, kada je Toninjo Serezo loše odigrao povratan pas, a Rosi to predatorski iskoristio da postigne gol.

U drugom poluvremenu je ovo postao jedan od najboljih mečeva u istoriji Mundijala.

Uzbuđenja je bilo iz minuta u minut, a Falkao je izjednačio sredinom poluvremena. Imao je Brazil momente da u potpunosti prevagne njihova lepršava napadačka igra, ali je ponovo Rosi bio koban po njih. Upotpunio je het-trik i odveo Azure u polufinale.

Tamo je Poljska bila lak zalogaj (2:0), a Zapadna Nemačka rutinski preskočena u finalu za treću titulu prvaka sveta. A počeli su sa tri remija...

Tipično italijanski.

Sakijev nesalomivi Milan protiv "kralja"

Milan - Real Madrid 2:0, prvi meč 2. kola Kupa evropskih šampiona, 18. oktobar 1989. godine
Stadion "San Siro", Milano

Mlađe generacije, uključujući tu i mene, jednostavno nisu proživele čari Kupa evropskih šampiona.

Odrastanje u eri Lige šampiona nije loše, da se razumemo – spektakl i glamur koje ovo takmičenje nosi čine ga posebnim, a kvalitet timova neosporno najboljim fudbalskim turnirom na svetu.

Međutim, u eri KEŠ-a nije bilo situacija da manje-više uvek isti timovi dolaze u završnicu, baš zbog nepostojanja povlašćenih šešira, komplikovanih koeficijenata i brojnih mečeva u grupnoj fazi.

Rosoneri su prethodno izbacili HJK Helsinki, a Madriđani Sporu iz Luksemburga. Nije se stiglo ni do novembra, a finale pre finala već je bilo zakazano.

Tim Ariga Sakija je branio trofej osvojen prethodnog proleća protiv Steaue, dok je Real predvođen Džonom Tošakom kasnije tokom sezone rutinski osvojio Primeru.

Sa jedne strane Paolo Maldini, Franko Barezi, Frank Rajkard i Marko van Basten, sa druge Fernando Jero, Manolo Sančis, Emilio Butragenjo i uskoro Zlatna kopačka Evrope - Ugo Sančez.

Ne samo spektakl u ranoj fazi takmičenja, ovaj dvomeč je bio i prilika za "kraljevski klub" da se revanšira za ubedljiv poraz u polufinalu prethodnog izdanja Kupa šampiona. Ipak, prilika je jedno, ostvariti to je nešto sasvim drugo.

Milan je tih godina bio daleko najbolji tim Evrope.

Njihova superiornost se pokazala i u prvom meču protiv Reala, kada je na Van Bastenov centaršut Rajkard bio taj koji je glavom postigao gol. Bio je tek 14. minut utakmice kada je Van Basten sam uspeo da prvo izbori, a potom i realizuje jedanaesterac i duplira vođstvo Rosonera.

Nastavljali su da napadaju, ali nisu uspeli da u potpunosti "ubiju" dvomeč ubedljivijom pobedom - 2:0.

U revanšu u Madridu, Butragenjo je tik pred kraj prvog poluvremena uspeo da nekako ugura loptu u mrežu prvaka Evrope. Udahnuo je život dvomeču, ali je Sančis sve upropastio crvenim kartonom u nastavku. Real je slavio sa nedovoljnih 1:0, a Milan je potom preskočio Mehelen.

U polufinalu su na jedvite jade izbacili Bajern, a u finalu bili bolji od Benfike za poslednju odbranu evropske krune sve do Real Madrida Zinedina Zidana.

Finale pre finala iliti "ko pobedi, ide na Jugoslaviju"

Francuska – Holandija 2:3, grupna faza EP, 21. jun 2000. godine,
"Amsterdam arena", Amsterdam

Evropsko prvenstvo u Holandiji i Belgiji bilo je istorijsko, kao prvo koje su organizovale dve zemlje, a za jednog od ko-domaćina i sjajna prilika da posle 12 godina ponovo postanu najbolji na kontinentu.

U selekciji Franka Rajkarda je sve vrvelo od talenta - Denis Bergkamp malo iza Klajverta, Edgar Davids i Filip Koku na sredini, iskusni Frank de Bur i izvanredni Jap Stam u srcu odbrane. Upravo je kapiten De Bur bio jedini strelac na otvaranju protiv Čeha, dok je drugi brat blizanac, Ronald, tresao mrežu u trijumfu protiv Danaca - 3:0.

Narandžasti su igrali lepršavo, onako kako oni umeju i poslednji meč u grupi je odlučivao ko će u četvrtfinalu na Jugoslaviju, a ko na Španiju.

Retko kada "finale pre finala" dobijamo u grupnoj fazi velikog takmičenja, ali zbog tipične holandske ranjivosti pri izvođenju jedanaesteraca, ovaj meč nismo mogli da vidimo i u pravom finalu.

Tada još uvek "Amsterdam arena" bila je uobičajeno narandžasta, ali ju je posle samo osam minuta utišao Krištof Dugari na centaršut Joana Mikua. Klajvert je već u 14. minutu iskoristio izvanrednu dugu loptu Bergkampa da pokaže svoje finišerske sposobnosti.

Ponovo je korner sa desne strane bio koban po domaćina. Miku ponovo centrira, ali ovaj put lopta stiže na ivicu šesnaesterca do Viltora, čiji udarac Trezege uspeva da "inzagijevski" ćušne u mrežu - 1:2.

Drugo poluvreme samo što je počelo, a narandžasta žurka je već mogla da počne. Frank de Bur iz „slobodnjaka“ šalje projektil u rašlje gola nemoćnog Bernara Lame, pre nego što će Zenden na isteku sata igre postaviti konačnih 3:2 za Holandiju.

Ovaj trijumf će nadahnuti Holanđane da raskomadaju Jugoslaviju 6:1, ali ih je u polufinalu sačekala Italija.

Tri promašena udarca u penal seriji "azuri" jednostavno ne praštaju, a kasnije Francuzi zlatnim golom Trezegea svetskoj kruni pridodaju i evropsku.

Murinjova mašina protiv Ronaldinjove magije

Čelsi - Barselona 4:2, drugi meč 1/8 finala Lige šampiona, 8. mart 2005. godine
Stadion "Stamford bridž", London

Niko od nas neutralnih gledalaca ne bi menjao finale Lige šampiona u Istanbulu 2005. godine.

Sve je bilo perfektno onako kako se odigralo u najčudesnijem finalu koje se pamti, ali je jasno da Liverpul i Milan u tom trenutku nisu bila dva najsnažnija tima na kontinentu.

Milan je u Seriji A okončao sezonu iza Juventusa, dok je Španija videla do tada najjači tim Barselone u 21. veku.

Posle 2:1 u Barseloni golovima Maksija Lopeza i Samjuela Etoa, tvrđava zvana "Stamford bridž" bila je idealan izazov za testiranje dometa.

I Rajkardovi momci su na tom ispitu pali. Sat nije otkucao ni 20. minut, na semaforu je već bilo 3:0 za domaće.

Pesma Murinjovog tima počela je kada je Mateja Kežman "spojio" Eidura Gudjonsena sa golom. Džo Kol je u 17. minutu šutirao posle prodora na desnom boku, a odbitak Viktora Valdesa pada na nogu Frenka Lamparda. Takve situacije uvek rezultiraju pogotkom, za 2.0, a samo dva minuta kasnije Demijen Daf u potpunosti nokautira "blaugranu".

Ipak, Barselona je u svojim neobjašnjivo ružnim bež dresovima imala tada najboljeg fudbalera sveta. Jedan šut Ronaldinja u gornji ugao gola Petr Čeh je uspeo da izbije u korner, ali penal u 27. minutu nikako.

Do poluvremena je bilo 3:2, pošto je dugokosi mađioničar rešio da zaustavi vreme svojim potezom na ivici šesnaesterca. Plesao je oko lopte u potezu koji smo svi naučili napamet, da bi špicem kopačke provukao loptu gde ni zakoni fizike nisu znali da je izvodljivo.

Ali Barselona nije mogla da sačuva povoljan rezultat i gol Džona Terija posle udarca glavom je rešio sve dileme.

Čelsi će posle u polufinalu ispasti onim "fantomskim" pogotkom Liverpulovog Luisa Garsije, a nikome u plavom delu Londona posle istanbulskog čuda neće biti mnogo žao.

"Grosooooooooo"

Nemačka - Italija 0:2, polufinale Svetskog prvenstva, 4. jul 2006. godine
Stadion "Vestfalen", Dortmund

Polufinale Mundijala u Nemačkoj ostalo je upamćeno po svojoj otvorenosti, napadačkim izletima dva tima i visokim kvalitetom susreta za ovako kasnu fazu turnira. Ipak, nijedan od dva tima nije bio u idealnoj situaciji pred početak takmičenja.

Nemci su igrali na talasu domaće publike i "feel-good"“ faktora koji je dala nova nada u mladi tim, posle deset generalno neuspešnih godina. Italijani su, baš kao i 1982. godine, bili u lošem momentu, posle skandala "Kalčopoli". Timovi poput Juventusa, Milana, Rome i Lacija su bili pod istragom, a ekipa je morala da se fokusira na Svetsko prventsvo.

Italija nije mnogo briljirala na turniru - sećate li se samo meča protiv Australije? - ali jesu imali mešavinu tipične italijanske odbrane i neuobičajeno razuzdanog napada na čelu sa Lukom Tonijem.

Ukrajinci su pali u četvrtfinalu 3:0 i prvo poluvreme protiv Nemačke otišlo je u njihovu blagu korist.

Simone Perota je imao jednu odličnu šansu, njegovi saigrači još par, ali je Jens Leman bio u formi života - ironično, posle onog crvenog kartona u finalu Lige šampiona mesec dana ranije.

U nastavku su Italijani ponovo pritiskali, Nemci sve dublje ulazili Lemanu "u krilo", ali nikako nisu mogli da probiju bedem. Otišlo se u produžetke i oba tima su počela da napadaju u serijama.

Lukas Podolski je prvo imao šansu vrednu finala, a potom je njegov udarac levom nogom naterao Đanluiđija Bufona na sjajnu intervenciju.

Italijani su na drugoj strani dva puta pogađali okvir gola, preko Đilardina i Zambrote, i vreme je polako odmicalo. Bližio se specijatet Nemaca - penali.

Onda je Andrea Pirlo rešio da stupi na scenu. Odličan udarac sa distance Leman je odbio u korner, posle kojeg Pirlo dribla na ivici šesnaesterca i "izmišlja" pas za Fabija Grosa.

Tada malo poznati bek Palerma šalje neodbranjiv udarac za kraj nadanja čitave Nemačke.

Kasnije će u finalu baš njegov udarac u penal seriji doneti Italiji četvrtu titulu prvaka sveta, a pre toga, do kraja polufinalnih produžetaka Alesandro Del Pjero će postaviti konačan rezultat - 2:0.