Za mnoge žene u Indiji samostalan izbor partnera i dalje predstavlja luksuz, a ne osnovno pravo. O njihovoj budućnosti često odlučuju porodica, verske norme i nemilosrdan pritisak društva, koji od njih zahtevaju potpunu poslušnost. Kada žena pokuša da se izbori za sopstvenu sreću, neretko se suočava sa nasiljem i odbacivanjem. U društvu u kojem se čast i tradicija ponekad stavljaju iznad slobode pojedinca, pobuna može da ima veoma visoku cenu.
Mlada hinduistkinja udala se za muslimana i time, prema mišljenju svoje porodice, ukaljala njen ugled. Zbog te odluke bila je brutalno kažnjena, pošto su njena braća odlučila da sama "isteraju pravdu". Hodanje po užarenom uglju i proterivanje iz sela bili su tek početak užasa koji su joj priredili. U pomoć joj je pritekla mlađa sestra.
Odlomak iz knjige "Pesma pobunjenih srca" autorke Triti Umrigar
Želela sam da ispričam Smiti kako su me moja spaljena stopala dovela do Abdula.
Da me Rupal nije naterao da hodam po užarenom uglju, da me moji najbliži nisu vezali i odvukli na trg, možda bih poslušala Govindova upozorenja da se ne udajem za čoveka druge vere. Možda bi strah od Boga nadjačao moju ljubav prema Abdulu, jer žena može da živi samo u jednoj od dve kuće - u kući straha ili u kući ljubavi. Nemoguće je istovremeno živeti u obe.
Čak i dok su me braća vezivala i vukla kao životinju, znala sam da nisam zver. Dok se dim podizao sa mojih stopala koja su cvrčala i neposredno pre nego što sam izgubila svest, rekla sam sebi: 'Ja sam žena koja je prešla preko užarenog uglja i preživela'.
Naredne dve nedelje ostala sam u kući sa Radom i Arvindom. Govind je naredio Arvindu da me čuva i da mi ne dozvoli da izlazim. Rada mi je svakog dana mazala stopala melemom i stavljala hladne obloge. Čitavo telo gorelo mi je od groznice. Jednog popodneva, Rupal je došao da me vidi, ali ga je Rada metlom isterala iz kuće. Nasmešila sam se kada mi je to ispričala. 'Mali tajfun', tako sam je zvala dok je bila dete.
Rada mi je pomogla da pobegnem.
Kada je groznica konačno napustila moje telo i kada sam ponovo mogla da govorim, rekla sam joj istinu - ako me Govind prisili da se udam za nekog drugog, uzeću otrov za pacove i ubiću se. Rada je zaplakala kada je to prvi put čula.
"Zašto, Didi?!", povikala je. "Zašto želiš da se udaš za tog muslimana? Uzeće četiri žene i imaće dvanaestoro dece. Zašto biraš takav život?".
"Abdul? Četiri žene?", nasmejala sam se. "On nije takav, Rada. Želi da budemo moderan par. Kao... kao Šah Ruk Kan i Gauri".
Rada je zatreptala. Šah Ruk Kan bio je njen omiljeni glumac. Bila je luda za njim.
"Ali, Didi...", konačno je rekla. "To je nešto drugo. Oni žive u Bombaju, a mi smo zarobljeni ovde, u ovom malenom selu. Govind nikada neće dozvoliti taj brak".
Ljubav protiv straha.
Na kraju se ispostavilo da je Radina ljubav prema meni bila snažnija od njenog straha. Učinila je ono što sam je zamolila. Uzele smo deo novca koji nam je Govind davao za kućne troškove i kupile Arvindu flašu pića.
Za rođendan, rekla mu je Rada.
"Sačuvaj je za večeru", kazala mu je.
Naravno, popio je celu flašu još pre podneva. Kada se onesvestio i ostao da leži otvorenih usta, pomogla mi je da obujem papuče koje je sama napravila, sa slojevima lišća i vate na đonovima. Vata se lepila za melem na mojim ispucalim stopalima, ali nisam se žalila.
Iskrale smo se kao lopovi. Poslednji put sam pogledala kuću koju sam sopstvenim znojem pomogla da izgradim, ali nije bilo vremena za oklevanje.
Čak je i u tim posebnim papučama hodanje po zemlji bilo kao hodanje po užarenom uglju. Toliko sam se znojila da sam bila sigurna da ponovo imam groznicu. Umesto prečice kroz selo, izabrale smo glavni put. Neki ljudi, pored kojih smo prolazile, zastajali su i zurili u nas, dok su drugi pljuvali na zemlju i okretali nam leđa. Međutim, zbog Rupalovog naređenja niko nam se nije obraćao niti nas je pitao kuda idemo. Možda su se nadali da zauvek napuštamo selo.
Jedan kamion je usporio, a nepoznati muškarac upitao nas je da li želimo da nas poveze. Gledale smo pravo ispred sebe i nastavile da hodamo, previše uplašene da bismo odgovorile. Osećala sam svaki korak koji sam napravila i vrištala svaki put kada bi mi stopalo dodirnulo kamen. Pod sobom sam osećala vatru zemlje.
Nije me bilo briga.
Ubrzo više nisam osećala ništa osim svog srca. Udaralo je: tum-tum-tum, poput bubnjeva tabla, a posle nekog vremena, to je bio jedini zvuk koji je dopirao do mene. Ptice na drveću su utihnule. Automobili, koji su prolazili pored nas, nestali su. Čak se i Radin glas negde izgubio.
Čula sam samo pesmu svog srca.
Ponavljalo je Abdulovo ime. Podsećalo me je da sam sa svakim korakom sve bliže trenutku kada ću mu svoje srce predati na čuvanje.
Uprkos spaljenim stopalima, nastavila sam dalje. Kada bih osetila da mi noge trnu, pitala sam se da li bi trebalo da nastavim na kolenima. Ipak, na kraju smo stigle do Birvada. Rada nije želela da ide dalje.
"Ovde se rastajemo, Didi", rekla je kroz suze.
Čak ni zbog mene Rada nije želela da uđe u muslimansko selo. Tada je moje srce prestalo da peva.
O čemu sam razmišljala? Da će me Rada posećivati sa mužem kada se udam? Da ćemo se Abdul i ja vratiti i moliti Govinda za oproštaj, a da će on videti koliko je Abdul častan čovek i dati nam svoj blagoslov?
Videla sam sve nas kako sedimo zajedno, moju staru i novu porodicu, u kući koju sam sama pomogla da izgradim. Zamišljala sam Abdula kako zadirkuje Radu i šali se sa njom, jer je sada bila i njegova sestra.
Ipak, na ovo nisam pomislila: da će moja Rada, sestra koju sam odgajila kao sopstveno dete, postati daleka i nepoznata osoba.
Ljubav i strah. U tom trenutku držali su se za ruke i postajali jedno.
"Sestro", prošaputala sam. "Nećeš ući sa mnom?".
Odmahnula je glavom.
"Ne, Didi".
Oči su joj se napunile suzama.
"Dovoljno je teško živeti u našem selu", rekla je. "A ako saznaju da sam ušla ovde...", zadrhtala je. "Govind će mi prerezati grlo".
Tek tada sam shvatila čemu se izložila. U kakvu sam je opasnost dovela. Ćutke sam je posmatrala. Zatim sam sklopila dlanove kao da se nalazim u hramu, a ona je božanstvo.
"Ni za milion života neću uspeti da ti se odužim", rekla sam.
Spustila je moje sklopljene ruke i bacila mi se u zagrljaj.
"Didi...", jecala je. "Didi, čuvaj se. Neka Bog bude uz tebe".
A onda, baš kada sam pomislila da je sve u redu i da možemo tako da ostanemo zauvek, izvukla se iz mog zagrljaja i potrčala putem kojim smo došle.
Upijala sam njen lik pogledom koliko god sam mogla.
"Rada!", povikala sam, želeći da još jednom vidim njeno nežno lice, ali se nije okrenula.
Posmatrala sam je sve dok nije postala samo tačka, manja od kamenja kraj mojih stopala. Gledala sam kako nestaje u mojoj prošlosti i pretvara se u nebesku uspomenu.
- "Honor" je originalni naziv knjige autorke Triti Umrigar objavljen 2022. godine.
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!
BONUS VIDEO:
(MONDO)
