Stalno slušamo o tome kako je u životu važno postići balans između stvari koje radimo i ljudi koje poznajemo. Napraviti sklad između tela i uma. U teoriji, da, a u praksi? Probao sam jedan veoma konkretan način za to...
Momke što hodaju preko trake od poliestera, zategnute između dva stabla drveta, prvi put sam video u parkovima Amsterdama, potom na festivalima psajhodelik trens muzike i kulture, a onda su na internet dospeli likovi koji ovo rade između nebodera u Njujorku, iznad moćnih jezera, u kanjonima, na divljim mestima... Devojke nimalo ne zaostaju.
To je slackline - novi outdoor sport, veština, rekreacija, zabava - kako se uzme...
Idem u Novi Sad, gde me čeka ekipa koja se ovim predano bavi. Destinacija je Futoški park, u čijem središtu, iz daljine vidim dosta šarene opreme na travi, pse koji oko nje trče, decu koja za njima jure, devojke... Iz tog jezgra izdvaja se Ivan Raković, moj domaćin i učitelj. Ide ka meni. Sunce nam daje podršku. Otkud baš ova igra, zanima me?
"Hteo sam da naučim hodanje po užetu, to me je zanimalo. Nisam ni znao da postoji takav sport", govori mladić koji sada već šest godina trenira slackline. "Ovo ne mora biti trening, isključivo. Reč je o rekreaciji u prirodi, druženju. Najbolje je tako početi...", dodaje ono što mi slika govori. Smiren je, ali ne zato što živi u Novom Sadu, nego zato što veština kojom se bavi ne trpi galamu.
Ukratko, slackline je nastao u penjačkim krugovima, kao način da se prekrati vreme u podnožju stene. Sada su tu i takmičenja, koja ulaze u domen akrobatike. "Ima više varijanti, traka za trikove i skokove, ona postavljena na visini - highline, pa ona dugačka - longline...", objašnjava varijacije.
Okej, u parku smo, traka je između dva drveta, nije visoko. Akcija deluje jednostavno u očima posmatrača, ali kako bi uspešno održao balans hodajući na nečemu što propada, trese se i klizavo je, čovek treba da se zakači na ozbiljan nivo koncentracije, smirenosti, da bude stabilan u zglobovima i jak u glavi. Da li sam taj čovek?
"Budi spreman da radiš, baš. Pogotovo prvih sat vremena. Početak te obeshrabri. Mora da se pokušava i pokušava", upućuje me sagovornik. Rame uz rame s njim su Kristina Radovanović, Petar Holik i Mladen Ivkov, to je ekipa koja postavlja slackline sistem u našoj zemlji, i bukvalno i psihološki. Uložili su svoja sredstva da kupe opremu - konektore, koturače, kočnice za traku, industrijske elemente za dizanje tereta... Uložili su svoje vreme da ljude upoznaju s ovim... I vozi, tačnije, hodaj. A Holik boga mi i skače...
Edukacija o veštini se dešava na internetu. Zanima te, pa tražiš i učiš. Čini mi se da im dobro ide.
Dosta priče, hajmo u akciju. Pre toga, nek uđe u zapisnik da mi ovo nije prvi put da pokušavam slackline. Probao sam u nekoliko navrata, nisam se proslavio. Verujem da će uz pomoć trenera biti bolje.
"Težište je na prednjoj nozi, podigneš ruke gore i saviješ ih u laktovima. To je stav", pokazuje mi. Pa se to proba i zatvorenih očiju, dok si na zemlji. Nađeš centar ravnoteže, nađeš suštinu. Osvestiš mišiće koje nisi znao da imaš, rade stabilizatori.
"Probaš da staviš stopalo na traku i poskočiš gore, jer ako guraš traku stopalom na dole - počeće da se trese", usmerava me Ivan. Bolje je kad si bos, to mi postaje jasno nakon izuvanja. Ulazim u tih sat vremena o kojima Ivan govori. Sat vremena za selekciju - jesi li za ovu igru ili nisi?
Psi ne staju - i dalje trče, deca se ne smiruju - žele igru, svedočim mini cirkusu i prija mi. Podrška sunca je sve jača. Kao i podrška ljudi oko mene. Zajednica, to je stvar koju ovde počinjem da osećam.
"Probaj da gledaš u ovaj sistem za zatezanje trake", odgovara mi Ivan na pitanje šta s očima? Pronalazim ga, pronalazim se, zadovoljan sam.
Ali to je tek početak, ili da budem precizniji, prvi deo ovog koncepta. Drugi, zahtevniji, ekstremniji, tvrđi, gotivniji, dešava se tamo gde su se mnilioni ljudi, iz Evrope i sveta, jednom godišnje - bavili ozbiljnom rekreacijom... Exit-ova Dance arena.
Ivan i ekipa na tom mestu postavljaju traku. Postavljaju više traka da bi dobili tu jednu po kojoj se hoda. Petnaest metara iznad zemlje, između dva dela tvrđave. To mu onda dođe highline. "Bolje reći midline", koriguje me. Za ovo imaju dozvolu grada. Bravo za grad. Trebalo im je 45 minuta da sve zategnu i osiguraju. Naprava je spremna. A ljudi?
Ljudi biraju različite načine da se suoče sa različitim strahovima. Ili ih ne biraju uopšte, puste da ih strahovi vode. Strah od visine, recimo, ovde se definitvno gađa u glavu, ubija se. Pogledajte celu epizodu uzbudljivog Akcijanja:
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.